Nakon promene pola, sve je u mom životu postalo jednostavnije

Transrodna penzionerka Vojske Srbije u ispovijesti za Dane objašnjava kada je prvi put shvatila da je žena u tijelu muškarca, kako su njena bivša supruga i njihovo četvoro djece reagovali kada im je saopštila da ulazi u takozvani proces tranzicije promje

Dani - - Intervju - Razgovarala: Tamara Nikčević

“Iako ne volim rodne podele, na osnovu ličnog iskustva mogu da posvedočim da je život neuporedivo lepši ako ste žena. Naprosto, bolje se osećam u svojoj novoj koži”, kaže Helena Vuković. DANI: Šta se promijenilo?

VUKOVIĆ: Doslovno sve, i to od momenta kada sam izašla iz operacione sale i shvatila da sam, nakon gotovo četiri decenije, konačno ono što jesam. Ubrzo nakon promene pola dobila sam nova lična dokumenta, što je izuzetno važno. Zašto? Operacija pola, ma koliko rizična, vrsta je lične satisfakcije; zamena ličnih dokumenata stvarna su i realna potvrda da ste zakonski i društveno priznati kao žena. Gde god da se pojavite - u pošti, u banci, na poslu - više niste “trandža”; vi ste Helena Vuković. Ne znam kako vam zvuči i da li uopšte razumete ovo o čemu vam govoim. Kad

Javila bih se, recimo, na konkurs i, uprkos odličnom CV-u, zadovoljavajućim kvalifikacijama i radnom iskustvu, uvek bih nailazila na isti problem

biste samo znali kroz šta sve ljudi prolaze… DANI: Kroz šta prolaze?

VUKOVIĆ: Javila bih se, recimo, na konkurs i, uprkos odličnom CV-u, zadovoljavajućim kvalifikacijama i radnom iskustvu, uvek bih nailazila na isti problem: onoga momenta, naime, kada bi mi poslodavac zatražio ličnu kartu i shvatio da se podaci iz dokumenata ne poklapaju sa onim što vidi svojim očima, za mene bi konkurs bio završen. Zato vam i kažem da je promena ličnih dokumenata početak i kraj teškog procesa tranzicije. Kad ima tu vrstu zakonske potvrde vlastitog identiteta, čovek postaje sigurniji u sebe, zadovoljniji. DANI: Kada ste odlučili da uđete u proces tranzicije?

VUKOVIĆ: O tome sam prvi put ozbiljnije počela da razmišljam nakon skandala koji mi se dogodilo 2001. Naime, jedne noći sam iz stana u kojem sam stanovala sa suprugom i sa decom izašla doterana, našminkana, u suknji. Naprosto, ima nešto što u jednom momentu postaje jače od vas - bezuspešno pokušavate da suzbijete određeni nagon, koji se ne da, koji želi van. Ubrzo me je zaustavila policijska patrola i zatražila mi dokumenta. Pitali su me gde radim. Pokazala sam legitimaciju Vojske Jugoslavije. U to vreme sam imala čin majora.

“Uđite, hteli bismo da vas povezemo do kuće”, rekli su mi.

Tu sam napravila prvu grešku. DANI: Kakvu grešku?

VUKOVIĆ: Sela sam u kola i umesto kod kuće, ubrzo sam se našla u policijskoj stanici. U to vreme je, baš kao i danas, postojao veliki rivalitet između vojske i policije. Zato me i nije naročito iznenadilo bahato i uvredljivo ponašanje policajaca, koji su mi, tokom te mučne vožnje, pretili da će pozvati tadašnjeg načelnika Generalštaba VJ-a, generala Nebojšu Pavkovića, i objasniti mu “šta rade njegovi oficiri, kako se šetaju ulicom”.

svojim ponašanjem “teže povredila javni moral, kao i ugled VJ-a”.

DANI: Čudno da ste ugled te inače veoma ugledne vojske povrijedili Vi, ali ne i spomenuti general Pavković, na primjer, niti njeni ostali generali i oficiri koje je Haški tribunal osudio na višegodišnje robije zbog zločina počinjenih na prostoru bivše Jugoslavije.

VUKOVIĆ: Da, to jeste čudno… Iako sam pre toga bila odličan oficir, sposobna, čim sam ušla u proces tranzicije, penzionisana sam, ponovo uz obrazloženje da dovodim u pitanje ugled vojske. Tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, onaj što je novinarki televizije B92 rekao da “voli novinarke koje lako kleknu”, čim su se mediji dograbili moje priče, javno je rekao da sam osoba koja ima prijave za prostituciju, iz čega je izvukao zaključak da moje prevremeno penzionisanje nije nikakva diskriminacija. Moja su deca čula te ministrove reči, pa sam ga zato tužila.

U policijsku stanicu je ubrzo stigla vojna policija. Na ruke su mi odmah stavljene lisice i tu sam držana do ujutro. E, onda je krenula tortura! Najpre sam dovedena u svoju jedinicu, naravno, sve sa ciljem da me izbrukaju; zatim su me poslali na razgovor sa psihologom, odmah potom i na Vojno-medicinsku akademiju, na četvrti sprat, odeljenje neuropsihijatrije, gde sam, zaključana, zadržana puna tri dana. Na kraju sam otpuštena bez ikakve konkretne dijagnoze, ali sa preporukom da sam sposobna da obavljam svoju dužnost u vojsci. DANI: Kako su reagovali vojnici iz Vaše jedinice?

VUKOVIĆ: Bili su šokirani. Znali su me kao sposobnog i nagrađivanog vojnika.

Ubrzo sam izvedena i pred Vojni sud, koji me je osudio na kaznu gubitka čina, odnosno gubitka službe. Kasnije je Vrhovni vojni sud tu odluku poništio. U prvostepenoj presudi pisalo je da sam

Sudski spor o kojem govorim još nije okončan… Bilo kako bilo, ispalo je, eto, da je jedan oficir u suknji doveo u pitanje dotadašnji ugled i čast celokupne Vojske Srbije. DANI: Kada ste prvi put obukli suknju, sjećate li se?

VUKOVIĆ: Prvo čega se sećam je mamin vikler koji sam, dok su roditelji bili vani, jednom stavila u kosu. Imala sam možda četiri godine. Kada sam ih čula da se vraćaju, brzo sam strgla vikler, predosećajući da je to nešto “zabranjeno”. Oduvek su me, inače, privlačile mamine suknje, ruževi, šminka… U školi sam shvatila da to što mi se događa, to što osećam nije baš uobičajno. Družila sam se sa devojčicama, sa njima pravila kolače, presvlačila lutke. Kasnije, kako je vreme odmicalo, devojčice su krenule da se razvijaju, da se menjaju: rasle su im grudi, postajale su devojke i počinjale da me percipiraju ne više kao svoju drugaricu, nego kao deo muškog tabora. Tako sam se negde na početku puberteta našla

u prilično nezavidnoj situaciju: bila sam ni tamo ni ovamo. DANI: A dječaci?

VUKOVIĆ: Nikada nisam bila preterano feminizirana, ali jesam smotana kao sajla, sićušna, nežna, na osnovu čega se nešto možda i moglo naslutiti. DANI: Je li porodica naslućivala?

VUKOVIĆ: Mislim da mama jeste. Ako ništa drugo, ipak sam se razlikovala od starijeg brata, koji je visok, nabudžen, stasit. Nasuprot njemu, ja sam uvek bila “kao devojčica”. Tako su govorili.

Svoj “problem” sam, ne mogavši više da izdržim pritisak, ispričala najboljoj drugarici, dok smo još bile u osnovnoj školi. Prihvatila me je, nije me odbacila. Do kraja je ostala jedina osoba koja je sve znala. Često bismo, na primer, bežale sa časova, otišle kod nje kući i, dok bi se kuvala kafa, dozvoljavala bi mi da se obučem u njene haljine, da se našminkam, nakon čega bismo postajale ravnopravne. Kasnije mi je bila kuma na venčanju, krstila mi dvoje dece.

DANI: Zašto ste odlučili da, nakon osnovne škole, upišete baš vojnu gimnaziju?

VUKOVIĆ: Pokušajte da se stavite u moju situaciju: u pubertetu ste, devojčice se menjaju na jedan način, vi se, mimo svoje volje, menjate na drugi, što vas dodatno izluđuje i frustrira. I, šta onda radite? Prirodno, pokušavate da ubijete ženu u sebi. Kako? Tako što ćete upisati školu u kojoj vam garantuju da će od vas stvoriti “pravog muškarca”. Na prijemnom u vojnoj gimnaziji najpre sam bila odbijena - nisam imala dovoljno kilograma. Zvali su me - komarac. Primili su me tek naredne godine. Bila sam vukovac, lako položila sve testove.

Dani u vojnoj gimnaziji su mi, uprkos svemu, bili neverovatno zanimljivi. Sećam se, recimo, da smo jednom organizovali priredbu u kojoj sam, kao stari član glumačke sekcije, dobila zadatak da imitiram Tajči. U to vreme Tajči je bila prava jugoslovenska zvezda, naša kandidatkinja za pesmu Evrovizije. Ne možete ni da zamislite šta je za mene značilo da se pred četiri stotine zagrejanih mačo muškaraca pojavim obučena kao žena i da za to što sam izvela dobijem njihov gromoglasan aplauz. U tim sam momentima uživala. Nažalost, u mom pređašnjem životu bilo je mnogo više trenutaka u kojima sam, očajna, pokušavala da silom suzbijem to što jesam. Koliko sam samo puta, boreći se sa teškom krizom identiteta, u kantu za đubre pobacala perike, suknje, cipele, šminku, sve se zaklinjući da ću se promeniti! Međutim…

Zanimljivo, iako sam strasno želela da budem žena, da se na taj način pokažem svetu, uvek su me neverovatno privlačile upravo - žene. Uostalom, i moja trenutna partnerka je - žena. DANI: Žena?

VUKOVIĆ: Da, da, žena… Već sam vam rekla da sam u tinejdžerskom dobu bila mršava, sitna, nikakva; ipak, kada je reč o udvaranju, e, tu sam imala tipičan muški pristup. Naprosto, išlo mi je od ruke, pa sam u kraju bila

poznata i po tome što sam uvek šetala najbolje cice. Verovatno je ta činjenica na neki način umanjila sumnje. DANI: Koliko su trajale Vaše veze sa ženama?

VUKOVIĆ: Prva velika veza trajala je dve i po godine. Bila sam strašno zaljubljena. Slično je bilo i sa mojom suprugom. Naša veza, kasnije i brak, trajao je dvadeset i dve godine. Da me pitate kako je funkcionisao, ne znam šta bih vam odgovorila. Bilo je momenata kada bi, čisto iz šale, moja supruga poželela da me sredi, da me dotera, našminka, verovatno i ne sanjajući koliko u svemu tome uživam. Čim bi primetila da počinjem da tražim još, rekla bi - hej, stani malo. I ja bih stala. Čovek nauči da se sakrije, da se pritaji. Mora da je podsvesno ipak nešto predosećala.

Naravno, ima stvari u kojima smo se moja tadašnja supruga i ja, uprkos svemu, odlično uklopile, gde smo dobro funkcionisale. Da nismo, zar bi naš brak tako dugo opstao, zar bismo uspele da podignemo četvoro dece? I danas smo u veoma dobrim odnosima - čujemo se često, viđamo, brinemo se o deci. Ona se uskoro ponovo udaje, sebi je našla dobrog čoveka. Želim joj svaku sreću. Mogu da zamislim kroz šta je prošla kada sam joj, nakon toliko godina, konačno otkrila… DANI: Kako ste joj saopštili? VUKOVIĆ: Verujete da mi je i danas muka kada se prisetim tog dana. Nije bilo nikakvog posebnog povoda, ništa. Sećam se samo da sam danima bila potištena, depresivna. I onda sam rekla! Naprosto, izletelo je iz mene. Prvi put nisam razmišljala o posledicama koje će to priznanje izazvati… Malo je reći da je bila šokirana.

Sa decom je to išlo teže. Najstariji sin, koji je bio već punoletan, teško je podneo vest. I sami znate kakvi su današnji klinci - ništa ne opraštaju. Srednjem sinu sam rekla šta se dogodilo, pokušala da mu neke stvari objasnim.

“Ti ćeš zauvek biti moj tata”, odgovorio mi je detinje iskreno.

Sva moja deca me i dalje zovu tata. Nedavno sam sa najmlađim sinom, koji ima sedam godina i uskoro kreće u prvi razred, šetala Knez Mihajlovom. Bila sam mu kupila nove patike. U jednom momentu nam je prišla starija gospođa, pomilovala ga je po glavi i pitala ko mu je kupio te lepe patike.

“Tata”, rekao je moj sin.

Iako sam pre toga bila odličan oficir, sposobna, čim sam ušla u proces tranzicije, penzionisana sam, ponovo uz obrazloženje da dovodim u pitanje ugled vojske

“Ne znaju to tate, dušo”, nasmejala se gospođa. “Mame su za kupovinu, je li tako?” “Pa, ja sam tata!”, rekla sam. Pogledala nas je zbunjeno i produžila.

Bez obzira na to kroz šta ste sve prošli, ipak ste na neki način imali podršku porodice, zar ne?

Suštinski jesam. Doduše, ona je bila više prećutna. Nikome nije lako da kaže moj tata je postao žena, znate...

Zanimljiva je i priča moje majke, koja me je u početku odvraćala, ubeđivala da ne radim to što sam naumila. Na kraju se ipak pomirila sa sudbinom, iako je nastavila da me oslovljava u muškom rodu i starim imenom.

“Helena, draga, srećan ti rođendan”, rekla mi je krajem 2016. Ceo dan sam plakala. Moj je otac umro 2006., a stariji brat, čim je otac sahranjen, otišao je iz Srbije. Ni mama ni ja odavno sa njim nemamo nikakav kontakt.

Kada je reč o porodici, uspela sam da od javnosti sakrijem svoj bivši identitet, kao i identitet svoje supruge i naše četvoro dece. Ako ništa drugo, želela sam da ih barem na taj način zaštitim.

Negdje sam pročitala da proces promjene pola nije nimalo lak. Jeste li se plašili hirurške intervencije?

Nisam, jedva sam je čekala. Iako je sam proces tranzicije zaista izuzetno težak. I složen. Sve počinje odlaskom na pregled kod psihijatra i, ako se oceni da je reč o dijagnozi F64 ili rodnoj disforiji, pacijent stiče pravo na hormonski tretman. Ta faza traje oko godinu i zahteva takozvani real life test: narednih dvanaest meseci pacijent ima obavezu da provede u željenom polu, kako bi proverio način na koji ga percipira okolina, kako izgleda proces socijalizacije. Kada se telo na taj način pripremi, kreće se u sledeću fazu, odnosno pristupa se hirurškoj intervenciji. Zanimljivo je da se svega dvadeset procenata transosoba odlučuje za taj korak. Što je i razumljivo, budući da je reč o hirurškom zahvatu koji je veoma rizičan.

Rizičan u smislu…

U smislu da nije isključen smrtni ishod. Ipak, nisam odustajala, bože sačuvaj! Pritom, nije me bilo briga šta će ko da kaže, kako će da reaguje okolina. Ako sam to što želim saopštila svojoj porodici, šta me briga za ostale?!

Kada su mi sestre stavile braunilu u venu, sećam se da nisam znala za sebe od sreće. Psihički sam bila pripremljena, veoma motivisana, pa bol gotovo da i nisam osetila. Iako je bio strašan.

Prve reči nakon što sam se probudila iz anestezije bile su - skinite mi telefon sa punjača. Žurila sam da napravim selfie i da svoju fotografiju okačim na Facebook. Dobar dan, svete, napisala sam ispod fotografije. Konačno sam bila Helena i svoju sam sreću htela da podelim sa svima.

Sami ste izabrali svoje novo ime?

Jesam.

Zašto baš Helena?

Krajem osamdesetih sam bila u vezi sa devojkom iz Zagreba, zvala se Helena. Imala je dugu plavu kosu i divne plave oči. Prelepa! Ako ikada budem žena, zvaću se Helena, mislila sam tada.

Je li Vašu radost na bilo koji način poremetila medijska haranga koja je ubrzo pokrenuta protiv Vas?

Možda bi nekoga ko je manje motivisan ta haranga uzdrmala; mene nije. Možda i zato što sam takav karakter, takva ličnost: uvek idem do kraja, nikada ne odustajem, bez obzira na posledice.

“Trandža u vojsci”, pisali su tih dana beogradski mediji.

U međuvremenu, stvari su se promenile i mediji su, kao po komandi, stali na moju stranu.

Zašto, šta mislite?

Možda zato što sam bila otvorena, što sam ljudima bez ustezanja ispričala svoju priču. Time sam, čini mi se, neke stvari uspela da pomerim sa mrtve tačke. Odjednom, u medijima se pojavilo ime konkretne žene i ljudi su shvatili koliko je odricanja, a i hrabrosti bilo potrebo da bi se čovek odlučio na korak na koji sam se odlučila. U međuvremenu, svima je postajalo jasno da sam i kao major Vojske Srbije bila teško diskriminisana. Ništa nisam krila; sve sam, bez ikakvog osećanja krivice ili inferiornosti, podelila sa javnošću. Građanka sam ove zemlje kao i vi i, ako već imamo iste obaveze, valjda se podrazumeva da imamo i ista prava. U to zaista verujem.

Drago mi je da su se, nakon mene, i neke druge osobe okuražile da svoje životne priče podele sa javnošću, što je generalno dodatno promenilo ugao posmatranja. Kada govorite uopšteno o ljudima bez imena i prezimena, ko se sa tim može saosećati, identifikovati? Niko! Ovako je lakše: imate konkretna imena, konkretan problem. Time i proces prihvatanja i socijalizacije postaje neuporedivo lakši.

Nakon što ste u Vojsci Srbije prerano penzionisani, jeste li tražili novi posao?

Jesam, naravno. Imam četvoro dece, moram od nečega da živim. Danas sam zaposlena, radim. Posao sam našla nedugo nakon što sam dobila lična dokumenta na svoje ime. Pored redovnog posla, paralelno radim sa transosobama, pomažem im, motivišem ih da naprave taj korak i da sebe učine srećnim. Baš kao što sam to sama učinila. Jer, nakon promene pola, sve je u mom životu postalo jednostavnije - posao, društvo, ljubav… Često se događa da mi na ulici priđu nepoznati ljudi koji me prepoznaju iz medija i koji me ljube, čestitaju mi, žele sa mnom da se fotografišu. Iako je ovo i dalje prilično konzervativna sredina, svakodnevno dobijam podršku sa svih strana. Zaista nikada nisam požalila zbog ovoga što sam uradila. Sa svoje četrdeset i tri godine osećam se kao novorođena, kao tinejdžerka: proživljavam novi život, otkrivam svoje telo, nove rituale, nova osećanja. Moji prijatelji mi često kažu da isijavam sreću. I to je istina. Napokon sam uspela da ostvarim ono o čemu sam godinama sanjala..

Prve reči nakon što sam se probudila iz anestezije bile su skinite mi telefon sa punjača. Žurila sam da napravim

selfie i da svoju fotografiju okačim na Facebook. Dobar dan, svete, napisala sam ispod fotografije Ipak, kada je reč o udvaranju, e tu sam imala tipičan muški pristup. Naprosto, išlo mi je od ruke, pa sam u kraju bila poznata i po tome što sam uvek šetala najbolje cice

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.