Ma­ri­ja­na ću po­ko­pa­ti uz nje­go­va oca

JE­DI­NA GA TRA­ŽI Si­no­va smrt pot­pu­no je shr­va­la Ma­ri­ja­no­va oca, ko­ji je umro 2003. Ka­ta­ri­na Špo­ljar Fu­rač i da­lje se na­da da će pro­na­ći svo­jeg po­sin­ka

24sata - - NEWS -

Da pro­na­đem Ma­ri­ja­na, to bi mi zna­či­lo pu­no. Mo­žda sve. Jer ja vi­še ne­mam ni­kog svo­ga. A mo­žda ga je Bog po­da­rio za me­ne i da­la bih mu se u ru­ke, oti­ru­ći su­zu go­vo­ri Ka­ta­ri­na Špo­ljar Fu­rač (69). Nje­zin po­si­nak Ma­ri­jan Fu­rač, hra­bri pri­pad­nik 1. gar­dij­ske bri­ga­de Ti­gro­vi, nes­tao je u ruj­nu 1995. go­di­ne na Uni. Nje­zi­na su­pru­ga Ivu nes­ta­nak si­na pot­pu­no je emo­tiv­no slo­mio. Pro­pio se, li­je­čio u bol­ni­ca­ma Vrap­če i Ses­tre mi­lo­srd­ni­ce te od po­s­lje­di­ca emo­tiv­nog stre­sa pre­mi­nuo 2003. go­di­ne. Ka­ta­ri­na je os­ta­la bo­les­na i sa­ma u rod­noj ku­ći­ci u Gor­njoj Pla­men­š­ći­ni kraj Pre­gra­de, ka­mo se iz Za­gre­ba pre­se­li­la 1998. go­di­ne. da bi po­šao pra­vim pu­tem go­vo­ri nam Ka­ta­ri­na. Ma­ri­ja­na je upoz­na­la po­čet­kom de­ve­de­se­tih, kad je po­če­la ne­vjen­ča­no ži­vje­ti s njegovim ocem, i tog tre­nut­ka Ka­ta­ri­na se sje­ća kao da je bio ju­čer. - Ru­ko­va­li smo se i pi­tao me smi­je li me za­gr­li­ti. Na­rav­no da sam do­pus­ti­la. On se okre­nuo pre­ma ocu i re­kao: ‘Sta­ri, do­bio si jac­k­pot!’. Od tog pr­vog tre­nut­ka naš je od­nos bio iz­gra­đen. Po­vje­ra­vao mi se, pu­no smo raz­go­va­ra­li i če­ka­li te bo­lje da­ne. Do­la­zio je k na­ma na ru­čak sva­ki dan, a bio je na sta­nu s pri­ja­te­ljem na Bi­je­ni­ku. Zad­nji put vi­dje­la sam ga na­kon Olu­je. Pla­kao je od sre­će i po­la da­na s ocem se gr­lio na dvo­ri­štu. Obo­je su sil­no že­lje­li slo­bod­nu hr­vat­sku dr­ža­vu. No Ma­ri­jan je is­to­dob­no bio tu­žan jer mu se maj­ka iz Kos­taj­ni­ce od­se­li­la u Bos­nu. Mo­lio ju je da os­ta­ne, a ka­ko joj je dru­gi su­prug bio bo­san­ski Sr­bin, s njim je otiš­la na ne­ku pla­ni­nu u Bos­nu. No sve dok je bi­la u Hr­vat­skoj, Ma­ri­jan je maj­ci slao li­je­ko­ve za še­ćer, no­vac, go­vo­rio joj da se ne bo­ji, da ga če­ka u Kos­taj­ni­ci i da će on s na­šom voj­skom pr­vi ući u grad. Za­is­ta ni­kad ni­je raz­dva­jao oca i maj­ku, a lju­bav je ras­po­di­je­lio i na me­ne - kroz su­ze go­vo­ri Ka­ta­ri­na. Ni ona ni su­prug ni­su zna­li da Ma­ri­jan kre­će u ak­ci­ju Una. Ni­kad joj ni­je pri­čao o ra­tu, a da je nes­tao saz­na­la je dru­gi dan na­kon stra­da­va­nja. - Po­zva­li su nas u vo­jar­nu Cro­atia i iz­vi­jes­ti­li da je naš Ma­ri­jan nes­tao 18. ruj­na 1995. u voj­noj ak­ci­ji na rijeci Uni. Usred nji­ho­va čam­ca pa­la je gra­na­ta, a od si­li­ne udar­ca ča­mac se pre­vr­nuo. Nit­ko ni­je is­pli­vao i nji­ho­va ti­je­la ni­kad ni­su pro­naš­li - ti­ho go­vo­ri Ka­ta­ri­na ko­ju bo­li što ne­ma ni jed­ne Ma­ri­ja­no­ve sli­ke. Kad je zad­nji put bio kod njih, uzeo je sve svo­je sli­ke iz al­bu­ma. Ta­ko su us­po­me­ne na nje­ga po­hra­nje­ne u Ka­ta­ri­ni­nu sje­ća­nju. - On je to­li­ko sil­no že­lio da se Hr­vat­ska os­lo­bo­di da ni­je ko­ris­tio ni voj­nič­ke do­pus­te. Do­šao bi na dva ili tri da­na i na­kon to­ga se vra­ćao u pos­troj­bu. Su­bor­ci i za­po­vjed­nik pi­ta­li su ga za­što je do­šao, a on ih je mo­lio da ga po­ša­lju na pr­vu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.