Sveti Petar i zamrznuti konflikt

Dani - - Region - Piše: JELENA ALEKSIć

Nakon 1999. godine samo sedam odsto građana Srbije boravilo je na Kosovu i Metohiji, a čak 65 odsto tamo nikada nije bilo. Bez obzira na to, 70 odsto građana reklo bi “ne” Evropskoj uniji ako bi uslov za članstvo bilo priznanje nezavisnosti Kosova!

Paradoksalno, šizofreno, mitomanski, groteskno... Kako god da tumačimo ove podatke, to je stvarnost u Srbiji koju valja uvažiti kada se pokušava razumeti poziv na unutrašnji dijalog o Kosovu koji ovog leta inicira predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Malo hronologije

Dakle, amanet da trampi Kosovo za članstvo u EU, nema ni ovaj, nit je imao bilo koji drugi predsednik Srbije u njenoj novijoj istoriji!

A idući u ne tako davnu prošlost, dolazimo do sledećih fakata: Bombardovanje Srbije, započeto zbog odbijanja sporazuma iz Rambujea (i okončanja rata na Kosovu) završeno je donošenjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjeniih nacija kojim je (u najkraćem) predviđena najveća autonomija Kosova i Metohije u okviru tadašnje Jugoslavije, odnosno Srbije. Odmah potom usledile su masovne migracije Srba, a procena je da ih je oko 200.000 iselilo sa Kosova. Danas ih je manje od 20.000 i naseljavaju uglavnom sever, gde Srbija jedino ima kakvu-takvu kontrolu nad institucijama.

U međuvremenu, 2008., Kosovo proglašava nezavisnost koju priznaje većina članica UN-a i EU (pet država ne priznaje nezavisnost). Naravno, Srbija je ne priznaje, pozivajući se na Rezoluciju 1244, jedini međunarodni dokument koji Kosovo još uvek tretira kao deo Srbije.

Godine 2011. Beograd sa Prištinom otpočinje pregovore u Briselu radi normalizacije odnosa, a dve godine kasnije potpisuje Briselski sporazum, na čijoj se realizaciji radi malo ili nimalo uz sabotažu sa obe strane.

U pregovorima sa EU, dobija u zadatak ispunjavanje poglavlja 35 koje se tiče normalizacije odnosa

Da li su građani Srbije tek žrtveno jagnje Vučićeve politike koja je u Vašingtonu pristala na kapitulaciju pa predsednik od građana traži alibi poturajući dijalog kao kukavičije jaje, kako ga optužuje deo opozicije? Šta bi Srbiji doneo kiparski, šta model Svetog Petra, a šta razgraničenje na albansko i srpsko i imaju li ovi predlozi ikakve šanse za uspeh? Ovo su pitanja koja odjekuju Srbijom više od mesec

Beograda i Prištine, u kome stoji da zastoj u normalizaciji može dovesti do sveukupne blokade pregovora. Takođe, u pregovaračkom okviru piše i da se očekuje da ovaj proces obezbedi da “obe strane nastave svojim evropskim putem”, kao i da “dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma”.

Pravno obavezujući sporazum je u Srbiji protumačen kao de facto priznanje nezavisnosti, ali su vlasti uporno odbijale sve detaljnije rasprave o ovoj temi pozivajući se na izjave evropskih zvaničnika da se od Srbije neće na kraju pregovora tražiti da prizna nezavisnost Kosova.

To bi ukratko bio presek stanja, ali je ovo poslednje i povod za sumnje i kritike upućene predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, koji krajem jula poziva na sveopšti dijalog o konačnom rešenju kosovskog problema.

Tek sad priznaje

Zašto baš sada, pita opozicija? Ili preciznije, zašto dan po povratku iz SAD-a? Da li su građani Srbije tek žrtveno jagnje Vučićeve politike koja je u Vašingtonu pristala na kapitulaciju pa predsednik od građana traži alibi poturajući dijalog kao kukavičije jaje, kako ga optužuje deo opozicije?

Analitičari i deo opozicije danima propituju iskrenost predsednika Srbije i njegovog kosovskog manifesta u kome, između ostalog, piše: “Da bi naš napredak bio stalan i održiv, moramo, ako ništa drugo, bar da pokušamo da razrešimo kosovski (Gordijev) čvor, a ne da se krijemo i najteži teret ostavimo našoj deci.”

Vučić u autorskom tekstu gde poziva na dijalog piše i da bi kosovski problem trebalo rešiti jednom i zauvek.

Pre no što čujemo zamerke, predloge i pohvale, recimo da argument više sumnjičavoj opoziciji daje nedavna izjava predsednika lično, koji nakon sastanka sa evropskim izvestiocem za Srbiju Dejvidom Mekalisterom izjavljuje da ne deli Mekalisterovo mišljenje da je za evrointegracije Srbije presudna vladavina prava: “Ključno pitanje je Kosovo, drugo je odnos Rusije i Srbije i treće vladavina prava. Najviše me boli glava zbog odnosa Prištine i Beograda. Mi ćemo morati sa sva tri pitanja da se uhvatimo ukoštac. To ljudi u Srbiji treba da znaju i zato nam je važan unutrašnji dijalog.”

Da li je ovime predsednik konačno priznao da Srbija neće nikada postati članica Unije dok ne prizna Kosovo i da li su s tim u vezi u pravu oni koji tvrde da Vučić ne traži dijalog radi iznalaženja nekakvog rešenja, već alibi za ono što je spreman ili se od njega traži da učini?

“Jasno je da on zna već pet godina da je priznanje nezavisnosti uslov i to tek sada priznaje. Da li je normalno da u jednoj zemlji tako važne informacije zna jedan čovek? Da li poziva na dijalog zato što je spreman da prizna Kosovo, pa mi to ne znamo. To zna samo Vučić. I sada ja vas pitam, da li vi stvarno verujete da je takav čovek koji sve poluge vlasti drži u svojim rukama, spreman na dijalog? Naravno da nije”, zaključuje u razgovoru za Dane analitičar Cvijetin Milivojević, koji tvrdi da pozivom na dijalog Vučić traži alibi “za nešto što sledi i za šta je predsednik već doneo odluku - a to je da je prioritet EU, što u prevodu znači pravno obavezujući sporazum sa Kosovom”.

Isto misli i Saša Janković, lider pokreta Slobodni građani Srbije koji Vučića poziva da iznese bilo koje konkretno rešenje.

Nek’ dodaju

“Ne mora da ga krije kao Briselski sporazum, jer sadašnja opozicija nikome ne preti da će visiti sa Terazija, kao što je to činila opozicija u njegovo vreme”, kazuje Janković, aludirajući na to da je Vučić bio ministar informisanja u vreme vladavine Slobodana Miloševića.

Upravo tada, spočitava mu se, bio je direktni učesnik u vlasti koja je na rat za Kosovo i protiv “šiptarskih terorista” huškala, zatim taj rat i organizovala, a sve neistomišljenike i mirovne aktiviste progonila kao izdajnike i strane plaćenike.

Za razliku od ovdašnjih političara, Vučićeva ideja dobija mahom aplauze van zemlje. Pomenimo samo bečki dnevnik Standard, koji piše “da ga evropske diplomate porede sa Vilijem Brantom, nemačkim političarem koji je 1971. dobio Nobelovu nagradu za mir”, ocenjujući da se Vučić “usudio da pokrene debatu o Kosovu koja obećava pozitivne efekte”.

Na hvale, razumljivo, predsednik ne odgovara, dok su njegove replike neistomišljenicima u zemlji prilično radikalne i nimalo u duhu dijaloga. Naime, on najpre kaže da poziv na dijalog nije poziv na priznanje nezavisnosti, a da lično neće izlaziti sa predlozima dok ne čuje šta nudi društvena i politička zajednica Srbije. Samo nekoliko dana kasnije, oštro se suprotstavlja svemu što se do sada čulo kao moguće rešenje, izostavljajući komentar na predlog njegovog koalicionog partnera Ivice Dačića, koji danima nudi razgraničenje na srpsko i albansko kao konačno rešenje kosovskog pitanja.

Dakle, upitan da prokomentariše predloge koji su se mogli čuti, a koji nude kiparski model za Kosovo ili model dve Nemačke, Vučić odgovara: “Nek’ dodaju i svetog Petra model... Pustite me tih modela. Ključno je videti šta ti predlozi zaista znače, a znače da imamo ovakvo stanje još 200 godina.”

Dakle, prilično decidirano Vučić odbacuje ponuđene predloge i samo podgreva sumnje da je onog trenutka kada je pisao autorski tekst o dijalogu, znao šta nas to čeka.

Foto: TELEGRAF

Dačić: Trbuhozborac Vučićeve pameti

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.