Hr­va­ti spor­tu pris­tu­pa­ju kao da je kvant­na fi­zi­ka, a on je po­vr­šan

Za­gri­že­ni sport­ski fa­na­ti­ci dr­že te­zu ka­ko je ko­ji utak­mi­ce pra­te kad je ne­što u mo­di. Pa na­rav­no, ne­go što bi tre­ba­li? Su­bo­tom na­ve­čer ću oti­ći u ki­no, a u ne­dje­lju ću gle­da­ti ru­ko­met za­to što je re­pre­zen­ta­ci­ja tre­nu­tač­no do­bra, za­to što je fo­ra. Da ni­je

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Ka­žu da je si­je­čanj naj­de­pre­siv­ni­ji mje­sec u go­di­ni. Ta­ko ka­žu, pa još do­da­ju i prstohvat zna­nos­ti, pa tvr­de ka­ko su i znans­tve­ni­ci po­zi­ci­oni­ra­li taj tre­ći po­ne­dje­ljak u si­ječ­nju kao naj­o­pa­ki­ji dan go­di­ne. Ne nu­de nam pos­to­tak su­ici­da, ali s ob­zi­rom da je si­je­čanj u zad­njoj de­ka­di mje­sec u ko­jem su se re­dov­no for­mi­ra­le vla­de, do­đe čo­vje­ku da si pu­ca u gla­vu. Me­đu­tim, si­je­čanj je mje­sec u ko­jem re­dov­no pa­da kak­vo ru­ko­met­no pr­vens­tvo, sad svjet­sko ili europ­sko, ma­nje je bit­no. Iza te­be je blag­dan­sko pre­žde­ra­va­nje, već si kre­nuo i odus­tao od te­re­ta­ne, već si bio i na di­je­ti, pa u če­tr­na­est da­na iz­gu­bio dva tjed­na, lo­ve ne­maš jer si za blag­da­ne osim ka­rak­te­ra spiz­dio i kuć­ni bu­džet, si­je­čanj­sko je ne­bo tmur­no, da­ni su sli­na­vi, for­mi­ra­la se no­va vla­da, i za­is­ta ti do­đe da po­vu­češ okidač i po­je­deš olo­vo. I on­da se od­ne­kud po­ja­vi bo­go­bo­jaz­ni pro­rok Babić i nje­go­va ru­ko­me­ta­ška svi­ta i ne­ka­ko se na­vu­češ na či­ta­vu tu pri­ču. Iza nas je još jed­no Europ­sko pr­vens­tvo na ko­jem su deč­ki maz­nu­li bron­cu, na ko­jem je iz­bor­nik bri­lji­rao s uzvi­še­no ol­tar­skim iz­ja­va­ma, pa ga je eki­pa s druš­tve­nih mre­ža iz­bu­ši­la ona­ko ka­ko Ma­nu­el Štr­lek bu­ši pro­tiv­nič­ke gol­ma­ne. Čud­na je ta eki­pa iz Met­ko­vi­ća, od ta­mo do­ma­ći sinovi od­la­ze ili u po­po­ve, ili u ru­ko­me­ta­še ili u vla­du, a Babić je za sa­da obje­di­nio dvi­je ti­tu­le, ne­će­mo ga valj­da sa­da još ugle­da­ti neg­dje Pe­tro­vu iza ra­me­na. Elem, uz svo duž­no poštovanje deč­ki­ma, a imam ga, jer i sam pra­tim, gri­zem nok­te i hva­tam se za gla­vu ka­da pro­ma­še kon­tru, fa­me oko ru­ko­me­ta ne bi bi­lo da ta nji­ho­va pr­vens­tva pa­da­ju u lip­nju ili sr­p­nju. Da ni­je tog si­je­čanj­skog iz­le­ža­va­nja na ka­uči­ma i zu­re­nja u te­le­vi­zo­re, stva­ri bi ho­da­le dru­ga­či­je. Ali što sa­da, deč­ki­ma se pos­lo­ži­lo, pa ne­ka ja­šu na sla­vi, ni­ka­ko mi ni­je žao, po­go­to­vo ka­da ura­ču­nam da su po inteligenciji u pro­sje­ku jed­no tri kop­lja iz­nad ko­le­ga im iz one dru­ge re­pre­zen­ta­ci­je, no­go­met­ne. Ovo je pr­vens­tvo do­ni­je­lo ne­ko­li­ko bit­nih stva­ri. Pr­va je ona sport­ska, jer momci su maz­nu­li bron­cu, i to je su­per. Za dru­gu bitnu stvar se po­bri­nuo gol­man Ste­va­no­vić, ko­ji je no­vi neo­s­por­ni sport­ski ju­nak na­ci­je, ne sa­mo zbog to­ga što je sjaj­no bra­nio, ne­go baš zbog to­ga ka­ko se pre­zi­va. Zbu­nju­ju­će je to za ša­to­ra­še i slič­nu eki­pu ko­ja se ku­ne ka­ko u Ri­je­ci ži­ve prok­le­te sr­p­ske ko­mu­nja­re, a on­da od sre­će ska­ču dva me­tra u zrak ka­da Ste­va­no­vić Nor­ve­ža­ni­ma ski­ne zi­cer. Tre­ću bitnu stvar je na­pra­vi­la RTL te­le­vi­zi­ja, kao no­si­telj pro­jek­ta. Na­ime, sve od za­gre­bač­kog Svjet­skog pr­vens­tva 2009-te, ka­da su HRT-u Kak­ve sport­ske sve­ti­nje, kak­vi ba­kra­či?! Kak­ve vraž­je po­vi­jes­ne utak­mi­ce ko­je u sva­kom spor­tu igra­mo ba­rem pet pu­ta go­diš­nje, i ta­ko po­s­ljed­njih če­t­vrt sto­lje­ća. Ma daj­te, mo­lim vas. ispred no­sa od­ni­je­li pra­va na ru­ko­met­na zbi­va­nja i sta­vi­li ša­pu na pri­je­no­se ve­li­kih na­tje­ca­nja, vla­dao je op­ći do­jam ka­ko je na­prav­lje­na ne­prav­da i ka­ko ti neo­z­bilj­ni RTL klin­ci ra­de spr­da­či­nu od jed­ne od sport­skih sve­ti­nja. Se­dam go­di­na kas­ni­je gle­da­mo RTL-ov stu­dio u ko­jem sje­de vo­di­telj Ni­no Štam­buk i sta­ri ase­vi Mir­za Džom­ba i Goran Šprem. Raz­go­vo­ri su struč­ni, ali i neo­ba­vez­ni, u zra­ku se osje­ti sto ki­la do­bre za­fr­kan­ci­je, Štam­buk ska­če po stu­di­ju i pa­da Džom­bi u za­gr­ljaj. Pa se on­da s ko­men­ta­tor­skog mjes­ta jav­lja Sa­ra­če­vić s ko­men­ta­ri­ma ka­ko je ‘Hor­vat pos­lao gol­ma­na po će­va­pe’, ili ka­ko je ‘Ma­ke­do­nac po­vu­kao Še­be­ti­ća kao ro­le­tu’. Sve is­pa­da ne­ka­ko sim­pa­tič­no i opu­šte­no. Još ako se uz­me kak­va me­da­lja, tim bo­lje. I ne­ka­ko nas je ta švap­ska ko­mer­ci­jal­na te­le­vi­zi­ja ko­ja, da se ne la­že­mo, kao na tra­ci štan­ca i ma­su šrot pro­gra­ma, na­uči­la da sport sta­vi­mo ta­mo gdje mu je i mjes­to. Kak­ve sport­ske sve­ti­nje, kak­vi ba­kra­či?! Kak­ve vraž­je po­vi­jes­ne utak­mi­ce ko­je u sva­kom spor­tu igra­mo ba­rem pet pu­ta go­diš­nje, i ta­ko po­s­ljed­njih če­t­vrt sto­lje­ća, ma daj­te mo­lim vas. Ko­je su to glu­pos­ti o spor­ta­ši­ma – am­ba­sa­do­ri­ma, na­šim glav­nim os­lon­ci­ma u kre­ira­nju vanj­ske po­li­ti­ke i sve­ko­li­kom bren­di­ra­nju na­ci­je. Sva­ka čast Kop­lja­ru i Duv­nja­ku, sva­ka čast Mo­dri­ću i Ra­ki­ti­ću, ali ne že­lim da me pred­stav­lja­ju u bi­je­lom svi­je­tu, že­lim sa­mo da se pri­me lop­te, pa da imam što gle­da­ti u si­ječ­nju, ka­da je ru­ko­met­no pr­vens­tvo, ili u lip­nju, ka­da je ono no­go­met­no. Za­gri­že­ni sport­ski fa­na­ti­ci dr­že te­zu ka­ko je pu­na dr­ža­va po­mod­nih na­vi­ja­ča ko­ji utak­mi­ce pra­te ka­da je ne­što u mo­di. Pa na­rav­no, ne­go što bi tre­ba­li? Pet­kom na­ve­čer ću se za­ba­vi­ti na No­ći mu­ze­ja, u su­bo­tu ću oti­ći u ki­no, u ne­dje­lju ću gle­da­ti ru­ko­met, za­to što je re­pre­zen­ta­ci­ja tre­nut­no do­bra, za­to što je fo­ra. Da ni­je, ne bih to gle­dao, ra­dio bih ne­što dru­go. Tu po­či­nje i za­vr­ša­va mit o sport­skim bo­žans­tvi­ma, o po­vi­jes­nim utak­mi­ca­ma i o spor­ta­ši­ma kao dr­žav­nim ve­le­pos­la­ni­ci­ma. Tu po­či­nje i za­vr­ša­va mit o su­pe­ri­or­nos­ti na­ci­je, o te­zi ka­ko smo bo­lji lju­di od Is­lan­đa­na ako ih maz­ne­mo u ru­ko­me­tu. Ši­pak smo bo­lji i ši­pak smo lo­ši­ji, a što se di­plo­ma­ci­je ti­če, za to nam slu­že am­ba­sa­do­ri i kon­zu­li ko­je smo ins­ta­li­ra­li po­svu­da po bi­je­lom svi­je­tu. Sport je ne­što po­vr­š­no i neo­ba­vez­no, a Hr­va­ti mu pris­tu­pa­ju kao da je kvant­na fi­zi­ka. Sport je sa­mo ne­što što nam is­pu­ni ve­čer, a ako se i da­lje ka­či­te za su­pe­ri­or­nost na­ci­je, ne­moj­te da vam opet poč­nem o gol­ma­nu Ste­va­no­vi­ću.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.