OD ENGLESK DO ENGLESK

JUNAK PO­LU­FI­NA­LA Pr­vi gol za re­pre­zen­ta­ci­ju Ma­rio Man­džu­kić je za­bio pro­tiv En­gle­ske u Mak­si­mi­ru 2009. Po­s­ljed­nji, ba­rem za­sad, za­bio je ta­ko­đer En­gle­zi­ma, ali taj dru­gi mu je naj­važ­ni­ji u ka­ri­je­ri

24sata - - SPORT -

Mi­nu­ta 109. Ma­rio Man­džu­kić je­dva sto­ji na no­ga­ma. Dos­lov­no. Gr­če­vi, bo­lo­vi, sve je na bro­ju. Ali on ne odus­ta­je. Os­ta­je u igri. Ru­ke su već na ko­lje­ni­ma, svi vi­de da ne mo­že, ali os­ta­je taj još je­dan na­pad. Pe­ri­šić pu­ca gla­vom pre­ma go­lu, a ta­mo... Ime­đu dva bra­ni­ča di­že ru­ke s ko­lje­na i pri­ma lop­tu. Tre­nu­tak je to za po­vi­jest, za­sad naj­važ­ni­ji gol u po­vi­jes­ti hr­vat­skog no­go­me­ta. - Ka­ko sam se osje­ćao u tom tre­nut­ku? Ne znam, ne mo­že se opi­sa­ti. Evo, da sad tra­žim ri­ječ, ne mo­gu je pro­na­ći. Ne mo­gu... To je neo­pi­si­vo - ka­zao je Man­džo na­kon utak­mi­ce ko­ju će za­uvi­jek pam­ti­ti, vje­ro­jat­no i sva­ki njen tre­nu­tak. Zlat­ko Da­lić ru­ka­ma je do­zi­vao igra­če, tra­žio čo­vje­ka ko­jem je po­treb­na iz­mje­na, ko­ji vi­še ne mo­že, no nit­ko ni­je htio iz­a­ći. Mo­žda us­po­red­ba ni­je pot­pu­no na mjes­tu, ali Zvo­ni­mir Bo­ban je u po­lu­fi­na­lu Svjet­skog pr­vens­tva 1998. pro­tiv Fran­cu­za sam tra­žio iz­mje­nu. Ta­ko ba­rem tvr­di Ći­ro Bla­že­vić. - Nit­ko ni­je htio iz­a­ći. Ha, tko bi iz­a­šao? Pa to je po­lu­fi­na­le!! A igra­li smo svih 120 mi­nu­ta pre­sing, ni­je ni iz­bor­ni­ku bi­lo la­ko oda­bra­ti ko­ga iz­va­di­ti. Tko bi htio iz­a­ći, što ti je... - smje­škao se straš­ni Man­džo. I to je to. To je raz­li­ka iz­me­đu ove ge­ne­ra­ci­je i Va­tre­nih. Ov­dje nit­ko ne že­li van s igra­li­šta. Iako su no­ge te­ške, iako ra­zum ka­že da se ne mo­že, oni skup­lja­ju zad­nje ato­me. Ma ne ato­me, zad­nje mo­le­ku­le sna­ge. Jer ni­je la­ko ni gle­da­ti te pro­du­žet­ke, a ka­mo­li igra­ti. A Man­džo ih je sve pro­šao. I kad je iz­a­šao iz svla­či­oni­ce, is­kre­no je re­kao... - Ma ja ni­sam ni svjes­tan što smo na­pra­vi­li. Mi­je­ša­ju se emo­ci­je, sad se sje­tim sve­ga u tre­nut­ku. I vre­me­na kad smo bi­li sa­mi, i igra­li pred praz­nim tri­bi­na­ma, kad smo se bo­ri­li i mu­či­li... I ni­smo odus­ta­li. Sad smo vra­ti­li lju­de, vra­ti­li smo sve oko nas, sad smo svi za­jed­no i sve je li­je­po. Sje­tim se tih tuž­nih tre­nu­ta­ka i za­to je ovaj osje­ćaj još bo­lji, jer smo na­po­kon po­nov­no svi kao jed­no - sre­tan je Man­džo. Pr­vu utak­mi­cu za re­pre­zen­ta­ci­ju odi­grao je u stu­de­nom 2007. Ni­kad ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti jer smo ga, tra­že­ći iz­ja­vu, slu­čaj­no pr­vi oba­vi­jes­ti­li da je po­zvan u re­pre­zen­ta­ci­ju. - Oz­bilj­no? Ma ša­li­te se - re­kao je tad 21-go­diš­nji Ma­rio. Ni­je bi­la ša­la. Sla­ven Bi­lić po­zvao ga je za su­sret pro­tiv Ma­ke­do­ni­je. U dru­gom nas­tu­pu za­bio je pr­vi gol. I to ne bi­lo ko­me, ne­go upra­vo En­gle­skoj. Naš dru­gi naj­bo­lji stri­je­lac u po­vi­jes­ti, na­kon Da­vor Šu­ke­ra, tu je po­čeo svoj gol­ge­ter­ski niz. I svoj naj­važ­ni­ji gol u ka­ri­je­ri opet je za­bio En­gle­skoj. Od En­gle­ske do En­gle­ske. - Da, ovo mi je naj­dra­ži gol, tu ne­ma dvoj­be. Ma vi­še sam do­sa­dan i sam se­bi, ali stvar­no ne pa­tim od go­lo­va, tu sam za mom­čad, šu­tim i ra­dim.. Igrat ću na bi­lo ko­joj po­zi­ci­ji, naj­važ­ni­je mi je da iz­a­đem kao po­bjed­nik. Za­bio gol ili ne, ta­ko mi je sve­jed­no - ne­dvo­smis­le­no je po­ru­čio Man­džu­kić I za­to ga svi vo­li­mo. Jer je rat­nik. I jer je na­kon od­la­ska Ni­ko­le Ka­li­ni­ća, ko­je­mu je is­pod čas­ti sje­di­ti na klu­pi, ‘pro­c­vje­tao’. Ni­šta mu ni­je is­pod čas­ti. Ako tre­ba, okre­nut će iz Mo­sk­ve rud­nu za pri­ja­te­lje u Sla­von­skom Bro­du. - Ma to je naj­ma­nji pro­blem. To je moj grad, ne­ka su oni ve­se­li, la­ko za run­du... Ako nis­te zna­li, Man­džu je naj­lak­še mo­ti­vi­ra­ti ta­ko da ga pod­ci­je­ni­te. Sa­mo re­ci­te da ne­ma poj­ma, da ne tr­či, da je umo­ran... Oni ko­ji ga zna­ju to ni­ka­da ne­će re­ći. En­gle­zi, ba­ha­ti kak­vi je­su, to ni­su zna­li. I rek­li mu da je, pa­zi­te ovo, umo­ran. Oči­to ga ne poz­na­ju. - A ne­što je od tih iz­ja­va doš­lo do me­ne. Ne znam tko je to pri­čao, vjer­jat­no nji­ho­vi me­di­ji... Pi­sa­lo je da je­dva sto­jim na no­ga­ma. Ali, mi smo po­s­ljed­nje tri utak­mi­ce igra­li 120 mi­nu­ta, ovu pro­tiv En­gle­ske ci­je­lo vri­je­me pre­sing i ni­sam pri­mje­tio da smo umor­ni... Pred njim je os­ta­lo još 90 mi­nu­ta. Mo­žda i 120. Mo­žda i pe­na­li. No to će bi­ti utak­mi­ca ka­ri­je­re, utak­mi­ca ži­vo­ta. - Net­ko je re­kao da se fi­na­la ne igraju, ne­go se osva­ja­ju. Ovo što smo na­pra­vi­li u zad­nje tri utak­mi­ce, ne mo­že svat­ko. To mo­gu sa­mo ve­li­ke mom­ča­di, a to smo mi - za­vr­šio je

junak po­lu­fi­na­la.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.