VU­KO­VAR­SKE ŽRTVE PRE­DIZ­BOR­NU IGRU

Express - - ŠALOVANJE -

U Sla­vo­ni­ji je po­če­tak kas­ne je­se­ni ne­što druk­či­ji. Čak i u ovo pre­diz­bor­no vri­je­me. Kad na­hru­pi stu­den pre­ko sa­ga ugi­nu­la liš­ća ko­je se pri­je tru­le­ži ki­ti žu­tim to­li­ko na­lik na sun­če­vu svje­tlost, Sla­vo­ni­ju ko­lek­tiv­no po­ha­ra opip­ljiv psi­ho­so­mat­ski po­re­me­ćaj i pre­vi­še sro­dan s do­brim sta­rim, već go­to­vo ofu­ca­nim PTSP-om. I ta­ko već dva­de­set če­t­vr­tu go­di­nu za­re­dom. Ne­ki ve­le ka­ko je to ma­gla, dan ko­ji se stis­ne u sve­ga ne­ko­li­ko muč­no si­vih sa­ti, pe­ri­vo­ji na­lik na va­trom po­ha­ra­ne kos­tur­ni­ce. Ve­ći­na ne go­vo­ri ni­šta. Po­dra­zu­mi­je­va se, na­ime, da će se pi­ti ma­lo vi­še no ina­če, da će mno­gi­ma oči bi­ti cr­ve­ne kao da su plakali (a ni­su, jer mu­ška če­ljad ne pla­če), glas tre­pe­rav, da će po­gu­re­ni­ji no ina­če uli­ca­ma, tr­go­vi­ma, šo­ro­vi­ma i voć­nja­ci­ma ko­ji če­ka­ju re­zid­bu ko­ra­ča­ti bez­volj­no i tro­mo. I grob­lja će se pre­tvo­ri­ti u tre­pe­ra­ve ve­le­gra­de svje­tla, za­ogr­nu­ti se mi­ri­som zno­ja vo­ska, ras­top­lje­ne plas­ti­ke i kri­zan­te­ma ko­je po­put ja­ta ka­na­ri­na­ca sja­te se po hum­ci­ma i gra­nit­nim ili mra­mor­nim plo­ča­ma is­pod ko­jih spa­va­ju oni ko­ji vi­še ne di­šu. Ne­ka­ko odveć mno­go­broj­ni, oko sre­diš­njih kri­že­va će se sja­ti­ti lam­pa­ši za one ko­ji­ma ne zna­mo gro­ba. Ne­ka­ko iz­ne­bu­ha, na pa­met će nam pas­ti ono grč­ko, mi­to­lo­ško, ali i sred­njo­vje­kov­no prok­let­stvo za vje­šti­ce sa spa­lje­nim i zdrob­lje­nim kos­ti­ma raz­ba­ca­nim na če­ti­ri stra­ne svi­je­ta. Ka­ko bi se mr­ski ne­pri­ja­telj osu­dio na vječ­nost bez pi­je­te­ta, bez mjes­ta na ko­je­mu će ga oni ko­ji su ga vo­lje­li mo­ći opla­ki­va­ti. I sr­ce se stis­ne dvo­ja­ko: zbog te dje­ce bez gro­ba, zbog nji­ho­vih ro­di­te­lja ko­ji će i sa­mi po­umi­ra­ti pri­je no što ih pro­na­đu.

ČAVAO NA KUHINJSKOM STO­LU O KO­JI SE STAL­NO TAREMO

Pre­šut­no, kao pre­ko sit­ne mr­tve pti­ce, op­ko­ra­čit će­mo či­nje­ni­cu ka­ko se za­pra­vo kraj­nje smis­le­no i prok­le­to su­vis­lo blag­dan spo­me­na na mr­tve pre­tvo­rio u cik­lič­ki ope­to­va­ni oki­dač, čavao na ku­hinj­sko­me sto­lu o ko­ji se nes­pret­no taremo i ne­pres­ta­no iz­no­va otva­ra­mo sta­ru ra­nu. Jer tra­uma je po­put prok­le­tog rub­nja­ka na ko­ji je ba­rem jed­nom u ži­vo­tu ate­ri­rao svat­ko od nas na­kon dra­ma­tič­nog pa­da s bi­cik­la u pu­noj br­zi­ni. Ra­ne što ih iza se­be os­tav­lja ni­kad ne za­cje­lju­ju u ne­vid­lji­vost, ne­go uvi­jek iza se­be os­tav­lja­ju ožilj­ke ko­je ne­ki po­sram­lje­no, po­put lo­ših te­to­va­ža, skri­va­ju is­pod du­gih ru­ka­va ili no­ga­vi­ca. A dru­gi s po­no­som nose na oči­gled svi­ma. Kao svje­do­ke odras­ta­nja ko­je ni­je uvi­jek glat­ko po­put ži­ča­re.

OPSJEDA PO­PUT AURE MRAČ­NE PROŠ­LOS­TI

S ožilj­ci­ma se da­de ži­vje­ti, u sva­kod­ne­vi­ci na­bi­je­noj zgus­nu­tim zbi­va­nji­ma ili pro­za­ič­nim bor­ba­ma za op­s­ta­nak mo­gu­će je za­bo­ra­vi­ti ih, ni ne pri­mje­ći­va­ti ih u zr­ca­lu, ži­vje­ti ne­po­lju­lja­no s di­vov­skom, ruj­nom “štraf­tom” pre­ko če­la, bra­de, lak­ta ili ko­lje­na, čak se smi­ja­ti, bi­ti ve­dar, zbi­ja­ti ša­le, od­ga­ja­ti ve­dru dje­cu, bi­ti do­bar pri­ja­telj, sja­jan brač­ni part­ner. No u ža­ru ži­vo­ta na­kon za dla­ku iz­bjeg­nu­te smr­ti, po­ne­kad se ota­re­mo o tre­nu­tak, o ne­kak­vu ti­pič­nu svje­tlost, sli­ku ili vonj, i oži­ljak se iz­no­va pre­tvo­ri u ra­nu, pro­kr­va­ri su­kr­vi­com i poč­ne za­uda­ra­ti na sta­ri gnoj. I ne zna­mo što bi­smo s njim ta­ko svje­žim, što bi­smo s tom po­nov­lje­nom bo­li ko­ja se iz jed­ne toč­ke ši­ri i obujm­lju­je nas, opsjeda po­put aure mrač­ne svje­tlos­ti, pa odjed­nom ne vi­di­mo. Kao da smo usred no­ći na nos pos­ta­vi­li sun- ča­ne na­oča­le. I zvo­ni nam u uši­ma. Pa ne ču­je­mo svijet. Ovaj tu i sa­da. Po­put dje­čar­ca ko­ji zbog zna­ti­že­lje je za­lu­tao u vre­men­sku kap­su­lu ko­ja ga je u hi­pu vra­ti­la na mjes­to i u vri­je­me u ko­ji­ma vi­še ni­po­što ne že­li bi­ti. U ba­ti­ne ili žes­to­ku pro­di­ku. Sla­von­ci­ma se blag­dan po­sve­ćen sve­ci­ma, ali i onaj po­sve­ćen du­ša­ma svih upo­ko­je­nih kr­š­ća­na, 1991. “do­go­dio” u pak­lu. Kao uos­ta­lom i sve po­gre­be tih muč­nih ra­nih de­ve­de­se­tih, Svi­sve­te je na sla­von­skim grob­lji­ma do­če­kao ubo­ji­ti vatromet iz oru­đa svih ka­li­ba­ra. Svo­je su mr­tve tad iš­li po­ho­di­ti ne sa­mo hra­bri ne­go i pri­lič­no lu­di. No ni­je tu u igri sa­mo to pri­sje­ća­nje na mr­tve i po­sve­će­ne ne­go i či­nje­ni­ca ka­ko su na ne­kak­voj men­tal­noj vre­men­skoj cr­ti ovaj blag­dan i svet­ko­vi­na pr­vi stav­ci “Requ­iema”, a vu­ko­var­sko kr­vo­pro­li­će tje­sko­bom bre­me­ni­ta La­cri­mo­sa, stra­šan vr­hu­nac rat­ne dra­ma­ti­ke. Svi­sve­ti su zbog sve­ga na­ve­de­nog ujed­no cik­lič­ki ope­to­va­na spoz­na­ja či­nje­ni­ce ka­ko nit­ko ni u jed­nom tre­nut­ku ni­je uči­nio ni­šta u raz­rje­ša­va­nju traume, ka­tar­ze, stvar­nog raz­rje­še­nja ko­šmar­nog raz­dob­lja Do­mo­vin­skog ra­ta. Mo­žda zbog stra­ha od hr­va­nja s tra­umom, no vr­lo vje­ro­jat­no zbog či­nje­ni­ce ka­ko su “nji­ho­ve” i “na­še” žrtve te moć­na sim­bo­li­ka gra­da mu­če­ni­ka sa­vr­še­ni adut za pre­diz­bor­ne mi­to­ve, “mje­ra svih stva­ri”, ona­ko ka­ko je čo­vjek to ne­koć bio. U hu­ma­niz­mu.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.