Gdje mi je pa­met bi­la kad sam po­mis­li­la da mo­gu s maj­sto­ri­ma

Mis­li­la sam: ‘Pa mo­gu valj­da i ja na­uči­ti sve o fa­sa­di, hi­dro­izo­la­ci­ji, im­preg­na­ci­ji, kna­ufu, be­to­ni­ra­nju, li­ma­ri­ji, pod­lo­ga­ma, sto­la­ri­ji, sta­ti­ci, odvod­nji, gri­ja­nju, ke­ra­mi­ci i, na­rav­no, gra­đe­vin­skim smut­ljiv­ci­ma, la­žo­vi­ma kak­ve svi­jet ni­je vi­dio’. o ov

Express - - EXPRESS - Pi­še:

Uljud­skoj je pri­ro­di da uvi­jek že­li­mo bi­ti bo­lji od ono­ga što je­smo i ima­ti vi­še ne­go što po­sje­du­je­mo. Do­ko­ne ku­ća­ni­ce, ma­hom ugled­ne spi­sa­te­lji­ce self help li­te­ra­tu­re, u svo­jim knji­žev­nim ra­do­vi­ma to struč­no na­zi­va­ju am­bi­ci­ja. U prak­si se stvar jed­nos­tav­nim rječ­ni­kom uglav­nom zo­ve glu­post ko­ja za­vr­ši lo­še ili po­ne­kad uz pu­no mu­ke, mo­žda so­lid­no. Knji­ge što ih po­hlep­ni iz­da­va­či tim is­tim ku­ća­ni­ca­ma ti­ska­ju pod egi­dom sen­za­ci­onal­no us­pješ­ne samopomoći na­mi­je­nje­ne su ma­nje-vi­še po­ti­ca­nju čo­vje­ko­vih skri­ve­nih ta­le­na­ta zbog ko­jih bi se on on­da kroz ne­ko vri­je­me, spoz­na­va­ju­ći svo­je neo­t­kri­ve­ne vri­jed­nos­ti, po­čeo osje­ća­ti za­do­volj­ni­ji te u ko­nač­ni­ci i ri­je­šio vlas­ti­te pro­ble­me. Sta­tis­ti­ke po­ka­zu­ju da se mul­ti­ta­lent hva­ta tek na po­ko­jeg sret­nog po­je­din­ca u omje­ru je­dan na­pre­ma mi­li­jun. No čo­vjek vo­li za se­be mis­li­ti da je bo­gom dan, pa se zbog na­va­le ge­ni­jal­nih ide­ja uhva­ti i ono­ga če­ga tre­ba i ono­ga če­ga ni­ka­ko ne tre­ba. Na­še ce­le­brity zvi­jez­de naj­bo­lji su pri­mjer mik­sa­nja sfe­re dje­lo­va­nja, evo, re­ci­mo, Ari­ja­na Ču­li­na u is­to vri­je­me glu­mi, sli­ka, ple­še, pi­še, ure­đu­je in­te­ri­je­re, a vje­ro­jat­no je us­pješ­na i u lo­vu na tu­ne te br­zin­skoj iz­mje­ni par­ke­ta, sa­mo to još nig­dje ni­je za­bi­lje­že­no. Da­ni­je­la Mar­ti­no­vić, slo­žit će­te se, pak nad­ma­ši­la je sa­mu se­be u kre­ativ­noj svestranosti - ona je naj­vred­ni­ja Hu­lji­će­va muza la­kih no­ta, ali pa­ra­la­le­no i za­igra­na dje­voj­či­ca s keč­ka­ma na gla­vi. U ovom dru­gom slu­ča­ju vi­še bi joj pris­ta­ja­lo da bro­ji sit­no na Le­do­vu štan­du za Snje­gu­lji­cu ne­go što se glu­pi­ra po po­zor­ni­ci. Svje­do­či­li smo da se kao goš­ća zna­la po­ja­vi­ti na jav­nim do­ga­đa­nji­ma odje­ve­na i u seks bom­bu, no sva­ki put bi joj Se­ve­ri­na po­mr­si­la ra­čun i skre­nu­la paž­nju fo­to­gra­fa na se­be. Tek po­ne­kad je u vamp iz­da­nju osva­nu­la na nas­lov­ni­ci kak­vih ti­raž­ni­jih no­vi­na, i to sa­mo za­to što joj je onaj Jurica Pi­rić iz Spli­ta ši­vao ve­šte. Kre­aci­je su bi­le to­li­ko im­po­zant­ne da uop­će ni­je bi­lo važ­no či­me se Gra­ši­na djevojka u tom tre­nut­ku ba­vi - lan­si­ra li par­fem­sku vo­di­cu ili pi­še pri­če za dje­cu. Ovo pr­vo, što neo­do­lji­vo pod­sje­ća na mi­ris uki­se­lje­ne ja­bu­ke, na kra­ju je ima­lo ni­kak­vu pro­da­ju u par­fu­me­ri­ja­ma, a i sli­kov­ni­ca je ti­ska­na u nez­nat­nom bro­ju pri­mje­ra­ka. No, da ovaj tekst ne bi sad is­pao pam­flet pro­tiv mul­ti­ta­len­ti­ra­nih split­skih ar­tis­ti­ca, jer to ni­ka­ko i ni­je, da­pa­če, obje su mi sim­pa­tič­ne, nji­ho­va po­du­zet­nost sa­mo je uvod u mo­ju idi­ot­sku am­bi­ci­ju, ko­ja je, ako smi­jem ka­za­ti, is­pa­la gor­ka mu­ka me- Od pre­dvi­đe­na tri mje­se­ca, moj maj­stor već de­se­ti mje­sec iz­vo­di ra­do­ve na ku­ći, od pet rad­nih da­na, maj­sto­ri su ta­mo mo­žda dva da­na mo­ri­ra­na za ci­je­li ži­vot. Pri­rod­no je da se čo­vjek, gle­da­ju­ći dru­ge, po­la­ko­mi mis­le­ći ka­ko i on mo­že bi­ti sve u jed­nom. Na­kon što je na­ša ba­ca­či­ca kla­di­va pos­ta­la sa­bor­ska zas­tup­ni­ca, o či­jim po­li­tič­kim i gos­po­dar­skim sta­vo­vi­ma, us­put re­če­no, ne zna­ju ni­šta ni u nje­zi­noj ma­tič­noj stran­ci, ja sam od­lu­či­la pos­ta­ti gra­đe­vi­nar­ka. Do­dat­no me ohra­bri­lo saz­na­nje da ne­ka­daš­nja bin­go djevojka dr­ži re­dov­ni ko­le­gij na jed­nom za­gre­bač­kom biz­nis ve­le­uči­li­štu – mis­li­la sam si: ‘Ako ta mo­že pre­da­va­ti ko­mu­ni­ko­lo­gi­ju, pa mo­gu i ja valj­da na­uči­ti sve o fa­sa­di, hi­dro­izo­la­ci­ji, im­preg­na­ci­ji, kna­ufu, be­to­ni­ra­nju, li­ma­ri­ji, pod­lo­ga­ma, sto­la­ri­ji, sta­ti­ci, odvod­nji, gri­ja­nju, ke­ra­mi­ci i, na­rav­no, gra­đe­vin­skim smut­ljiv­ci­ma, la­žo­vi­ma kak­ve svi­jet ni­je vi­dio. Ovo pr­vo sam zna­la da ne znam, ali sam ima­la vo­lju ulo­ži­ti trud i sve na­uči­ti. O ovom dru­gom sam slu­ša­la, no nit­ko me ni­je baš de­talj­no i jas­no upo­zo­rio da su gra­đe­vin­ski po­du­zet­ni­ci u ve­ći­ni slu­ča­je­va pri­uče­ni sto­la­ri, auto­me­ha­ni­ča­ri ili u naj­bo­ljem slu­ča­ju zi­da­ri s maj­stor­skim is­pi­tom ko­ji­ma je je­di­ni cilj ka­ko te za­je­ba­ti i za što vi­še nov­ca na­pra­vi­ti što lo­ši­ju iz­ved­bu. Jed­nog tak­vo­ga ge­lip­te­ra an­ga­ži­ra­la sam i ja na svom pro­jek­tu, dje­do­vi­ni ko­ju sam htje­la ob­no­vi­ti. Od pre­dvi­đe­na tri mje­se­ca, on već de­se­ti mje­sec iz­vo­di ra­do­ve na ku­ći, od pet rad­nih da­na, maj­sto­ri su ta­mo even­tu­al­no dva, od to­ga po­la rad­nog vre­me­na pu­še na bal­ko­nu ili se do­hra­nju­ju u obliž­njoj pe­če­njar­ni­ci. Sva­ki ije­dan zid po­prav­ljao se do sa­da ba­rem tri pu­ta, uis­ti­nu sam sklo­na vje­ro­va­ti da ovi rad­ni­ci ni­kad ni­su ču­li za va­ser­va­gu. Bez ima­lo sra­ma gaz­da mi je na gra­di­li­šte pos­lao ne­kog pri­pi­tog mand­le­ka tvr­de­ći da je isku­san ke­ra­mi­čar, pa ne mo­ram na­gla­ša­va­ti da zbog nje­go­vih ma­li­ga­na ni­jed­na fu­ga u ku­pa­oni­ci ni­je rav­na. Če­ti­ri je mje­se­ca tvr­dio da par­ke­tar, bra­var i sto­lar sa­mo što ni­su sti­gli, a is­pri­ka da je stal­no net­ko od njih na bo­lo­va­nju nas­lu­ša­la sam se kao ni­ka­da do sa­da. Gra­đe­vin­cu je ina­če omi­lje­na is­pri­ka spro­vod – čim ja na­zo­vem da tre­ba do­ći na ku­ću po­prav­lja­ti stvar jer su rad­ni­ci opet sve upro­pas­ti­li, nje­mu je net­ko umro. Bo­že mi pros­ti, taj je u de­set mje­se­ci os­tao bez po­la rod­bi­ne i pri­ja­te­lja. Ne spa­vam po ci­je­le no­ći, objek­tu se još ne na­zi­re kraj, i pi­tam se ko­ju vraž­ju ma­ter mi je tre­ba­lo glu­mi­ti inves­ti­to­ri­cu pri zdra­voj pa­me­ti. Čo­vje­ku je, svi­đa­lo se to ko­me ili ne, naj­bez­bol­ni­ja op­ci­ja dr­ža­ti se ono­ga što naj­bo­lje zna, no na­ža­lost, čes­to se po­gu­bi­mo u vlas­ti­toj am­bi­ci­ji.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.