Bo­že po­mo­zi! Re­če­ni­ca ‘ne smi­ješ re­ći da si Hr­vat’ opet je u mo­di

Za li­be­ral­nu op­ci­ju ko­ja je na vlas­ti sma­tram da je na­ku­pi­na po­gub­lje­nih nes­po­sob­nja­ko­vi­ća, za ko­je je na­bo­lje da se što pri­je po­ku­pe sa sce­ne. Ali ka­da vi­dim u kak­vom su na­le­tu po­no­vo oni ko­ji tvr­de ka­ko u po­s­ljed­nje vri­je­me ‘ne smi­ješ re­ći da si Hr­vat’,

Express - - ŠALOVANJE - Pi­še: HR­VO­JE ŠAL­KO­VIĆ

Osim one gla­so­vi­te re­če­ni­ce “gdje si bio de­vejst pr­ve”, no­vi­ja je hr­vat­ska povijest iz­nje­dri­la još jed­nu važ­nu fra­zu, ko­ja nas ne­jas­no, po­put sa­blas­ti, pro­ga­nja s vre­me­na na vri­je­me. Ri­ječ je o ni­šta ma­nje gla­so­vi­toj re­če­ni­ci: “Ni­si smio re­ći da si Hr­vat”, men­tal­no-ver­bal­nom sklo­pu ko­ji se po­put kak­vog me­te­ora čud­no­va­te pu­ta­nje sva­kih de­se­tak go­di­na po­ja­vi na ob­zo­ru uz­ru­ja­nih šan­kov­skih po­le­mi­ka. Pa ta­ko po­ja­vu “ni­si smio re­ći da si Hr­vat” me­te­ora re­to­rič­ki bi­lje­ži­mo po­čet­kom de­ve­de­se­tih, po­čet­kom no­vog sto­lje­ća, a da ga se pri­mi­je­ti­ti i u po­s­ljed­nje vri­je­me. Haj­mo on­da od po­čet­ka, od te sret­no-ne­sret­ne de­ve­de­se­te, ka­da smo na­po­kon iz­mi­go­lji­li iz ono­ga ma­lo­um­no­ga ko­mu­nis­tič­ko­ga, jed­no­par­tij­skog sus­ta­va. Bi­lo je to do­ba na­ci­onal­nog na­bo­ja, do­ba po­no­sa, do­ba ki­čas­tih ma­ni­fes­ta­ci­ja u ko­ji­ma se vra­ćao spo­me­nik ba­na Je­la­či­ća na sre­diš­nji za­gre­bač­ki Trg. Vra­ćao se spo­me­nik a ja sam sta­jao neg­dje ta­mo kod Man­du­šev­ca i sve to oza­re­no pro­ma­trao. Lju­di oko me­ne su za­hva­lji­va­li Maj­ci Bož­joj od Ka­me­ni­tih vra­ta što na­po­kon ima­mo svo­ju dr­ža­vu, jer u onoj proš­loj ni­si ni­ti smio re­ći da si Hr­vat. Bio sam mlad i zbu­njen, i ni­sam znao o če­mu se tu toč­no ra­di. Na­ime, od ka­da sam se ro­dio, znao sam da mi u ru­bri­ci dr­žav­ljans­tva pi­še - Ju­gos­la­ven­sko, a ka­da god me net­ko pi­tao što sam po na­rod­nos­ti, bi­la to te­ta u PU za­gre­bač­koj u ko­joj sam va­dio svo­je pr­ve do­ku­men­te, bio to ka­kav švap­ski fu­rešt na cre­skim pla­ža­ma na ko­ji­ma sam lje­to­vao, uvi­jek sam od­go­va­rao da sam Hr­vat, i nit­ko me u to­me ni­je spre­ča­vao ni­ti me zbog to­ga ruž­no po­gle­dao. Pos­li­je sam se opa­me­tio, pro­či­tao ne­ke pa­met­ne knji­ge o toj te­ma­ti­ci, dos­ta pu­ta pri­čao i s ocem mi ro­đe­nim, pa sam shva­tio da je to “ni­si smio re­ći da si Hr­vat” ima­lo jed­no dub­lje druš­tve­no zna­če­nje. Pod tim se po­dra­zu­mi­je­va­lo mno­go to­ga - re­pre­si­ja re­ži­ma, go­li oto­ci i le­po­gla­ve, šup­ljo­gla­vi pan­dur ko­ji te pri­vo­di za­to što si ča­ra­pe, hla­če i ko­šu­lju pos­lo­žio u cr­ven-bi­je­li-pla­vi kom­bi­na­ci­ji, za­ti­ra­nje slo­bo­de mis­li i go­vo­ra, par­tij­ska špi­ja ko­ja ne­dje­ljom, pred ula­zom u cr­k­vu, upi­su­je svo­je đa­vo­lje po­pi­se i za­bi­lje­ške. I ka­da ma­lo bo­lje raz­mis­lim, ta fra­za u jed­nom ši­rem, pre­drat­nom kon­tek­s­tu za­is­ta ima smis­la, ko­li­ko god zvu­či pa­te­tič­no, ko­li­ko god se ofu­ca­la i pos­ta­la na­ka­rad­no re­to­rič­ko oruž­je svih onih su­pi­ja­nih im­be­ci­la ko­ji s gor­njeg šan­ka, pu­nih us­ta psu­ju maj­ku sva­kom ju­go­fil­skom sko­tu. Pro­ži­vje­li smo te bur­ne de­ve­de­se­te, a on­da se 2000. do­go­di­la ro­ta­ci­ja vlas­ti, s tro­na su siš­le na­ci­onal­ne, tvr­do des­ne stran­ke, i u fo­te­lje se ins­ta­li­ra­la ne­što li­be­ral­ni­ja op­ci­ja, i re­če­ni­ca “ne smi­ješ re­ći da si Hr­vat” po­nov­no je doš­la u mo­du. Na­ime, či­ta­vih tih de­ve­de­se­tih, či­ta­vo jed­no de­set­lje­će bi­lo je po­pu­lar­no mo­ći re­ći da si Hr­vat. Bi­lo je po­pu­lar­no me­đu obič­nim pu­kom, ko­ji je za­is­ta de­set­lje­ći­ma sa­njao da će ži­vje­ti u slo­bod­noj, neo­vis­noj i de­mo­krat­skoj Hr­vat­skoj dr­ža­vi, i ko­ji u pr­vih de­set go­di­na sa­mos­tal­nos­ti i slo­bo­de iz­go­va­ra­nja “da si Hr­vat”’ od to­ga re­al­no ni­je imao ni­šta, osim pu­ke sreće što tu re­če­ni­cu iz­go­va­ra slo­bod­no. Me­đu­tim, u tih de­set go­di­na iza te se re­če­ni­ce sku­tri­la bu­lu­men­ta ti­po­va ko­ji su gla­so­vi­tu fra­zu iz­go­va­ra­li na taj­nim sas­tan­ci­ma u Fon­du za pri­va­ti­za­ci­ju, ko­ji su ogr­nu­ti tro­boj­nim pla­štem la­pa­ri­li, pe­nja­li se na vr­ho­ve ljes­tvi­ca struk­tu­ra, ža­ri­li i pa­li­li taj­nim služ­ba­ma, za­poš­lja­va­li ku­mo­ve i ro­đa­ke, pred­sje­da­li od­bo­ri­ma, di­je­li­li kon­ce­si­je, na­mje­šta­li na­tje­ča­je, i sve to za­to što su na­po­kon mo­gli re­ći da su Hr­va­ti. Pa ka­da je 2000. na vlast doš­la ne­što ma­nje krad­lji­va, li­be­ral­na op­ci­ja, on­da su po­če­li mah­ni­to ar­la­uka­ti ka­ko vi­še ne smi­ješ re­ći da si Hr­vat. Ne sa­mo da su plju­nu­li u li­ce svim onim čes­ti­tim lju­di­ma ko­ji su sa­nja­li slo­bod­nu, neo­vis­nu i de­mo­krat­sku dr­ža­vu ne­go su od hr­vat­stva na­pra­vi­li pa­ro­di­ju, pos­ti­gli su to da sva­kog onog tko ma­lo sr­ča­ni­je po­ka­že do­mo­ljub­lje sva­ki ra­zu­man čo­vjek poč­ne pro­ma­tra­ti kao po­ten­ci­jal­nog lo­po­va. Po­s­ljed­nje če­ti­ri go­di­ne na vlas­ti po­nov­no ima­mo ne­što ma­nje krad­lji­vu, li­be­ral­nu op­ci­ju, o ko­joj, da se od­mah ra­zu­mi­je­mo, ne mis­lim ni­šta do­bro. Za me­ne su oni na­ku­pi­na tro­mih, po­gub­lje­nih nes­po­sob­nja­ko­vi­ća, za ko­je mis­lim da je na­bo­lje da se što pri­je po­ku­pe sa sce­ne. Ali ka­da vi­dim u kak­vom su na­le­tu po­nov­no oni ko­ji tvr­de ka­ko u po­s­ljed­nje vri­je­me “ne smi­ješ re­ći da si Hr­vat”, on­da mi ru­ka auto­mat­ski po­le­ti pre­ma dže­pu u ko­jem dr­žim nov­ča­nik. Opi­pam smo­tu­ljak i odah­nem: Do­bro, još je tu.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.