Vučiću su iluzije sakrile stvarnost

Dani - - Intervju - Razgovarala: TAMARA NIKČEVIĆ

Poznati srpski i jugoslovenski glumac za Dane objašnjava zbog čega je odlučio da se kandiduje za predsjednika Demokratske stranke, šta misli o “melodramskim” nastupima predsjednika Vučića i hoće li, ako bude izabran za predsjednika DS-a, ući u politički savez sa Draganom Đilasom

Nakon nedavnog debakla na lokalnim izborima u Beogradu, na kojima Demokratska stranka, prvi put od svog obnavljanja 1990., u glavnom gradu Srbije nije uspjela da pređe cenzus, kompletno rukovodstvo te partije, uključujući i predsjednika Dragana Šutanovca, podnijelo je ostavku na sve stranačke funkcije. Dvadeseta izborna Skupština stranke, na kojoj će biti izabran i novi predsjednik i novo partijsko rukovodstvo, zakazana je za 2. jun. Pored glumca i dosadašnjeg potpredsjednika te partije Branislava Lečića, kandidati za novog lidera DS-a su Gordana Čomić i Zoran Lutovac.

Predajući prvi kandidaturu, Branislav Lečić je kazao da nije tražio podršku “brojeva i stranačkih odbora, već podršku ljudi koji misle svojom glavom” i sa kojima će “probuditi novu nadu”. DANI: Nedavno ste rekli i da biste, budete li izabrani za njenog predsjednika, Demokratsku stranku vratili tamo gdje je ona nekada bila. Šta to tačno znači? LEČIĆ: Znači da ću učiniti sve kako bih Demokratskoj stranci vratio nekadašnji status i uticaj. DS je partija modernog evropskog socijaldemokratskog profila, koja brine o građaninu i koja u svom programu ima zapisanu ideju humanosti, socijalne pravde i suštinske demokratizacije društva.

Život sam uložio u to da Srbija bude bolja, da u njoj bolje žive ne samo Srbi nego i svi građani Srbije. Do sada sam uvek birao uloge učesnika ili podržavaoca demokratskih promena; ovo je prvi put da u političku arenu uđem direktno i frontalno, kao kandidat, nadam se i budući lider stranke. DANI: Zašto ste se baš sada odlučili da promijenite ulogu? LEČIĆ: Od početka devedesetih sam nastojao da lično doprinesem demokratskim promenama u srpskom društvu, uveren da čovek, naročito ako je profesionalno ostvaren, ako je u svom poslu uspešan, mora da razmišlja o ambijentu u kojem živi i stvara. Vođen istom idejom, odlučio sam da sada, kao kandidat za predsednika DSa, za taj cilj založim sve, celu svoju karijeru.

Pritom, za lidera DS-a se ne kandidujem da bih sutra bio premijer ili predsednik Srbije; nemam tu ambiciju. Moj cilj je da svoje ime

i svoj profesionalni autoritet uložim u pokušaj da napravim stranku sposobnu da generiše nov način i ponašanja i razmišljanja, i to tragom onoga što je započeo nekadašnji predsednik Demokratske stranke i predsednik Vlade Srbije čiji sam bio ministar kulture. Naravno, govorim o Zoranu Đinđiću. DANI: Šta je dovelo do tako vrtoglavog pada popularnosti Demokratske stranke, šta mislite? Na nedavno održanim lokalnim izborima, u svom tradicionalnom uporištu, u Beogradu, DS nije uspio čak ni da pređe cenzus. LEČIĆ: Mislim da beogradski izbori ne odražavaju realnu snagu DS-a. Zašto? Zato što je greška napravljena u samom startu: kandidat za gradonačelnika bio je tadašnji predsednik stranke Dragan Šutanovac. DANI: Zašto je to pogrešno, ne razumijem?

LEČIĆ: Ako se, kao predsednik stranke, sami kandidujete na lokalnim izborima, onda celu partiju izlažete riziku; posebno ako znate da je jedan od vaših konkurenata takođe bivši predsednik Demokratske stranke i bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Za većinu onih Beograđana koji nisu preterano upućeni u politička zbivanja, Đilas je, baš kao i Šutanovac - Demokratska stranka. Zato je tako mnogo glasova DS-a otišlo Draganu Đilasu. U tom smislu, Đilas je u startu bio u prednosti. Ako svemu dodamo finansijsku situaciju unutar DS-a, stanje medijskih sloboda u Srbiji, odnosno veoma malu mogućnost predstavljanja opozicije u medijima, jasno je da se nije smelo toliko rizikovati. DANI: Nakon više godina, u DS ste se, koliko znam, vratili na poziv Dragana Šutanovca i, na njegov prijedlog, odmah imenovani na mjesto potpredsjednika partije. Da li ste, dakle, prije beogradskih izbora unutar DS-a postavili pitanje Šutanovčeve kandidature za gradonačelnika Beograda? LEČIĆ: Nisam. Naime, bio sam informisan da će se, u slučaju Šutanovčeve kandidature, Đilas povući. Te sam informacije dobio od predsednika stranke, pa sam mislio - ok, Šutanovac i Đilas su u kontaktu, to je dogovoreno. Nažalost, taj dogovor nikada nije postignut, pa je Demokratska stranka danas tu gde je. Ipak, ponavljam, formalno stanje daleko je od realne slike. DANI: Daleko ili ne, činjenica je da DS u Beogradu nije prešao cenzus. Mislite da je samo Šutanovčeva kandidatura za

gradonačelnika dovela do sloma Demokratske stranke? LEČIĆ: Nije samo to. Od dolaska Aleksandra Vučića na vlast 2012. godine, DS je konstantno stigmatizovan i napadan; protiv njenih istaknutih članova vođena je hajka; neki ljudi su uhapšeni, izvođeni na sud i - uglavnom oslobođeni svih optužbi.

Jasno je da Vučićev režim Demokratsku stranku ne stigmatizuje slučajno: reč je o smišljenom potezu, čiji je cilj da se Vučić predstavi boljim “izvođačem radova” evropske politike Srbije, koju su, uzgred, kao što se zna, Srpska napredna stranka (SNS) i njen šef doslovno ukrali od DS-a. E, zato su demokrate, kako to ponavlja bivši ministar informisanja Slobodana Miloševića i aktuelni predsednik Srbije, “žuti lopovi koji su sve pokrali”. DANI: Ta tvrdnja nema ama baš nikakvo utemeljenje u realnosti?

LEČIĆ: Prvo, ako ima utemeljenja, zar mislite da nam Vučićevi sudovi već ne bi presudili, a njegovi mediji to uredno preneli? Drugo, morate da znate da se u najvećem delu svog političkog delanja Vučić veoma uporno, temeljno i strateški bavi agitpropom. Njemu je najvažnije da kroz medije koje kontroliše na građane “ostavi utisak”, da ih ubedi u to da teško, “marljivo” i mukotrpno radi, da se žrtvuje za Srbiju. Pretpostavljam da ste videli da je novinar AFP-a, koji je nedavno intervjuisao predsednika Srbije, napisao da je u Vučićevom predsedničkom kabinetu neprekidno upaljeno devet televizora! Devet! On, dakle, na devet ekrana prati šta ko govori i objavljuje. Koliko znam, isto radi i Željko Mitrović. DANI: Otkuda ta neutaživa potreba da se svi i sve u svakom trenutku kontrolišu, što mislite? LEČIĆ: Vučić se zaista oseća kao neko ko kreira realnost; veruje da je od stvarnosti u kojoj živimo neuporedivo važnija iluzija koju stvaraju mediji pod njegovom kontrolom. Vučićevo permanentno prisustvo u medijima ima isti efekat kao reklama: hteo-ne hteo, on na taj način prodire u svest građana. Posao mu olakšava činjenica da politička alterantiva u stvarnosti koju Vučić kreira naprosto ne postoji. Nema je! Hoću da kažem da se Vučić sve vreme bavi ne ozbiljnom politikom, ne reformama, nego isključivo marketingom. DANI: Neki bivši članovi i funkcioneri Demokratske stranke o predsjedniku Vučiću govore kao o reformatoru koji nastavlja politiku Zorana Đinđića. LEČIĆ: Ko to govori?

Kod nas je pošten čovek, onaj koji je odlučio da ostane slobodan, da slobodno misli, gotovo uvek proglašavan budalom. Ovde su generacije vaspitavane da misle samo o sebi, o svom najužem okruženju

Do sada sam uvek birao uloge učesnika ili podržavaoca demokratskih promena; ovo je prvi put da u političku arenu uđem direktno i frontalno Najveća Tadićeva greška je “istorijsko pomirenje” sa Ivicom Dačićem i revitalizacija Socijalističke partije Srbije

DANI: Nebojša Krstić, na primjer, zatim Goran Vesić...

LEČIĆ: Reč je o ulizicama koje traže novo uhlebljenje u vlasti. Pritom, ti koje pominjete, baš kao i vi i ja, veoma dobro znaju da je ponašanje Aleksandra Vučića apsolutističko i nedemokratsko; u potpunoj, dakle, suprotnosti od onoga kako se ophodio Zoran Đinđić.

Vučić iz javnosti uklanja i marginalizuje sve koji ga zbog bilo čega kritikuju, svestan da bi bilo kakva ozbiljna kritika srušila sliku o njemu kao o mesiji koji reformiše i menja društvo. Naravno, jasno je da nema ni “r” od tih silnih reformi o kojima govori. E, upravo je to suštinska razlika između Zorana Đinđića i Vučića: Đinđić je, dakle, bio čovek koji je do poslednjeg daha bio opredeljen da menja društvo, dok se ovaj bavi kozmetikom. Doduše, u jednom periodu se i DS bavio kozmetičkim promenama... DANI: Kada? LEČIĆ: Onda kada je imao najveću političku moć - dok je imao i premijera i predsednika Republike. Govorim o periodu vladavine Borisa Tadića, koji je, nažalost, napravio niz velikih političkih grešaka. Po mom sudu, najveća Tadićeva greška je “istorijsko pomirenje” sa Ivicom Dačićem i revitalizacija Socijalističke partije Srbije. Pored toga, Tadićeva pogrešna politika je od DS-a napravila povoljan sistem za plasman pojedinačnih skrivenih kapitala, kao i nekih novostvorenih; sve, razume se, uz jaku političku vezu. Političari su se od toga hranili, a javni i tajni tajkuni su na taj način obezbeđivali svoju poslovnu i finansijsku egzistenciju.

Budući da se nisam slagao sa Tadićevom politikom, napustio sam Demokratsku stranku. DANI: Već ste spomenuli intervju predsjednika Vučića za AFP, u kojem se novinar ruga na momente “melodramskom” nastupu srpskog predsjednika. Prepoznajete li i Vi tu notu u nastupima predsjednika Vučića? Kako Vama to izgleda? LEČIĆ: Kao petparačko glumatanje čoveka uverenog da je reč o ozbiljnoj glumi.

Kada izgovara tekst, glumac mora stajati iz toga. Jer gluma nije laž, znate; gluma je potraga za istinom, spajanje sa njom. Ozbiljan glumac ne laže; on veruje u to što govori, i to ne samo zbog sebe, nego i zbog gledalaca koji mu veruju ako je pravi. Odnos glumca i publike predstavlja onu željenu harmoniju kojoj teži svaki ozbiljan umetnik.

Sa druge strane, ako samo vi verujete u ono što izvodite, svesni da vam je jedini cilj da obmanete i zavedete što više ljudi, to je onda glumatanje. DANI: Mislite da predsjednik Vučić istinski vjeruje u to što govori? Kada, na primjer, građanima kaže: “Videćete uskoro srpski

mercedes proizveden u Ikrabusu”, predsjednik Srbije istinski u to vjeruje ili...?

LEČIĆ: Da, veruje. Vučić svoje govore prethodno uvežbava, svestan da nikoga neće uspeti da uveri u svoje laži ako prethodno sebe ne ubedi u to da je ono što govori istina. DANI: Da, ali kako onda gledalac, odnosno glasač, u sve to povjeruje? Ako loše glumite, Vama publika zviždi; predsjedniku Srbije, kao što vidimo, odlično ide. LEČIĆ: Ne ide.

DANI: Kako ne ide?

LEČIĆ: Vučićev glasač reaguje instinktom: svakodnevno ga - i to samo njega! - vidi u svim medijima; gleda ga kako “vredno radi”, kako se za njega žrtvuje, kako ga duboko tišti svaki problem svakog građanina. Pritom, taj građanin ne shvata da je to što vidi i čuje zapravo jeftini, bulevarski, populistički teatar. Već sam rekao da prava umetnost, istinsko majstorstvo glumca od gledaoca traži da se začudi, da se zamisli, da se sudari sa sobom; traži od njega da se menja, da postavi sebi izazov. Umetnost te vrste mora kod ljudi da izazove duboke emocije, jasne reakcije. Zato takve umetnosti u ovom društvu odavno nema: sklonjena je kao opasno ogledalo u kojoj bi mogla da se prepozna ova ružna vlast.

Verovatno više nego ikada pre, danas je srpskom društvu neophodno pravo liderstvo, a ne ovo što poslednjih godina gledamo... Ali, ne, nisam opsednut Vučićem, on me naročito ne interesuje. Tim pre što ga doživljavam kao posledicu. DANI: Posljedicu čega? LEČIĆ: Vrednosnog i kulturološkog srozavanja. To što smo kao društvo pristali na rijalitije, na jeftinu zabavu, samo je strategija u kojoj se namerno afirmiše prosečnost, primitivizam, prostakluk, populizam. Kome to odgovara? Onima koji žude da što pre dođu do moći i kapitala. Takvi ljudi bez talenta, bez bilo kakvog dara obično lako ulaze u politiku, koju instrumentalizuju i zloupotrebljavaju kako bi se brzo i po svaku cenu dočepali novca i kapitala. Budući neobrazovani i gramzivi, ne razumeju da kapital koji su stekli i kojim nadoknađuju svoju ogromnu unutrašnju prazninu, ne može biti siguran u društvu koje nije uređeno. DANI: Govorite o nekom konkretnom političaru i tajkunu ili...? LEČIĆ: Govorim generalno. Neverovatno je da takvi ljudi ne razmišljaju o tome da u tom istom društvu koje sami konstantno razaraju rastu i njihova deca i da će ta deca jednom imati decu. Ne možete biti zadovoljni i srećni ako ste okruženi bedom i siromaštvom. Morate misliti o generaciji, o celini, o svojoj deci... DANI: Oprostite, ali ovdje mi morate dozvoliti da parafraziram jednog majstora propagande... Dakle, zar nas iskustvo nije naučilo da se, čim političare čujemo da govore o djeci, odmah uhvatimo za pištolj? Čisto preventivno.

LEČIĆ: Da, da, tačno! Svi koji hoće nekoga da prevare, obično igraju na kartu dece, na kartu emocija. Međutim, ja govorim o uređenom društvu, o uređenom sistemu, što je bio cilj i zadatak Demokratske stranke kao ozbiljne partije koja poseduje ozbiljnu strukturu za promenu. Evo, poslednjih godina na sceni imamo “velikog glumca” i kakvo društvo? Haotično! Mladi ljudi masovno odlaze, oni koji ostaju su apatični, pogubljeni... Je li to dobra reforma? Sredio sam kasu, kaže On. Da, sredio si kasu kao Kir Janja, osakatio penzionere i sada to čuvaš, očekujući od MMF-a da te tapše po ramenu!?

Srbija je postala društvo starog južnoameričkog tipa: mali broj

Foto: VJEKOSLAV SKLEDAR

Foto: MARINA LOPIČIĆ

Newspapers in Bosnian

Newspapers from Bosnia and Herzegovina

© PressReader. All rights reserved.