Od interneta do čitulje

Dani - - Iluzije -

Za onog ko hoće da kupi zemlju u Tešnju ili Jelahu, stvari stoje ovako: u industrijskoj zoni Bukva dunum košta oko 50.000, a uz cestu u Jelahu i okolini i do 200.000. Fabrika do fabrike. I sve tako do table na kojoj piše Teslić. Odmah iza table, cena pada na 10.000 po dunumu. Ne predstavlja brojnim privrednicima iz opštine Tešanj problem ni udaljenost (šta je to par kilometara ako izvoze u 63 zemlje u svetu!), već nesigurnost: politička, ekonomska i svaka druga.

Fabrika se ne može staviti pod mišku i izneti u slučaju ponovnih pretnji referendumom ili tako nekim eksperimentom, kao što je, na primer, odluka da se ne dozvoli proizvođačima hemijskih proizvoda iz Federacije BiH da prodaju svoje proizvode u trgovinama u Republici Srpskoj zbog, kako kažu, neusaglašenih pravilnika i Zakona o hemikalijama i Zakona o biocidima, pa je i zahtev da otvore firmu ili predstavništvo sa minimum tri radnika. Nema veze što većina njih, kao što je firma Belif, rade po nemačkim standardima i recepturi, u odluci se pominje usaglašenost sa EU standardima, kojih u FBiH nema.

Nacrt zakona o hemikalijama u FBiH usvojen je još februara 2016. godine, u Domu naroda početkom marta iste godine (i to prva faza, kako kažu), i ne znamo šta se dalje čeka. Sad je maj 2017. godine, ako kome fali kalendar kojim slučajem. Pisali su ljudi svima, pa i OHR-u i dobili odgovor (novembra 2016.) da će biti rešeno u najskorije vreme. Vreme prolazi. Ima li rešenja za ove probleme u Reformskoj agendi slučajno?

Ne predstavlja privrednicima Tešnja ni najmanje problem etnička struktura, pa tako u fabrici MADI od 24 veterinara, samo jedan je iz Tešnja. Sve ostalo iz cele BiH. U restoranu Intermezzo slave dva uskrsa, dva božića i dva bajrama. Ali, plate su dva puta veće nego u Doboju. Na primer. Svima poznata HIFA radi na celoj teritoriji BiH, u Doboju se nalazi i sedište njihovog Euro-Stila. Tu proizvode pelet, a imaju i hladnjače za skladištenje otkupljene maline ili drugog bobičastog voća. Sve to je u devastiranom objektu nekadašnje Bosanke (proizvodni objekat od 2.350 m2 i skladište od 7.000 m2), koji su kupili i sredili.

Za fabriku nameštaja od punog drveta, Artisan, čistu poeziju i lepotu, rade najpoznatiji dizajneri iz celog sveta, da ne govorim iz BiH, a katalog su im uradili studenti završne godine fakulteta iz Zagreba. Da neupućeni dobiju još bolju sliku, jedna njihova stolica u salonu u Kini košta 1.200 eura, a tako nešto slično i u Izraelu. Naravno, izvozna cena je manja, ali u salonu i u maloprodaji, kad je preuzme distributer, cena se formira i prema kvalitetu i prema potražnji.

Ili podatak da su politički upropaštenu fabriku Ukus Tešanj, nekadašnji gigant u proizvodnji nameštaja, kupila dva privatnika i da im je bilo potrebno oko 100 kamiona da iznesu smeće iz kruga? Sada je tu tržni centar, hotel, skladište... I nećete naći ni jedan papirić bačen u celom krugu!

Samo delić opšte slike jedne radne sredine, gde se deci ne kupuju kola čim stasaju i polože vozački, sa džeparcem od boga ti pitaj koliko, već prvo uče da rade i zarade. Uostalom, kao što su im i roditelji. Svaka njihova priča podrazumeva rad, red i učenje. Za razliku od onih novokomponovanih i uhlebljenih u politiku, čija deca na poklon dobijaju firme i državne tendere, ugostiteljske objekte, kola i pravo da maltretiraju koga stignu. O našem trošku.

Moje prvo zaposlenje je bilo u Tešnju davne godine, a jedina sam se javila na konkurs. Ko je još iz Sarajeva išao u manju sredinu da radi?! Pratim njihov razvoj decenijama, a ove godine sam povela tamo polaznike specijalističkog modula Akademije za mlade lidere nemačke fondacije Schüler Helfen Leben. Njih trojica iz Hercegovine i devojka iz Novog Grada više puta su pitali: “Zar je moguće da smo u Bosni i Hercegovini?!”, a onda dodavali: “Znači da se može!”

Da ne govorim da su na kraju zahvaljivali zbog optimizma i sasvim drugačije slike od one koju im predstavljaju upravo ti uhlebljeni, politikom obogaćeni demagozi i trovači života.

U ovoj državi postaje oaze ljudstva, rada i ideja. Nažalost, još uvek samo oaze, pa ne čudi što privrednici Tešnja stalno apeluju da se prestane pričati o Tešnju kao čudu, već da vidimo kako što više takvih “čuda” u celoj državi napraviti. Jer, treba da postane normalno, a ne predmet iščuđavanja.

Što se, onda, u Republici Srpskoj čude što je Altima Group prodala svojoj Altima Partners Banjalučku pivaru i tako izmestila sedište firme iz RS-a u FBiH?! Da je ikoga zabrinuo podatak da je prihod privrede Republike Srpske u 2016. u odnosu na 2015. pao za 3,5 milijarde, ne bi se čudili...

Nije ni Federaciji maslo za ramazana, što bi rekli, ali ima ove oaze, ima bar toliko prostora da se privrednici nekako provuku između centara moći i rade, za razliku od Republike Srpske, gde te ubeđuju da postoji Predstavništvo Republike Srpske u Izraelu, iako se svi satraše da ga nađu. Kažu ima ga na internet-stranici. Ako tako nastave, uskoro će i Republika Srpska postojati samo na internetu. Ili u čitulji. Tanka je linija između to dvoje..

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.