TUR­SKA OPE­RA­CI­JA: IMA­JU I SUS­TAV ZA OPS­KR­BU IZ­BJE­GLI­CA MO­BI­TE­LI­MA

Express - - GLOBUS - Pi­še: RO­BERT VAL­DEC

- Ne­re­de­si? (Gdje si?) - Sir­bis­tan! (Sr­bi­ja) Krat­ka raz­mje­na SMS-ova na tur­skom pri­je tri da­na, na­po­kon mi je po­t­vr­di­la sum­nje. Krug se za­tvo­rio, za­go­net­ka je, ia­ko ne pot­pu­no, ri­je­še­na. Za­go­net­ka mi je za­da­ta još pri­je ne­što vi­še od mje­sec da­na, na sje­ve­ru Sr­bi­je uz gra­ni­cu s Ma­đar­skom, u Ka­nji­ži. On­dje sam, me­đu os­ta­lim, pra­tio si­tu­aci­ju s mi­gran­ti­ma ko­je je ma­đar­ska ogra­da pre­us­mje­ri­la pre­ma Hr­vat­skoj. - Go­vo­ri­te li en­gle­ski? - sra­me­ž­lji­vo me, ti­ho pi­ta­la mla­da Si­rij­ka iz­dvo­jiv­ši se iz gru­pe svo­jih su­na­rod­nja­ka u par­ku, pre­ko pu­ta mog ho­te­la. Na moj po­t­vr­dan od­go­vor, po­gle­dom mi je po­ka­za­la iza se­be. Još če­ti­ri dje­voj­ke, sve u dva­de­se­ti­ma, tro­ji­ca mla­di­ća i ne­ko­li­ko ma­le dje­ce zbi­li su se u gru­pu, dok su im sto­je­ći po­kraj njih tro­ji­ca lo­kal­nih cr­no­ma­njas­tih tri­de­se­to­go­diš­nja­ka ne­što žuč­lji­vo po­ku­ša­va­la objas­ni­ti. - Je­su li ovo do­bri lju­di? Nu­de nam da će nas odves­ti u Ma­đar­sku? Mi ima­mo nov­ca, no ču­li smo da se u Ma­đar­sku vi­še ne mo­že... - šap­ta­la je. Od sr­p­skih sam po­li­ca­ja­ca već pri­je čuo ka­ko im pro­ble­me ra­de kri­mi­nal­ci ko­ji ma­nje gru­pe mi­gra­na­ta po­tr­pa­ju u kom­bi­je, vo­ze­ći ih na­vod­no za Ma­đar­sku, no u pr­voj ih šu­mi iz­ba­ce, ot­mu im sav no­vac i dra­go­cje­nos­ti, ne­ri­jet­ko ih i pre­bi­ju. A ovi li­ko­vi u par­ku kao da su bi­li iz­miš­lje­ni za ta­kav “pot­hvat”. - Ne. To ni­su do­bri lju­di. I ne­moj­te ni­ko­me go­vo­ri­ti ka­ko ima­te nov­ca - od­go­vo­rio sam joj. Okre­nu­la se i do­vik­nu­la ne­što svo­ji­ma na arap­skom na što su se oni po­če­li od­mi­ca­ti od na­pas­ni­ka. Ova tro­ji­ca shva­ti­la su od­mah da im pli­jen iz­mi­če, a i da ja imam ne­što s tim, pa su lju­ti­to kre­nu­li pre­ma me­ni. Sto­ga sam se od­mah ma­šio mo­bi­te­la, “na su­ho” otip­kao ne­što i do­volj­no glas­no da me mo­gu ču­ti stao raz­go­va­ra­ti - “ni sa kim” glu­me­ći strog po­gled pre­ma nji­ma. - Da, tu sam kod auto­bus­ne. Br­zo! Zus­ta­vi­li su se na po­la pu­ta, bi­jes­no okre­nu­li i otiš­li. Sa­da su se svi oku­pi­li oko me­ne kao pi­li­ći oko kvočke. Mla­di, ured­ni, pris­toj­ni. Svi iz Ale­pa, rek­li su. Al­la, ka­ko mi se pred­sta­vi­la, upoz­na­la me sa svo­jim bra­tom Sha­fi­kom. Njih de­se­tak do Ka­nji­že su doš­li, rek­la je, iz Si­ri­je. Kla­sič­ni obra­zac. Si­ri­ja - Tur­ska - Grč­ka - Ma­ke­do­ni­ja - Sr­bi­ja. No pre­kas­no da pre­ko Ma­đar­ske odu u Nje­mač­ku. Od­lu­čio sam im po­ku­ša­ti po­mo­ći. U ho­te­lu mi je gaz­da objas­nio da je je­di­ni na­čin da do­đu do Ši­da ko­ris­te­ći jav­ni pri­je­voz - auto­bu­som do Su­bo­ti­ce, pa tek on­da za Šid. Od­lu­čio sam s nji­ma pri­če­ka­ti taj auto­bus i objas­nio im ka­mo i ka­ko da idu. Dao sam Al­li svoj broj mo­bi­te­la. U slje­de­ćih ne­ko­li­ko da­na ču­li smo se još ne­ko­li­ko pu­ta. Pra­tio sam gdje se kre­ću te mi se ja­vi­la ka­da su na­po­kon doš­li do Nje­mač­ke. No ta­da moj “zlo­či­nač­ki mo­zak” po­či­nje raz­miš­lja­ti u dru­gom, prak­tič­ni­jem smje­ru: tur­ski broj. U ro­amin­gu su, dak­le, od tre­nut­ka ka­da su se do­če­pa­li Grč­ke. Zbra­jam tra­ja­nja na­ših raz­go­vo­ra. Sve sku­pa ne­što ma­lo pre­ko jed­nog sa­ta. Do­la­zim do ču­do­viš­nih broj­ki. Ako je ri­ječ o pre­pa­id bro­ju, mo­ra­li su u Tur­skoj pri­je od­la­ska upla­ti­ti ba­rem ti­su­ću eura kre­di­ta. Sa si­rij­skim iz­bje­gli­ca­ma pak ko­je se k to­me spre­ma­ju za od­la­zak u ne­poz­na­to, te­ško da bi bi­lo ko­ji mo­bil­ni ope­ra­ter u Tur­skoj zas­no­vao pret­plat­nič­ki od­nos. Na­po­kon, na­kon go­to­vo tje­dan da­na, od­lu­ču­jem po­zva­ti opet. Uklju­ču­je se go­vor­ni apa­rat. Ko­ji me oba­vje­šta­va da je “pret­plat­nik pri­vre­me­no nedostupan” ili da je “oso­ba is­klju­či­la mo­bil­ni te­le­fon”. - Ne­ma šan­se da ti se uklju­či go­vor­ni apa­rat tur­skog ope­ra­te­ra ako je ure­đaj s tom SIM-kar­ti­com u Nje­mač­koj - uvje­ra­va me struč­njak. - Valj­da su se vra­ti­li na­trag u Tur­sku - ka­že. “Što je, na­rav­no, ne­mo­gu­će”, raz­miš­ljam. - A da je na­trag u Tur­sku ‘ot­pu­to­va­la’ DHL-om sa­mo SIM-kar­ti­ca? - pi­tam. - Da, i to je mo­gu­će, za­što ne. Rje­še­nje za­go­net­ke mi je, dak­le, is­pred no­sa. Do­bro, ne baš is­pred no­sa već dva sa­ta le­ta od Za­gre­ba do Is­tan­bu­la gdje je pr­va stvar ko­ju sam ku­pio bi­la SIM-kar­ti­ca s lo­kal­nim, tur­skim bro­jem. Zo­vem opet is­ti broj, od­mah po do­la­sku u ho­tel. - Aljo? Jav­lja se du­bo­ki mu­ški glas. - Se­lam Aleykum - poz­drav­ljam. - Aleykum Se­lam... - od­z­drav­lja, pa pi­ta još ne­što. Pre­ki­dam ve­zu. Dva da­na pri­je po­vrat­ka ku­ći, u Iz­mi­ru, raz­go­va­ra­mo s Pi­ril Er­co­ban, di­rek­to­ri­com nev­la­di­ne udru­ge Mul­te­ci-Der. Iz po­čet­ka le­že­ran raz­go­vor o pro­ble­ma­ti­ci iz­bje­gli­ca pre­pun op­će­ni­tih fra­za, pos­ta­je ne­ugod­ni­ji sa sva­kim na­šim iz­rav­ni­jim pi­ta­njem ko­je vo­di pre­ma pri­ča­ma ka­ko za­pra­vo tur­ske vlas­ti ope­ra­tiv­no sto­je iza ovog mi­grant­sko-iz­bje­glič­kog va­la. Da bi na kra­ju bio i na­pras­no pre­ki­nut. No ipak smo us­pje­li doz­na­ti ka­ko nje­zi­na udru­ga dje­lu­je “pod ka­pom” or­ga­ni­za­ci­je ECRE - eu­rop­skog sa­vje­ta za iz­bje­gli­ce i eg­zil. Ko­ji pak, uz nje­zi­nu, umre­žu­je još de­ve­de­se­tak nev­la­di­nih udru­ga di­ljem Eu­ro­pe. Ta­ko doz­na­je­mo da su nje­zi­ni hr­vat­ski part­ne­ri Cen­tar za mi­rov­ne stu­di­je i Hr­vat­ski prav­ni cen­tar. Slat­ko. Ža­li­mo sa­mo što je ni­smo sti­gli pi­ta­ti je li nje­zi­na or­ga­ni­za­ci­ja na po­sud­bu mo­bi­te­le.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.