Ti­je­kom naj­go­rih druš­tve­nih zbi­va­nja i naj­cr­njih vre­me­na net­ko je sre­tan samo za­to što je mlad i za­ljub­ljen, rek­la nam je auto­ri­ca či­ji se ro­man do­brim di­je­lom odvi­ja u vri­je­me So­vjet­skog Sa­ve­za

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Sve su ju­na­ki­nje u mom ro­ma­nu uje­di­nje­ne u jed­noj že­lji, a ta je da bu­du tra­di­ci­onal­ne že­ne. Sve tri že­le vo­lje­ti, ima­ti dje­cu, odr­ža­va­ti ku­ću i pra­vi­ti pi­te. I ni­ti jed­na to ne mo­že, sva­ka iz dru­ga­či­jih raz­lo­ga, ka­že Ma­ri­na Step­no­va. Ru­ska spi­sa­te­lji­ca svoj je ro­man “La­za­ro­ve že­ne”, ko­ji je obja­vi­la Nak­la­da Lje­vak, pred­sta­vi­la u Za­gre­bu na Fes­ti­va­lu svjet­ske knji­žev­nos­ti. Ra­di se o nje­zi­nom dru­gom ro­ma­nu, ko­ji je obja­vi­la 2012. go­di­ne i za ko­ji je do­bi­la broj­ne knji­žev­ne na­gra­de, ma­hom u Ru­si­ji, uklju­ču­ju­ći naj­važ­ni­ju knji­žev­nu po­čast u toj zem­lji - na­gra­du Ve­li­ka knji­ga. Nje­zi­no pi­sa­nje us­po­re­đu­ju s onim Ljud­mi­le Ulic­ke i Di­ne Ru­bi­ne, su­vre­me­nih ru­skih auto­ri­ca, s ko­ji­ma se Step­no­va do­ti­če naj­vi­še u te­ma­ma kao što su tra­di­ci­ja i kul­tu­ra te po­sve­će­nost žen­skim li­ko­vi­ma. - ‘La­za­ro­ve že­ne’ ro­man je o lju­ba­vi i do­mu, o slu­čaj­nos­ti­ma i te­re­tu ta­len­ta bi­lo ko­je vr­ste, uklju­ču­ju­ći ta­lent za lju­bav - ka­že Step­no­va. La­zar Lin­dt iz nas­lo­va ro­ma­na ge­ni­jal­ni je ma­te­ma­ti­čar ko­ji slu­ži kao po­vez­ni­ca že­na­ma ko­je su glav­ne ju­na­ki­nje nje­zi­ne knji­ge. Nje­go­va pr­va lju­bav ko­ja je os­ta­la ne­uz­vra­će­na - Ma­ru­sja, su­pru­ga nje­go­va men­to­ra ko­ja ga je pro­ma­ra­la kao di­je­te, za­tim nje­go­va že­na Ga­li­na, pre­mla­da i pre­ne­sret­na za nje­ga, te unu­ka Li­doč­ka, ko­ja ga pro­ma­tra go­to­vo kao mit­sko bi­će i ugle­da se na nje­ga. - Htje­la sam na­pi­sa­ti pri­ču ko­jom ću vr­lo plas­tič­no po­ka­za­ti ka­ko ni ge­ni­ji, od­nos­no po­seb­no ge­ni­ji, kao što je La­zar Lin­dt, više od pre­poz­na­va­nja nje­go­va ra­da i ta­len­ta, više od sa­mo­re­ali­za­ci­je i svjet­ske sla­ve, tre­ba­ju ljud­ski do­dir i to­pli­nu. Kao i svi mi - pri­ča Step­no­va. Tra­di­ci­onal­na ulo­ga že­ne ve­lik je dio nje­zi­ne knji­ge. Step­no­va tu te­mu stav­lja u pr­vi plan, po­sve­ću­je se svo­jim li­ko­vi­ma da­ju­ći im broj­ne stras­ti ko­je čes­to os­ta­ju neo­s­tva­re­ne, stra­ho­ve i oba­ve­ze ko­je s ve­se­ljem pri­hva­ća­ju. U nje­zi­noj su knji­zi že­ne u ži­vo­tu uvi­jek ne­sret­ne na ne­ki na­čin - ne­ke zbog ne­uz­vra­će­ne lju­ba­vi, zbog iz­gub­lje­nih pri­li­ka, ne­ke zbog ne­dos­tat­ka ro­di­telj­ske lju­ba­vi ili za­to što ni­su mo­gle ima­ti dje­cu. Ali ni­jed­na ne sli­či onoj dru­goj i ni­jed­na sud­bi­na ni­je op­te­re­će­na oče­ki­va­nji­ma či­ta­te­lja. Tra­di­ci­ja da, kli­še­ji ne. Ve­li­ki je na­gla­sak na po­tre­bi za lju­ba­vi i za pri­pa­da­njem - za do­mom, a Step­no­va tvr­di da u ro­ma­nu pos­to­ji samo jed­na snaž­na že­na, Ma­ru­sja. - Us­put, ona je i je­di­na ko­ja je sret­na u lju­ba­vi - ka­že Step­no­va, i sa­ma sret­na u tom po­dru­čju ži­vo­ta. A o svo­jim uzo­ri­ma ne go­vo­ri, od­nos­no tvr­di da ih nema te da ni­jed­na ju­na­ki­nja ni­je in­s­pi­ri­ra­na stvar­nom oso­bom - a ni­ti jed­na ne pred­stav­lja nju. - Snaž­na že­na ni­je pri­mjet­na. Ne vi­če, ne po­ku­ša­va vo­di­ti zem­lju ili kom­pa­ni­ju. Za me­ne, bi­ti snaž­na že­na zna­či mo­ći opros­ti­ti - ka­že spi­sa­te­lji­ca. Sva­ki je lik u knji­zi iz­miš­ljen, i to je naj­te­ži dio, ka­že auto­ri­ca. - Is­to­dob­no, to je naj­za­nim­lji­vi­ji dio pi­sa­nja, stva­ra­nje svi­je­ta ko­ji on­da nas­ta­nju­ješ iz­miš­lje­nim li­ko­vi­ma. I mo­guć­nost da lju­di po­vje­ru­ju

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.