Ranković nije imao puno toga da kaže

Srđan Milošević

Dani - - Sadržaj - Razgovarala: Tamara Nikčević

“Osnovne istorijske činjenice o Brionskom plenumu su, u zanatskom smislu, rekonstruisane. Ipak, ostaje pitanje na koji način srpsko društvo danas percipira ulogu Aleksandra Rankovića i u kakav ga novi istorijsko-političko-identitetski kontekst smešta”, kaže dr. Srđan Milošević. “Kao istorijska ličnost, Ranković se u Srbiji smešta u kontekst nacionalnog pomirenja, koji podrazumeva pokušaj uspostavljanja svojevrsne neistorične ravnoteže, u kojoj bi se, uprkos snažnom i gotovo histeričnom talasu antikomunizma devedesetih i početkom dvehiljaditih, svi Srbi ipak nekako našli na ‘pravoj strani istorije’. Doduše, Ranković je tu stranu zauzeo ranije, što dokazuju i inicijative za podizanje njegovog spomenika, ali i zanemarivanje onoga što je do juče spadalo u korpus optužbi na njegov račun. Tu pre svega mislim na Rankovićevu ulogu oko Golog otoka, kao i činjenicu da je bio ‘duša’ UDBA” DANI: Koliko je Ranković interesantan kao tema u ostalim postjugoslovenskim društvima?

MILOŠEVIĆ: Osim na Kosovu, ne preterano. Možda i zato što je, u političkom smislu, rano smenjen, što znači da se veliki deo onoga što je neposrednije vezano za jugoslovensku krizu deve-

Ranković je pre svega bio čovek odan ideji komunizma, u izvesnoj meri i Titu lično. Sa druge strane, nisam siguran da li mu je i koliko taj srpski sentiment, u nacionalističkom ključu, bio stran

desetih događalo nakon njegove smene. Naravno, Rankovićevo nasleđe nije nevažno, budući da je sve ono što je kasnije došlo na neki način bilo vraćanje na rankovićevsku percepciju Jugoslavije, koja je podrazumevala problematizovanje mesta Srbije i položaja srpskog naroda u jugoslovenskoj zajednici. Doduše, akteri su bili drugi.

DANI: Šta tačno podrazumijevate pod Rankovićevim naslijeđem?

MILOŠEVIĆ: Pre svega razumevanje Jugoslavije kao centralizovane države, što se u najvećoj meri poklapalo sa stavovima srpskih nacionalista. Zato im je Ranković i bio toliko važan. Ako jugoslovenska država već mora da postoji, onda bi bilo dobro da bude centralizovana, to je bila logika. DANI: Je li Ranković bio srpski nacionalista?

MILOŠEVIĆ: Ranković je pre svega bio čovek odan ideji komunizma, u izvesnoj meri i Titu lično. Sa druge strane, nisam siguran da li mu je i koliko taj srpski sentiment, u nacionalističkom ključu, bio stran. Možda je ta dva osećanja Ranković pokušavao da sjedini, pa nije slučajno da je upravo on a ne Koča Popović, koji ni sam nije bio lišen srpskog identiteta iako na bitno drugačiji način i u kontekstu Jugoslavije, doživljavan kao personifikacija Srbije u jugoslovenskom vrhu.

DANI: Ne čini li Vam se da je u kasnijim interpretacijama, bogami i zloupotrebama, Ranković vremenom postajao sve više Srbin, a sve manje Jugosloven, komunista i partizan?

MILOŠEVIĆ: U momentu kad je nacionalizam u Srbiji definitivno nadvladao, Rankoviću je naglo počeo da se učitava i veliki nacionalni sentiment. Dovoljno vremena je prošlo, stvorio se osećaj da je Leka bio “u pravu”. Otuda i taj ogroman broj ljudi na njegovoj sahrani 1984.

DANI: Da li je i u kojoj mjeri u smjeni Aleksandra Rankovića ulogu imao sovjetski, odnosno zapadni faktor? Prilikom posjete SSSR-u krajem marta 1966. - dakle, svega nekoliko mjeseci prije Brionskog plenuma ruski domaćini su Rankoviću nazdravljali kao “Titovom nasledniku”, o čemu je Tita obavijestio tadašnji jugoslovenski ambasador u Moskvi i član CK Cvijetin Mijatović.

MILOŠEVIĆ: Odgovor na to pitanje zavisi od pristupa istoriji i njenom razumevanju. Naime, Tito je u izvesnom smislu negacija marksističkog viđenja istorije: kao pojedinac, Tito u istoriji ima veliki značaj, dok marksizam, umesto ličnosti, naglašava istorijske procese. Hoću da kažem da se ovde otvara pitanje kada je postajalo presudno ono što je bio Titov lični doživljaj situacije, njegova lična procena; u kojim je prilikama Tito sam prelamao odluke, a koliko je bio pristalica koncepta demokratskog centralizma i odlučivanja u partijskim forumima i koji je uopšte stvarni značaj takvih epizoda. Istovremeno, pitanje je i u kojoj je meri Tito bio vešt da odluke partijskih foruma koristi u skladu sa vlastitom procenom situacije. Za to nije uvek lako pronaći pravi odgovor, budući da se u različitim istorijskim situacijama Tito ponašao ili na jedan ili na drugi način.

DANI: Da, ali otkud i danas toliko različitih teorija o okolnostima koje su dovele do Brionskog plenuma? Uostalom, zna li se konačno da li je UDBA zaista prisluškivala Tita? MILOŠEVIĆ: Struktura tog sistema, ali i ambicije koje se, uprkos vernosti sistemu ili ličnosti, kod ljudi u određenom trenutku mogu javiti, upućuju da je tog prisluškivanja moglo biti. Sa druge strane, nisam siguran da je to bio suštinski uzrok Rankovićeve smene i svih posledica koje je ta smena izazvala. Po mom sudu, mnogo važniji od pitanja samog prisluškivanja morao bi biti karakter sistema koji je Ranković kreirao u jugoslovenskim službama bezbednosti, što u dugom vremenskom periodu svakako nije rađeno bez Titovog znanja i saglasnosti. Brionski plenum se, pritom, organizuje u vreme kad Tito već ulazi u ozbiljne godine i kada su ambicije onih koji su u oblacima visoke politike prirodno pojačane. Sve je, dakle, moguće u totalnoj vlasti kakvu su ti ljudi u to doba nesumnjivo imali. Naravno, važno je saznati da li je UDBA prisluškivala Tita, ali je, ponavljam, neuporedivo važnije ući u analizu onoga što je nesporno, a to je utvrđivanje načina na koji je funkcionisala služba pod Rankovićem.

DANI: Je li čudno ćutanje Aleksandra Rankovića nakon Brionskog plenuma? Za razliku od Milovana Đilasa, Ranković nikada nije progovorio riječ.

MILOŠEVIĆ: Osim niza poverljivih pojedinosti, saznanja, političkih intriga koje su mogle da ugroze sistem, što on sasvim sigurno nije želeo, mislim da Ranković u suštini i nije imao baš puno toga da kaže. Priroda njegovih saznanja bila je takva da teško i da je to smeo. Naime, Ranković je bio čovek koji je raspolagao informacijama, ali i čovek svestan da, u slučaju da to što zna počne da iznosi u javnost, neće dočekati mirnu starost. Bio je na jednoj od najistaknutijih i najosetljivijih pozicija, što bi u svakom sistemu podrazumevalo obavezu ćutanja.

Tito je u izvesnom smislu negacija marksističkog viđenja istorije: kao pojedinac, Tito u istoriji ima veliki značaj, dok marksizam, umesto ličnosti, naglašava istorijske procese

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.