Ugaone garniture Igora Antića

Kada glupost postane vrsta sveopšte filozofije

Dani - - Sadržaj - Piše: Đorđe Krajišnik

“Orman u sobi je obično postavljen u ugao, da ne bi zagradio prolaz ili zaklonio svetlo, jedna je od bilješki koje je Antić zapisao krajem studija. Ta ocjena odnosila se na činjenicu da umjetničko djelo gubi svoju autonomiju kada napusti atelje, ali se danas, u relaciji sa aktuelnom izložbom Antića, može iščitavati na drugačije načine”, navela je povodom izložbe Ugaone garniture istoričarka umjetnosti Ivona Fregl.

Galerija Lucida je, kako je za Dane kazao Igor Antić, novootvoren prostor za savremenu umjetnost u Beogradu.

ANTIĆ: Gospodin Zlatomir Radivojević, njen vlasnik, izuzetno otvoren čovek i ljubitelj umetnosti, video je prošlog leta neke moje radove i pozvao me je da napravim jednu postavku u toj galeriji. Pored njega, tu su i Ivona Fregl, istoričarka umetnosti, i Dragoslav Krnajski, umetnik. Dakle, jedna vrlo profesionalna ekipa koja pruža odlične uslove za rad uz svu materijalnu podršku.

Ono što je važno istaći, to je da su prihvatili rizik da izlože moje radove na osnovu projekta i simulacije koje sam im poslao. Ti radovi su, naime, izvedeni pred samo otvaranje. Za jednu privatnu galeriju to je veoma hrabar potez, a i sama činjenica da su se od prve nametnuli kao ozbiljni promoteri savremene umetnosti zahteva poštovanje.

I ovoga puta i svaki put kada dobijem poziv da negde prikažem svoj rad, ja najpre proučim kontekst, lokaciju i arhivsku građu i razgovaram sa ljudima da bih dobio što celovitiju sliku o mestu izložbe. Zatim na osnovu dobijenih podataka napravim originalni projekat koji ne samo da odgovara datoj situaciji nego i stvara novu situaciju. Moji radovi su tako izvedeni na licu mesta i ponekad izgledaju kao da su spojeni sa postojećom arhitekturom. Kao da su neka vrsta nameštaja, pomalo neuobičajenog nameštaja.

Ta konstatacija mi je dala ideju da ovoga puta u Galeriji Lucida, koja je zapravo preuređeni stan u jednoj zgradi, napravim dela koja će biti smeštena isključivo u uglove prostorija, prisećajući se, naravno, i onih čuvenih fotelja koje zovemo “ugaone garniture”. Naziv zvuči komično, ali nije slučajan. O njemu je podjednako odlučio sam izgled galerije sa mnogobrojnim ćoškovima u koje mogu da se “uguraju” razni predmeti, ali i konstatacija da se u današnjem društvu umetnost tretira kao nešto sporedno, nešto što se gura u zapećak.

Dakle, ova kao i sve moje druge postavke, polazi od

pitanja o poziciji umetničkog dela u jednom usko lokalnom okruženju da bi se zatim proširila na pitanja o statusu umetničkog dela i umetnosti uopšte.

DANI: Okvirno, ova postavka je, kako ste pomenuli, usmjerena na propitivanje uloge umjetnika i umjetnosti u savremenom društvu, kako gledate na tu poziciju?

ANTIĆ: Smatram da umetnik treba da koristi svaku šansu koja mu je data da bi govorio o ulozi umetnosti i umetnika u društvu, ali, pre svega, i o načinima na koje on sam tretira tu temu u svom radu. Govor umetnosti je dvostruk. Sa jedne strane umetnik treba da što jasnije formuliše svoj prosede koji je odraz njegovog unutarnjeg stanja. Sa druge, on kao i svaki drugi čovek treba da se bori za priznavanje svog statusa i za bolje i kvalitetnije društvo. A umetnost, to dobro znamo, predstavlja jedan od najuzvišenijih dometa nekog društva. Boreći se za uvažavanje umetnosti, čovek se bori za ono najplemenitije u sebi i u drugima. To nisu samo fraze, to je svakodnevna bitka koja se vodi kroz svako delo, kroz svaki nastup.

Ta bitka se naročito zaoštrava u uslovima kada prevladaju bezumlje, agresija i strah i kada glupost postane vrsta sveopšte filozofije. Pošto su Tramp, Putin, Kardašijan i njihovi mnogobrojni imitatori postali ikone savremenog sveta, umetnost se sada svrstava negde odmah ispod entertejmenta (zabave). Ona, reći će vam mnogi, više nije neophodna jer je ljudski duh već zaokupljen nečim drugim. Zaokupljen je gomilom vulgarnosti i uvreda koje vas ostave zabezeknutim. Za to vreme umetnik sedi u svom uglu i proučava neku “enigmatičnu problematiku” koju je

teško prodati, koja nije seksi i koja čak ni ne uveseljava.

A deo intelektualne elite se pravi da je i dalje sve OK i mirno pušta da ih guta ta perfidna mašinerija. Shodno tome, sada se ukidaju umetnička udruženja jer nisu “profitabilna”. Smanjuje se, naročito u Srbiji, finansijska pomoć kulturnim projektima. Institucije od nacionalnog značaja se delokalizuju i guraju prema periferiji. Kao da ceo univerzum umetnosti i kulture nezaustavljivo i dobrovoljno juri ka budžacima, ostavljajući slobodan prostor onima kojima je u interesu da ostanemo zaglupljeni. Upravo o tim fenomenima ja govorim kroz ovu postavku.

DANI: Kako je uloga umjetnosti i umjetnika predstavljena kroz Vašu izložbu?

ANTIĆ: Ja sam, da tako kažem, odabrao “strategiju infiltracije”. Jer ako je već umetnost svedena na zabavu i na vrstu šale, zašto ne upotrebiti upravo ta dva kao sredstva umetničkog izražavanja? Napravio sam dakle postavku koja je narativna i pomalo sarkastična. Njen osnovni modul su drvene kocke sa slovima. Kao što deca uče pismo slagajući te kocke, tako sam i ja složio trinaest formi, čija je jedina uloga da prikažu viceve. To su kontekstualni vicevi koje sam izmislio da bih opisao relacije i stanje u umetnosti i kulturi u Srbiji. Neki od viceva jedva da su smešni, više su kritički usmereni i odgovaraju društvenoj realnosti, kao na primer: “Koja je mera uspeha srpske kulture? Like!”

Drugi vicevi govore o mentalitetu publike, o odnosima kritičar-umetnik, o dvadeset godina zatvorenim muzejima, o cenzuri ili o nesporazumima sa administracijom. Humor je verovatno najslikovitiji i najbrži način da priredite i predočite jednu situaciju, što je upravo ono što ja radim. Ja pravim dela in situ, a taj latinski izraz objedinjuje reči site (mesto) i situacija. Ali humor i kritika ne dolaze samo kroz naraciju nego i kroz oblike i načine na koji su oni prikazani. Bolje je da o tim aspektima govori posmatrač nego ja. Ja sam tu da sklopim elemente jedne predstave o svetu i da ih pustim da deluju. DANI: Koliko je moguća autonomnost umjetnosti u

Pitanja o društvenom angažmanu umetnika su vrlo komplikovana. Najviše zbog toga što je kroz taj angažman ponekad lako “sklisnuti” iz umetnosti u politiku

Ugaone garniture

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.