Institucija predsednika obesmišljena je smrću našeg dragog druga Tita

Blizu četiri miliona glasača će drugog aprila birati novog predsjednika Srbije. Sve ankete predviđaju da bi, sa više od pedeset procenata podrške, to mogao biti aktuelni premijer Aleksandar Vučić. Dramaturg, profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umet

Dani - - Intervju - Razgovarala: Tamara Nikčević

“P ojava Ljubiše Preletačevića Belog pokazuje kakvi su neiskreni i zastareli reptili svi ostali kandidati. I koliko su svi oni uljuljkano isti. I koliko može da im utera strah u kosti neko ko ne laže čim zine. I ko im je opomena da ih već iza ugla čeka iznenadni i zasluženi raskid s korumpiranim biračkim telom Srbije, koje poslovično glumata da im nešto kao veruje”, kaže Nenad Prokić. “Poslednje dve stotine godina, a u poslednje vreme imamo tri sveža primera, fatamorgana zvana narod ostavljala je na cedilu lidere na vlasti u Srbiji upravo u trenucima kad su bili najsigurniji u sebe. Tako se surovom društvu davao surovi odgovor. Beli se tu pojavljuje kao duh Hamletovog oca. Radost je videti bardove srpske trapave politike kako su se uvredlli i umusili k’o kuče u liftu. Narod, inače, ne postoji, to je konglomerat bez veze i smisla; on je ono što mu političari kažu da jeste u određenom trenutku. A zatim se narod pravi da jeste to što mu pričaju da jeste. Pa je onda ovako kako jeste.”

DANI: Vjerujem da ste čuli komentare da Ljubiša Preletačević Beli “obesmišljava instituciju predsjednika”… PROKIĆ: Narod koji je birao Tomislava Nikolića za predsednika Belog smatra neozbiljnim?! Ne, institucija predsednika je ovde obesmišljena još smrću našeg dragog druga Tita. A sada se zbog jednog provincijskog zajebanta tresu gaće ovima koji su kao ozbiljni kandidati. Čak se i duboko plitki Vojislav Šešelj uplašio za svoje mesto prvog šarlatana srpske politike.

Problem sa Belim je što je on dobar kao Beli, a kao Luka Maksimović je samo mladić koji ne zna mnogo toga. A meni predsednik neće biti Beli, nego Luka. Nevinost ne može da nadoknadi baš sve.

Glasačima savetujem da zahtevaju referendum o zabrani termina “nacionalni interes” i “narodno dostojanstvo” u predizbornim kampanjama; da se to stavi u preambulu Ustava umesto onih Koštuničinih halucinacija

DANI: Zaista mislite da će Preletačević biti Vaš predsjednik? Doduše, sudeći po istraživanjima javnog mnijenja, Preletačević je ispred svih ostalih opozicionih kandidata. Šta građani time poručuju, šta mislite?

PROKIĆ: Poručuju da žele nešto što ovde ne postoji ni u tragovima: da političari prestanu da misle isključivo na svoju guzicu, poturajući im šatro patriotizam. Glasačima savetujem da zahtevaju referendum o zabrani termina “nacionalni interes” i “narodno dostojanstvo” u predizbornim kampanjama; da se to stavi u preambulu Ustava umesto onih Koštuničinih halucinacija koje služe protuvama koji bi hleba bez motike. Ti termini su toliko izlizani od zloupotrebe da više ništa ne označavaju i već dugo obesmišljavaju ono što označavaju. DANI: Rekli ste da je narod fatamorgana, ali i da su jedino građani Srbije pokvareniji od vlasti. Čime su to pokazali? PROKIĆ: Narod je u Srbiji podigao sebi spomenik satkan od sopstvene pokvarenosti. Šabačka čivija, valjevska i užička prevara, požeška burgija, sve delija do delije, nek’ je kolo šarenije. Nušić i Sterija su o toj pokvarenosti itekako pisali, zaodenuto u oblandu humora. I drugi su mnogo papira potrošili objašnjavajući isto. Ali ljudi ovde vole da se blesavo cerekaju nad problemima koji ih uništavaju, pa neće da prihvate ključnu poruku koja im se upućuje. Oni žele da veruju kako je to nekakva njihova prednost što

su takvi; što nema pripreme pre pokliča, što objavljuju ratove, a ne znaju da ih vode, što sklapaju mir, a ne znaju da ga sklope. I što kontaminiraju sopstvenu istoriju lažima u desetercima. A bili su samo 95 odsto za Tita, sve dok nisu postali 95 odsto za Slobodana Miloševića. Nemojte da uobražavate da je kod vas u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj, Crnoj Gori i ostalim našim krajevima drugačije. Svi ste vi naši i svi smo mi vaši. DANI: Nedavno ste rekli da su pojedini opozicioni lideri “na tržištu”. Šta to konkretno znači?

PROKIĆ: Političari su ovde odavno u transferima koji su slični fudbalskim, ne samo opozicioni, ali njih nužda više tera na to. Kako drugačije objasniti dugotrajni opstanak tričavih stranaka koje su malo s Murtom, a zatim su malo i s Kurtom? Sigurno ne dobrim političkim delovanjem. Čedomir Jovanović je doživotni predsednik kobajagi liberalne partije, koja je i u ovaj parlament ušla pomoću štapa i kanapa. I sada on lično nije u poslaničkoj grupi sa svojom strankom, nego je sa Nenadom Čankom i Sulejmanom Ugljaninom. Sve zbog Srbije, naravno. Deluju u mraku, a navodno služe svetlosti. Ako dovoljno dugo kucaš na vrata đavola, neko će ti ih pre ili kasnije otvoriti.

DANI: Profesor ste na beogradskom FDU. Kakav je Vaš utisak – koliko su mladi ljudi, Vaši studenti, danas zainteresovani za izbore, za politiku uopšte?

PROKIĆ: Mladi su zainteresovani pre svega da odu iz Srbije. Tačka. Ako ova iznenadna politička angažovanost mladih na društvenim mrežama (Preletačević ima duplo više interakcija nego svi ostali zajedno) pomogne da se oni bitnije uključe u politički život i oduvaju u glasačkim kutijama neodgovorne matorce koji uglavnom glasaju uvek i samo za vlast kakva god da je, i koji su shodno tome tokom Miloševićevih mobilizacija prijavljivali svoju decu i unuke za bratoubilačke ratove devedesetih - to bi onda bio događaj kojeg bi trebalo ozbiljno proslaviti. Ali ne u Guči.

DANI: Nedavno su jedne dnevne novine uporedile stavove kandidata za predsjednika Srbije o EU, Rusiji, NATO-u i Kosovu i izvukli zaključak da se oni, ako izuzmemo Nenada Čanka, poklapaju gotovo do u zarez. Kako to tumačite?

PROKIĆ: Kukavičlukom. Ne žele da rizikuju i da govore pametnije, jer računaju na profit od političkih ulagivanja srpskim endemskim boleštinama. To je jadno, kao i kad je Zoran Đinđić pekao vola na Palama, ili kad je Boris Tadić glumatao velikog nacionalistu, što mu je stajalo k’o piletu sise. A i Čanak to što radi možda radi u saradnji s Vučićem, transferi su njemu stara strast. Dok je Vučićeva strast da koristi ljude tako što besprizorno manipuliše njima. Tu naviku valjda vuče iz vremena kad je bio vođa fudbalskih navijača. On mora da ponizi nekog da bi ga prihvatio. Meni je to neshvatljivo. Volim ravnopravnog partnera, a još više onog koji je bolji od mene. U košarci sam uvek voleo da igram protiv boljeg. On bi i iz mene izvlačio ono najbolje.

DANI: Je li i Vama svojevremeno bilo ponuđeno da potpišete Apel podrške Saši Jankoviću? PROKIĆ: Jeste, apel mi je poslala moja profesorka koju obožavam. Ali nisam potpisao. Janković je bio dobar ombudsman, međutim, dozvolio je da se o njemu govori kao o predsedničkom kandidatu godinu pre nego što je odstupio sa te osetljive funkcije. To je klasičan sukob interesa i nema garancija da neko ko takvu grešku napravi, može kasnije drugačije da predsednikuje. Janković je tako utro put Vučiću da i on prihvati kandidaturu za predsednika iz premijerske fotelje

Čedomir Jovanović je doživotni predsednik kobajagi liberalne partije, koja je i u ovaj parlament ušla pomoću štapa i kanapa S političarima treba manipulisati kao što i oni manipulišu sa svima nama; nikada im ne dozvoliti da budu sigurni i ne dopustiti im makar jednu mirnu noć

koju ne napušta. Ruska škola, koja pristaje Vučiću, ali valjda ne bi smela i Jankoviću. Moj predsednički kandidat bi napravio pauzu od nekoliko godina posle funkcije ombudsmana, i tek se onda kandidovao za funkciju od koje nas je do onomad branio. To bi već bila neka etika. Ne sviđa mi se ni način na koji Janković prevaljuje odgovornost na narod preko referenduma, kad je reč o NATO-integracijama. Lako ćemo mi za referendum, nego ti nama jasno reci svoje političko mišljenje o tome i obrazloži nam ga kako najbolje umeš. Koji to program ima Janković? Kao i ostali kandidati, nema ni konkretan program, ni političku platformu. Na kraju, prepoznajem i kod njega narcizam, dijagnozu solipsističke inflacije, teške patologije u koju upadaju svi srpski političari - a meni je dosta takvih bahatih razmetljivaca. Isuviše uživa u svojoj novoj ulozi, a ja hoću skromnog predsednika.

DANI: Rekli ste da Jankovića ne volite i zbog njegovih obožavalaca. Ko Vam konkretno smeta?

PROKIĆ: Danilo Kiš je rekao da ne voli Dostojevskog zbog njegovih obožavalaca. Možda ni meni Janković nije prirastao srcu jer je “pokleknuo” na nagovor najimpotentnije grupacije u Srbiji: dojučerašnjim glasačima Demokratske stranke, šatro građanima, koji su propustili i prokockali sve šanse Srbije posle Miloševića dok su mučki zatvarali oči na katastrofalne poteze političara iza kojih su stajali - čak i onda kada su oni očigledno i besomučno gurali društvo u propast. Sada podržavaju Jankovića, a njihove aktuelne političke ideje su podgrejane u mikrotalasnoj.

DANI: Predsjednički kandidat Vuk Jeremić je nedavno u Nišu javnost upozorio da “Albanci sve češće kupuju stanove i imanja po Srbiji”. Kako ste razumjeli ovo “upozorenje”?

PROKIĆ: Pa neka Srbi počnu da kupuju stanove i imanja na Kosovu! Eto, neka Jeremić otvori sezonu srpske kupovine u srpskoj svetoj zemlji, tako što će da kupi neku lepu njivu u tom šarmantnom delu Evrope. Liberalni kapitalizam to sasvim dozvoljava.

DANI: Nataša Jeremić, supruga Vuka Jeremića, protekle je nedjelje u saopštenju Srpske napredne stranke označena kao osoba koja “upravlja

cjelokupnim narkotržištem u Srbiji”. Premijer Aleksandar Vučić se najprije izvinio građanima Srbije (ne Nataši Jeremić) zbog saopštenja SNS-a; gospođa Jeremić, “kao građanka”, na konferenciji za novinare nije prihvatila izvinjenje; premijer se onda rugao supruzi Vuka Jeremića zbog toga što javno “cmizdri” i sl. Kako je Vama izgledala cijela ova predstava?

PROKIĆ: Kič na obe strane. Izgleda da Vučić izda svoj “vulinovski” nalog nekom podaniku, a zatim nastupi i on sam, tronut sopstvenom pravednošću, da brani napadnutog. To bi bilo uspešno kad ne bi bilo prozirno, a najviše vređa taj nemar da se stvari bolje zamaskiraju. Ali i druga strana je jedva dočekala da ima konačno neki materijal za kampanju, pa je cmizdrenje bilo isto toliko gadno kao i napad.

DANI: Imate li i Vi utisak da je ovo, kako kažu analitičari, do sada najprljavija predizborna kampanja?

PROKIĆ: Nemojte da potcenjujete prethodne predizborne podvige. Ako je ova kampanja najprljavija, a u isto vreme i najmanje neizvesna, onda je prljavština naša strast i suština. Ne možemo bez nje čak ni kad nam je nepotrebna.

DANI: Jeste li gledali posljednji predizborni spot predsjedničkog kandidata Aleksandra Vučića, u kojem on, nakon 35 godina, vraća biblioteci Zmajeve Đuliće?

PROKIĆ: Jesam.

DANI: Zašto biblioteka, zašto J. J. Zmaj, zašto baš Đulići, šta mislite?

PROKIĆ: Biblioteka zato što je to skupštinska biblioteka, pa nisu morali da plate zakup, verovatno. Međutim, ako je Vučiću trebalo trideset i pet godina da vrati knjigu, koliko ćemo čekati da vrati penzije i plate, koje je takođe nezakonito zadržao? To što je u tom spotu knjiga zadržana protivpravno i što pritom Vučić ne plaća nikakvu kaznu za groteskni prekršaj koji je napravio, najavljuje i izostanak bilo kakve kazne i povodom nevraćenih penzija i plata. A zašto Đulići? Možda zato što se tu manifestuje naša plačipičkasta (a i lažna) ljubav prema prošlosti u kojoj su samo mrtvi. Još jedna srpska nekrofilija, ali i načertanije: Daljna mesta, njive i poljane; Levo Dunav, Banat, Bačka mila, Avala se desno zaplavila, A podalje ti brežuljci sivi, To je Bosna - i tu Srbin živi. Zmaj jasno kaže mrtvo nebo, mrtva zemlja. Iz tog očaja put vodi samo kroz tesnac. I sad valjda Vučić poručuje da je on vođa kroz taj tesnac. Ne znam da li sam ovo isuviše pametno iskonstruisao, ali znam da je spot diletantski i izaziva indignaciju, kao i svi ostali Vučićevi spotovi. Postoji fenomen primetan kroz istoriju, bez obzira na mesto i period, da vlade počnu da vode politike u suprotnosti sa njihovim

Beli se tu pojavljuje kao duh Hamletovog oca. Radost je videti bardove srpske trapave politike kako su se uvredili i umusili k’o kuče u liftu

interesima. Učinak mudrosti čovečanstva u vladama kao da je manji nego u drugim aktivnostima ljudi. U toj sferi učinak mudrosti, koji može biti definisan kao prosuđivanje na osnovu iskustva i dostupnih informacija, manje je operativan i više je frustriran nego nego što bi trebalo. Zašto visoki funkcioneri tako često postupaju suprotno onome što razložno razmišljanje i prosvećeni lični interes nalažu? Zašto inteligentni mentalni procesi tako često tu ne funkcionišu? Taj pohod ludosti nije uopšte ispitan.

DANI: Kako biste ocijenili dosadašnju politiku Aleksandra Vučića? Šta ju je obilježilo?

PROKIĆ: Seljački kapitalizam u galopu. Prava radnika u zemlji sa dvadeset hiljada sindikata, što je više nego samih radnika - ukinuta. Ovo malo radnika dobiće slobodno popodne kad umru. Nereformisana javna preduzeća, oduzeta stečena penzionerska prava, najniže plate u Evropi, niže i od većine zemalja Afrike. Musavi patriotizam, tupavi populizam. Školstvo i zdravstvo na kolenima. Kobajagi integracija u EU, ali zapravo razumemo se mi najbolje i kad ćutimo, da Rusiju više volimo od sopstvene domovine. Ipak, Vučićevu politiku najvernije odslikavaju njegovi neukusni i krajnje neubičajeni govori u kojima redovno izgubi kontrolu i često vređa one koji mu upute bilo kakvu zamerku. U Srbiji s njim plakanje i smejanje i dalje je jedan te isti posao.

DANI: U početku ste podržali premijera Vučića, kasnije ste tu podršku ipak povukli. Zbog čega? PROKIĆ: Podržao sam ga jer je jedini imao kapacitet da svrgne istrulelu Demokratsku stranku s vlasti. I on je to učinio. Jedine promene u Srbiji su svrgavanje s vlasti, drugih nemamo. Nisam ni očekivao više od toga. S političarima treba manipulisati kao što i oni manipulišu sa svima nama; nikada im ne dozvoliti da budu sigurni i ne dopustiti im makar jednu mirnu noć. Mirna noć se zaslužuje. Ono što si učinio ljudima, uvek je tu negde uz tebe, čeka te u mraku.

DANI: Da, ali je, uprkos svemu što ste rekli, Aleksandar Vučić i dalje najpopularniji političar u Srbiji. Ko mu je najozbiljniji protivkandidat?

PROKIĆ: On je za sada najozbiljniji protivkandidat samom sebi. Duhovita je ona fotomontaža u kojoj sedi Vučić naspram Vučića, a ispod piše: Istorijski susret predsednika i premijera. On se stalno žali da su prethodne vlasti uprskale stvar i da sad on mora da vadi kestenje iz vatre. Niko ga ne bije po ušima da to radi, kao što ga niko nije bio po ušima ni da dvadeset godina učestvuje kao jurišnik u stvaranju baš te iste politike koja je potpuno uprskala stvar. Ali, nema svrhe izduvati balon koji je već pukao. Prošlo je vreme polovičnih mera i govora. Ili zaista dobri rezultati ili zbogom.

DANI: Hoće li biti toga “zbogom” 2. aprila ili ćemo imati drugi krug predsjedničkih izbora? PROKIĆ: Bilo bi sjajno da imamo drugi krug. DANI: Zašto?

PROKIĆ: Zato što bi to bilo zdravo i za Srbiju i za samog Vučića.

DANI: Koliko su kancelarka Angela Merkel i predsjednik Vladimir Putin pomogli kandidatu Vučiću u kampanji? Oboje su Vučića primili tokom predizborne kampanje…

PROKIĆ: Reč je o tipičnom mešanju u poslove druge države. Ali, ovakvim državama se ionako meša ko god stigne. Ništa novo. Istorija sveta je istorija nasilja. Sapiens je genocidno biće, običan netolerantni nabiguz. Nema više neandertalaca i ostalih ljudi, pobili smo šest vrsta ljudi u neprekidnom genocidu koji je trajao dve hiljade godina. Zemljom sad hodamo samo mi. Kakvi smo bili prema drugim vrstama ljudima, takvi smo i među sobom.

DANI: Da, ali kontrolisani mediji pišu da građani Srbije imaju razloga da budu sretni zbog toga što premijera Vučića, “baš kao nekada Tita”, primaju i zapadni i ruski lideri?

PROKIĆ: Ono kako su primali Tita i kako primaju Vučića nema nikakvih dodirnih tačaka.

DANI: Mislite li da bi preseljenje Aleksandra Vučića sa mjesta premijera na mjesto predsjednika Srbije bilo šta promijenio u društvu?

PROKIĆ: Da, uslediće promena Ustava. U njemu će pisati da se predsednički mandat nikako ne može ponoviti više od devet puta. Osim ako predsednik samopregorom baš ne zasluži i dodatni deseti mandat. DANI: A šta je uslov za suštinsku promjenu društva?

PROKIĆ: Od same nade nema vajde. Čovek koji se nada, već sanja. Ako se čovek ne nada pobeđuje! Dakle, nikako ne sanjati, nikako u pesmu pretvarati surovu stvarnost borbe. Nama je potreban povratak svetu ideja, potreban nam je javni moral koji će znati da odgovori na sve pretnje našoj egzistenciji. Potreban nam je skok na drugu stranu dijagrama. Razvoj se odigrava u iskidanoj cik-cak liniji. Svaka istinska promena podrazumeva napuštanje cika i prelazak na ono što je u definitivnom caku. Moderni roman se nije razvijao na Ratu i miru, to je kraj jedne tradicije. Početak nove tradicije se bazirao na Kafki i Džojsu, koji su kretali sa potpuno drugačijih pozicija. Za početak treba pozvati nekog japanskog umetnika da nam smisli grb, zastavu i himnu. Celo društvo mora ponovo u školu kako bi opet naučilo da hoda umesto da gmiže. Ukratko, opredeliti se ne za propast nego za uspeh i vratiti se mirisu dobrote. Verujem u pojam opšteg dobra..

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.