Ako se promijenila kapa, nije se promijenila glava

Dani - - Intervju - Razgovarala: TAMARA NIKČEVIć

U knjizi Dribling 1001 noć pisac Božo Koprivica kaže da je Duško Vujošević “najbolji i jedini trener čije ćete igrače prepoznati kao izdanak. Prepoznaje se njegov majstorski žig napadačke jugoslovenske škole košarke. One škole i one tradicije u kojoj su Daneu, Korać i Đerđa, Krešimir Ćosić, Skansi i Simonović, Kićanović, Dalipagić, Delibašić i Slavnić, Dražen Petrović i Divac, Đorđević, Paspalj i Danilović”. Selektor reprezentacije BiH i najtrofejniji trener beogradskog Partizana u intervjuu za Dane objašnjava kako su ga zaveli Bosna i Bosanci, koje knjige poklanja svojim igračima, po čemu pamti Mirzu Delibašića

Da nije otišao prije šesnaest godina, Mirza Delibašić bi ovog januara, ovog 9. januara, napunio šezdeset i četiri godine. Jednom mi je Bogdan Tanjević pričao o Mirzi Delibašiću.

“Uvijek je igrao pomalo solo sam protiv njih pet. Vidjelo se majstorstvo, strast, neobuzdanost i ljepota u kojoj smo svi uživali. Na koš bi pucao i kada je bilo prilike i kada nije. Navikao ih je da svi rade za njega... Samo je jednom dobio tehničku grešku. Bio je blag čovjek, neagresivan... Po dobroti, ljudskosti i šarmu, mogu ga uporediti samo sa Krešimirom Ćosićem. Imao je i onu tipičnu bosansku osobinu: pravio je štoseve na svoj račun. Duda, njegova mater, visila je na svakoj utakmici. U odnosu na Dudu, majka Dražena Petrovića bila je amater.

‘Joj, dobra je moja Duda’, govorio je Mirza, ‘kada Varaja nešto zajebe, Duda viče: vid’ Varaje! Šta radiš to, budalo?!; kada ja zajebem - šta će jadno dijete!’”.

Razgovor sa selektorom košarkaške reprezentacije Bosne i Hercegovine, proslavljenim beogradskim i jugoslovenskim sportskim stručnjakom Duškom Vujoševićem počinjem pitanjem o Mirzi Delibašiću.

“Mirza je bio dio jugoslovenske košarkaške generacije koja je često bila ili najbolja ili druga na svetu. Osim po lepoti, gospodstvu, pameti, stilu, eleganciji, pamtim ga po gotovo metafizičkom talentu za košarku. Sećam se, Partizan je jednom igrao u Ljubljani sa Olimpijom, čiji je trener bio Vinko Jelovac. Jelovac i ja sedeli smo tog jutra u hotelu Lav...

‘Je li Mirza dobro?’, odjednom će Jelovac.

‘Zašto, care, u čemu je problem?’, začudih se.

U to vreme smo se svi oslovljavali sa ‘care’.

‘Sedeo sam sa njim pred utakmicu Bosna - Olimpija, pitao ga sa kim Bosna igra sledeću utakmicu, misleći, naravno, na onu posle nas. Znaš li šta mi je rekao? Pa, sa vama, sa Olimpijom, sa kim bi drugo. Zamisli!’, smejao se Jelovac.

Mirza se zajebavao, imao je poseban smisao za humor. Bio je i veliki igrač i dobar čovek. Što, inače, nije karakteristika zvezda: obično su dozlaboga teški ljudi.

Boša Tanjević mi je pričao da mu je Mirza mnogo pomogao kao treneru”. DANI: Kako igrač pomaže treneru?

VUJOŠEVIĆ: Bolji ste trener ako sarađujete sa talentovanim igračem. Ako imate sreću da radite sa darovitim ljudima, na treninge dolazite spremniji, trudite se da im, osim nekih zanatskih stvari, objasnite i da se spram talenata koji imaju moraju odnositi s poštovanjem. Jer talenat obavezuje, znate.

Daroviti ljudi kasnije sazrevaju, razmaženiji su, svesni su da su drugačiji, nemaju realnu sliku o životu. Doduše, u tim je godinama teško odupreti se popularnosti, slavi; nije lako ostati ravnodušan u odnosu na zavodljivo osećanje moći koju slava donosi. Obaveza trenera je da mladog čoveka nauči kako da izbegne ta iskušenja... Iako je vlastito iskustvo uvek teško preneti, svoje sam igrače uvek pokušavao i da vaspitam, da utičem na njihovo obrazovanje, svestan da im treninzi i posvećenost košarci otežavaju redovno školovanje, isključuju ih iz života kojim žive ostali dečaci i devojčice njihovog uzrasta. DANI: Poznato je da svojim igračima poklanjate knjige. VUJOŠEVIĆ: Veoma volim igrače s kojim radim, provodim s njima vreme, razgovaramo... Uvek im govorim da je čitanje važno ne samo zbog obrazovanja nego i zato što razvija maštu, fantaziju. Jer, košarka je misaona delatnost: da biste našli rešenje, da biste predvideli potez, morate imati sliku u glavi, razmišljati kako da se snađete u prilikama koje nisu uobičajene. DANI: Koje knjige preporučujete reprezentativcima Bosne i Hercegovine? VUJOŠEVIĆ: One koje volim. Obično biram literaturu koja nije preteška i koja bi mogla biti nekakav uvod u čitanje. Džananu Musi sam, na primer, poklonio Hadrianove memoare... DANI: Hadrijanove memoare?!

VUJOŠEVIĆ: Da, zašto?

DANI: I, je li ih pročitao?

VUJOŠEVIĆ: Nije. Onda sam mu poklonio Bludnog sina, vjerujući da bi ga možda Bukovski mogao više zainteresovati. Vladimir Lučić je, na primer, postao ozbiljan čitač nakon što je savladao Bukovskog. Nekim igračima sam poklanjao meni najdražu knjigu - Kišovu Grobnicu za Borisa Davidoviča.

Pored literature, preporučujem im i filmove. Grka Zorbu, na primer.

Volim ljude koji su posvećeni poslu kojim se bave, koji igraju sa strašću. Te momke učim da rade preko bola, preko napora; pokušavam da im objasnim da volja mora biti srazmerna ciljevima i ambicijama. Posebno mi je važno da ih naučim da između treninga ne ruše ono što je na treningu napravljeno. Ne mislim da od njih pravim askete, ali ipak moraju da paze da ne piju, da se ne drogiraju, da vode normalan život, da se ne druže sa kriminalcima...

Nažalost, ponekad ne mogu da im se posvetim koliko bih želeo.

DANI: Zašto?

VUJOŠEVIĆ: U Sarajevo sam došao narušenog zdravlja, što je i posledica načina na koji sam celog života radio i trenirao. Nikada se nisam štedeo, nisam se čuvao, pa sam, čekajući transplantaciju bubrega, završio da dijalizi. Koja je dosta komplikovana, znate... Ipak, ni tada nisam sebi dozvoljavao da se pretvorim u bolesnika, u penzionera, itekako svestan da mi je određena doza košarke naprosto neophodna za život. Gotovo koliko i lekovi. Jer, taj rad s mladim, talentovanim ljudima, ta želja i strast za pobedom, za nadmetanjem, za uspehom, to zajedničko vreme ispunjeno radošću su lekoviti, važni da bih ostao mentalno aktivan, da bih kod sebe održao ljubav prema životu. Ipak, kada sam preuzeo reprezentaciju BiH, neke sam stvari morao racionalizovati, donekle smanjiti obim posla u odnosu na ono koliko sam nekada radio. Što opet ne znači da uvek uspem da se kontrolišem, da se ne nerviram.

Pre mog dolaska u Sarajevo reprezentacija je imala tešku sezonu, određene neuspehe za koje su, naravno, svi bili odgovorni. Vladala je dosta kisela atmosfera, mnogo otkaza, što je loše uticalo i na moje raspoloženje. Ipak, vratilo me je to što sam kod tih klinaca prepoznao veliku želju za igraju, da pobede, ali i veliki respekt koji su pokazivali prema meni. Čoveku to uvek mnogo znači. Odjednom kao da sam se podmladio, kao da sam se probudio. Zaista smo odlično radili i, iako bez glavnih igrača, prošli kvalifikacije, napravili uspeh... Čudo je bosanski mentalitet, znate! Zavodljiv.

DANI: Lako su Vas zaveli?

VUJOŠEVIĆ: Jesu. Čitajući često i mnogo Ivu Andrića, verovao sam da sam dovoljno upućen u sve nijanse Bosanaca i Bosne. Međutim, provodeći vreme s njima, upoznavao sam i druge stvari: specifičnu emocionalnost, inat, tvrdoglavost koja je često dobra, ali koja isto tako zna da me i izludi. Sviđa mi se i što su zadržali stare običaje, patrijarhalnost. Porodica je za Bosance veoma važna, što imponuje. Ono što me plaši je mržnja. Mlade ljude s kojima radim pokušavam da operem od tog ružnog, teškog osećanja, što nije uvek lako. Jer, Bosna je zemlja u kojoj je verovatno najlakše naći razloga za ljutnju, za bes, za srdžbu... Čak i za mržnju. DANI: Vas vole igrači u BiH?

VUJOŠEVIĆ: Imam utisak da me vole. Već od prvog susreta trudili su se da mi pokažu da su veoma motivisani, dosta su trenirali, a onaj ko naporno trenira, taj se teško predaje, teško gubi. Pobede u timu prave dobru atmosfera, sve postaje lakše.

Već sam rekao da mi pobočna interesovanja i znanja koja imam pomažu da svoje igrače bolje razumem. Pritom, govorimo isti jezik, što dodatno olakšava posao. Govorim italijanski, ali ne tako dobro da bih na treninzima i druženjima sa igračima mogao da koristim vlastita znanja iz psihologije, sociologije, književnosti... Valjda zato kao trener nisam bio naročito uspešan u inostranstvu. Najzad, iskreno, u inostranstvu nikada ne radim sa energijom sa kakvom radim kod nas.

DANI: BiH za Vas nije inostranstvo?

VUJOŠEVIĆ: Bože sačuvaj! Sve države nastale raspadom SFRJ i dalje su - moja zemlja. Makar emocionalno. Rođen sam u Jugoslaviji, u njoj proveo veliki deo života, stekao mnogo prijatelja i... Bila je to velika zemlja. Crnogorac sam i Beograđanin, ali sam pre svega Jugosloven. I danas. Jer, ako se promenila kapa, nije se promenila glava.

Bez obzira na jezivo ratno iskustvo devedesetih, bojim se novog sukoba. Nažalost, u konfliktima, u tenzijama i ratovima nam prođe život. Ljudi odlaze iz Bosne, odlaze iz Srbije. Većina roditelja razmišlja o tome kako da mu dete, čim napuni neke godine, odavde pobegne

Mlade ljude s kojima radim pokušavam da operem od tog ružnog, teškog osećanja, što nije uvek lako. Jer, Bosna je zemlja u kojoj je verovatno najlakše naći razloga za ljutnju, za bes, za srdžbu...

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.