IDE­JA DA BU­DEM O SPREM NI ZA SA­NA­DE­RA IPAK JE NE­POD­NOŠ­LJI­VA

Express - - BRIFING -

Ima­mo li­je­pu zem­lju. Go­to­vo sam sprem­na vje­ro­va­ti u one su­per­pre­tje­ra­ne tvrd­nje o to­me ka­ko je na­še mo­re naj­ljep­še. Mi­ris ri­be na gra­de­la­ma u na­šim ko­no­ba­ma po oba­li još ima ne­ku auten­tič­nost ko­ju mi­ris tu­đe ri­be na tu­đim gra­de­la­ma ne­ma. Kad iz­a­đe­te iz Sve­tog Ro­ka i za­pah­ne vas mi­ris mo­ra, taj mi­ris je­dins­tven je i mo­gao bi se zva­ti “sre­ćom”, po­go­to­vo ako ste pret­hod­nih je­da­na­est mje­se­ci pro­ve­li na kon­ti­nen­tu. Tu­ri­zam se u Spli­tu ra­zvio, baš ona­ko kao što smo pret­hod­no de­set­lje­će fan­ta­zi­ra­li, sve vr­vi res­to­ran­či­ći­ma, ko­no­bi­ca­ma, vin­skim po­drum­či­ći­ma, mjes­taš­ci­ma ko­ja iz­gle­da­ju kao da pos­to­je sto go­di­na, a ne­ki ih je pa­met­ni in­te­ri­or de­sig­ner iz­di­zaj­ni­rao proš­le se­zo­ne. Tu se ži­vo­tinj­ske iz­nu­tri­ce zo­vu in­će­ra, a ča­ro­li­ju tog me­ni od­boj­nog je­la ot­kri­va sve vi­še tu­ris­ta. Okej, spa­va­ćih ko­la vi­še ne­ma, op­će­ni­to, vla­ko­vi nam ni­su ja­ča stra­na, ali ne mo­že­mo os­po­ri­ti lje­po­tu na­še Dal­ma­ti­ne, ma ka­ko sva­ki me­tar tog pu­ta bio pra­oni­ca novca. Okej, mi smo zem­lja lopova i ga­do­va, ali to turist ko­ji bo­ra­vi ov­dje tje­dan da­na ne tre­ba zna­ti. I što je još sret­ni­je, on ne mo­ra zna­ti da i da­lje ras­prav­lja­mo o us­ta­škom poz­dra­vu, na­kon sve tin­te pro­li­ve­ne na nje­ga, te da mnoš­tvo i da­lje osje­ća sim­pa­ti­je za tog en­de­ha­zij­skog vra­ga, umjes­to da ga se s raz­lo­gom sti­de. Dak­le, mi smo lo­po­vi, ga­do­vi i en­de­ha­zij­ski vra­go­vi, ali ni to još ni­je naj­go­re: kad čo­vjek svr­ne po­gled sa svih bes­kraj­no ruž­nih ku­ća na­pras­no sa­gra­đe­nih po oba­li, u sje­ni gra­do­va ko­je su ne­ki re­ne­san­s­ni lju­di ta­ko li­je­po osmis­li­li, a pri­je njih Rim­lja­ni, u či­jim po­dru­mi­ma na­la­zi­mo čak i Gr­ke, kad čo­vjek za­bo­ra­vi na to ko­li­ko nam ne­dos­ta­je osje­ća­ja za li­je­po, ko­li­ko ne­ma­mo tak­ta i kak­vi smo u du­ši, sa­ma ide­ja da bi­smo tre­ba­li bi­ti sprem­ni za Sa­na­de­ra ipak je ne­pod­noš­lji­va. Za nje­ga sprem­ni, po uli­ca­ma na­šeg glav­nog gra­da ili po ka­fi­ći­ma na split­skoj ri­vi, za ka­vi­cu s nji­me, za pri­sje­ća­nje na do­bra, sta­ra vre­me­na... I ko­me na sa­moj toj op­ci­ji mo­že­mo za­hva­li­ti, Us­tav­nom ili Žu­pa­nij­skom udu, tko je kriv da ima­mo pri­tvo­re­no­ga, a ne za­tvo­re­nog lopova i ko­li­ko je važ­no zna­ti ko­ji je su­dac bio alj­kav, ime­nom i prezimenom, ra­di onih Hr­va­ta ko­ji ni­su lo­po­vi, ga­do­vi i en­de­ha­zij­ski vra­go­vi, ni­ti na svo­joj ko­ži osje­ća­ju na­vod­ni iz­laz iz re­ce­si­je. Zbog tak­vih se ova pri­ča ni­je smje­la do­go­di­ti, nji­ma je ona uda­rac u li­ce, bez ob­zi­ra na ko­na­čan is­hod i op­će poz­na­tu ne­vi­đe­nu spo­rost prav­de.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.