Ge­or­ge Lu­cas, Orwell i Ver­di u ka­osu re­vo­lu­ci­je

Ia­ko je sa­mo lju­bav taj­na dva­ju za­ra­će­nih svje­to­va, ona ni­je do­volj­na da od­mr­si klup­ko mrž­nje i stra­ha u PO­LI­TIČ­KI SNAŽ­NOJ i kr­va­voj ope­ri ‘Si­ci­li­jan­ske ve­čer­nje’

Express - - KAZALIŠTE - Pi­še: MIA MI­TRO­VIĆ

Ne­vje­ro­jat­no, ali is­ti­ni­to - Ge­or­ge Lu­cas je os­nov­ni za­plet svo­je mul­ti­mi­li­jun­ske fran­ši­ze “Ra­to­vi zvi­jez­da“po­su­dio od Ver­di­ja, od­nos­no Eu­ge­nea Scri­bea i Char­le­sa Du­veyri­era, li­bre­tis­ta ope­re “Si­ci­li­jan­ske ve­čer­nje“! Je­dan od naj­dojm­lji­vi­jih li­ko­va po­pu­lar­ne kul­tu­re, Dar­th Va­der, ima mno­gih slič­nos­ti s ve­li­čans­tve­nim li­kom ove Ver­di­je­ve ope­re, fran­cu­skim ti­ra­ni­nom Guyom de Mon­t­for­tom, oku­pa­to­rom Si­ci­li­je ko­jem se su­prot­stav­lja­ju po­tla­če­ni po­bu­nje­ni­ci. Ne ču­di što u en­gle­skom je­zi­ku, ri­je­či ko­je oz­na­ča­va­ju žan­ro­ve sve­mir­ske sa­ge i te­le­no­ve­le, u se­bi sa­dr­že ri­ječ ope­ra (spa­ce ope­ra, so­ap ope­ra). Si­ci­li­jan­sku po­bu­nu pre­dvo­de ne­us­tra­ši­va He­le­ne, u nju ne­sret­no za­ljub­ljen Hen­ri i ide­olog po­bu­ne, po­vrat­nik iz pro­gons­tva, Je­ane Pro­ci­da. U tre­nu ka­da tre­ba po­če­ti nji­ho­va re­vo­lu­ci­ja, si­lo­va­telj i krv­nik Mon­t­fort doz­na­je da mu je Hen­ri sin pa se, pred na­le­tom ne­na­da­ne i iz­ne­nad­ne očin­ske lju­ba­vi, ras­c­vje­ta po­put Kak­tus-ca­ra na kra­ju ani­mi­ra­na fil­ma “Ču­des­na šu­ma“. Hen­ri, ko­ji u pr­vom či­nu dje­lu­je kao hra­bar, ali tu­ga­ljiv lu­zer, u tom tre­nu bi­va su­očen s te­škim ži­vot­nim od­lu­ka­ma ko­je ga do kra­ja ope­re na­tje­ra­ju da saz­ri u pa­ci­fis­ta što će ga za­ma­lo ko­šta­ti He­le­ni­ne nak­lo­nos­ti. Ona je pak po­put An­ti­go­ne, zbog lju­ba­vi i duž­nos­ti pre­ma, od fran­cu­ske ru­ke ubi­je­no­me bra­tu, na koc­ku od­lu­či­la sta­vi­ti svoj ži­vot i lju­bav­nu sre­ću. Ne­po­ko­leb­lji­vo sr­ce od le­da u tre­ćem či­nu ima Pro­ci­da, ko­ji una­toč lju­ba­vi pra­ma pri­ja­te­lji­ma, od­lu­ču­je pro­ves­ti po­kolj Fran­cu­za. Ia­ko je sa­mo lju­bav taj­na dva­ju za­ra­će­nih svje­to­va, baš kao i u stvar­nos­ti, ona ni­je do­volj­na da od­mr­si klup­ko mrž­nje, stra­ha i že­lje za osve­tom u ko­jem čes­to stra­da­ju i ne­duž­ni. Oper­ni so­lis­ti iz­ne­na­di­li su svje­ži­nom i smje­loš­ću svo­jih in­ter­pre­ta­ci­ja, a od­lič­no is­kus­tvo da­ro­vao je ba­ri­ton Lju­bo­mir Pu­ška­rić. Nje­gov Guy de Mon­t­fort iz­a­zvao je ja­ke emo­ci­je, po­ko­ju su­zu i, na kra­ju, bes­kraj­ne ovacije. Od­mah uz bok Pu­ška­ri­ću sto­ji pje­vač­ko i glu­mač­ko umi­je­će mla­de so­pra­nis­ti­ce Ade­le Go­lac Ri­lo­vić. Nje­zi­na He­le­ne is­to­dob­no je vr­c­ka­va, fler­tu sklo­na vr­ti­rep­ka i be­skom­pro­mis­na re­vo­lu­ci­onar­ka. Te­nor Mic­hal Le­hot­sky u ulo­zi Hen­ri­ja vje­što je pri­ka­zao tran­sfor­ma­ci­ju li­ka od ne­si­gur­na mla­di­ća s ru­ka­ma u dže­po­vi­ma do he­ro­ja, dok je zlo­kob­ni bas Lu­ci­ana Ba­ti­ni­ća (Pro­ci­da) naj­a­vio kr­va­vi kraj ove moć­ne i po­li­tič­ki snaž­ne ope­re. HNK-ov or­kes­tar gr­mio je pod pa­li­com is­tin­skog maj­sto­ra Nik­še Ba­re­ze i odveo slu­ša­te­lja u tran­s­cen­den­tal­ni svijet Ver­di­je­ve glaz­be­ne mis­li. U ne­kim sek­ven­ca­ma nad­gla­sa­vao je zbor, no to ni­je mno­go sme­ta­lo. Sme­ta­li su je­di­no teh­nič­ki pro­ble­mi s ti­tlo­vi­ma u pr­vo­me či­nu, kao i ka­tas­tro­fal­no loš en­gle­sko-hr­vat­ski pri­je­vod, što su ne­po­treb­ni lap­su­si kak­ve si glav­na ka­za­liš­na ku­ća kod ovak­ve pro­duk­ci­je ne bi smje­la do­pus­ti­ti. Re­da­telj Ja­nusz Ki­ca efek­t­nim je rje­še­nji­ma rad­nju ne­na­met­lji­vo pre­ba­cio u su­vre­me­ni kon­tekst pa kri­ti­ku na­šeg kon­zu­me­ris­tič­kog i laž­nim slo­bo­da­ma oku­pi­ra­nog svi­je­ta do­no­si po­naj­vi­še ko­mor­no-kor­po­ra­tiv­na, go- to­vo or­ve­lov­ska sce­no­gra­fi­ja (Marko Ja­pelj) te na­mjer­no odveć ra­skoš­ni kos­ti­mi (Do­ris Kris­tić) ko­ji su se sup­til­no na­ru­ga­li mo­der­noj op­či­nje­nos­ti he­do­niz­mom. Naj­bo­lji dio „Si­ci­li­jan­skih ve­čer­nji“sva­ka­ko je dru­gi čin, što zbog sce­ne pre­poz­na­va­nja Mon­t­for­ta i Hen­ri­ja gdje je ba­ri­ton Lju­bo­mir Pu­ška­rić za­blis­tao, što zbog ko­re­ogra­fi­je Le­onar­da Ja­ko­vi­ne na Ver­di­je­vu ba­let­nu sek­ven­cu “Če­ti­ri go­diš­nja do­ba“. Ja­ko­vi­na je ko­re­ogra­fi­jom is­pri­čao pri­ču o lju­bav­nom tro­ku­tu i odras­ta­nju He­le­ne, Hen­ri­ja i Pro­ci­de ko­ja se, ia­ko obo­je­na to­no­vi­ma sta­rih ta­li­jan­skih fil­mo­va, či­ni­la po­put im­pre­si­onis­tič­kog so­ne­ta o mla­dos­ti i lju­ba­vi. Po­ka­zao je i da ba­let­na ko­re­ogra­fi­ja mo­že bi­ti du­ho­vi­ta. U jed­nom tre­nu na­tje­rao je i oper­ne so­lis­te da za­ple­šu, što je baš kao i či­ta­va ope­ra, kod pu­bli­ke iz­a­zva­lo to­ple re­ak­ci­je.

Lju­bo­mir Pu­ška­rić kao ti­ra­nin Guy de Mon­t­fort i Mic­hal Le­hot­sky u ulo­zi Hen­ri­ja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.