Stu­di­ja ras­tu­ćog na­ciz­ma u do­ba go­vo­re­ćih abor­tu­sa

Dra­ma go­vo­ri o smr­ti em­pa­ti­je u ra­lja­ma ma­lo­gra­đan­skog po­lu­svi­je­ta ko­ji po­put in­k­vi­zi­ci­je sa­ti­re sva­ki po­ku­šaj in­di­vi­du­al­nos­ti

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Ako se ne umis­li, Igor Vuk Tor­bi­ca ima po­ten­ci­ja­la pos­ta­ti naj­bo­lji re­da­telj svo­je ge­ne­ra­ci­je u re­gi­ji. To po­t­vr­đu­je nje­gov tri­jumf na Na­gra­di hr­vat­skog glu­mi­šta (ia­ko je la­ni bi­lo i bo­ljih pred­sta­va od “Hin­ke­man­na”), kao i nje­go­va dru­ga za­gre­bač­ka re­ži­ja. “Pri­če iz Beč­ke šu­me” Ödöna von Hor­vat­ha zlo­ko­ban su tekst o smr­ti em­pa­ti­je u ra­lja­ma ma­lo­gra­đan­skog po­lu­svi­je­ta ko­ji po­put in­k­vi­zi­ci­je sa­ti­re sva­ki po­ku­šaj ikak­ve, po­go­to­vo žen­ske, in­di­vi­du­al­nos­ti te stu­di­ja ras­tu­ćeg na­ciz­ma pod tan­kom, ali gran­di­oz­nom fa­sa­dom Be­ča, koz­mo­po­lit­ske pri­jes­tol­ni­ce val­ce­ra, šni­cli i sc­hwar­zwald tor­ti. Na svo­joj ko­ži osje­tit će to Ma­ri­ja­na, obič­na dje­voj­ka iz su­sjed­stva, kad ra­ski­ne do­go­vo­re­ne za­ru­ke s me­sa­rom i od­lu­či se za ži­vot u div­ljem bra­ku s lo­kal­nim pro­bi­svi­je­tom Al­fre­dom. Ro­đe­nje dje­te­ta do­dat­no za­kom­pli­ci­ra nje­zin iona­ko loš sta­tus pa zbog ne­ima­šti­ne pris­ta­ne na ka­ri­je­ru pros­ti­tut­ke. Vr­lo ne­na­met­lji­vo Tor­bi­ca je Hor­vat­ho­vu dra­mu smjes­tio u su­vre­me­ni europ­ski kon­tekst pa ova za­pra­vo žen­ska ver­zi­ja “Hin­ke­man­na” u vre­me­ni­ma go­vo­re­ćih abor­tu­sa iz­a­zi­va uz­ne­mi­ru­ju­ću, ali otrež­nju­ju­ću re­ak­ci­ju. Po­vi­jest nam se vra­ća, rav­no u gla­vu. Kao bu­me­rang. Dok se u “Hin­ke­man­nu” Tor­bi­ca ba­vio ožilj­ci­ma proš­log ra­ta, “Beč­ku šu­mu” fo­ku­si­ra na slut­nju no­vog, još go­reg. Ipak, kao što mu se u “Hin­ke­man­nu” mo­že za­mje­ri­ti ra­zvu­če­nost i re­pe­ti­ci­ja, ov­dje je, baš su­prot­no, odveć po­jed­nos­tav­nio i sa­bio pri­ču vri­jed­nu vi­še­sat­nog scen­skog iz­la­ga­nja. Na oko­mi­toj sce­no­gra­fi­ji (Bran­ko Hoj­nik), s ko­je li­ko­vi kao da kli­ze u pro­past, Tor­bi­ca po­ka­zu­je da zna ra­di­ti s glum­ci­ma jer sva­ka ulo­ga no­si svoj mi­kro­koz­mos uža­sa. Igor Ko­vač je iz­vr­stan kao Al­fred, šva­ler bez po­kri­ća, Si­ni­ša Ru­žić u ulo­zi ka­pe­ta­na do­no­si dir­ljiv hom­ma­ge Da­ni­lu Ba­ti Stoj­ko­vi­ću, a tro­list Je­le­na Mi­ho­lje­vić, Kse­ni­ja Pa­jić i Pe­ri­ca Mar­ti­no­vić de­mons­tri­ra ka­ko po­greš­no us­mje­ren ma­tri­jar­hat žen­sku eman­ci­pa­ci­ju uni­šta­va još ra­zor­ni­jom sna­gom ne­go pa­tri­jar­hat. No pred­sta­vu je ipak ukra­la Ne­la Koc­sis ko­ja je ulo­gu tra­fi­kan­ti­ce odra­di­la s takvom la­ko­ćom i od­mje­re­nim hu­mo­rom, kao da je na ma­ni­ku­ri, a ne po­lu­go­la na Ga­vel­li­noj sce­ni u ja­ko mrač­noj pred­sta­vi. Je­di­no Na­ta­ša Ja­njić dje­lu­je ma­lo po­gub­lje­no i in­tro­ver­ti­ra­no, mo­žda zbog pri­ro­de ulo­ge, a mo­žda za­to što Tor­bi­ca ni­je bio si­gu­ran ka­ko re­ži­ra­ti Ma­ri­ja­nu. Tor­bi­ca je ta­ko­đer maj­stor scen­ske dra­ma­ti­ke. Sce­na ra­zot­kri­va­nja, kad s Ma­ri­ja­nom u klu­bu op­ći do­bros­to­je­ći kli­jent iz Ame­ri­ke dok je maj­ka i su­sje­di gle­da­ju pje­va­ju­ći “To­mor­row Be­lon­gs To Me”, dr­ma gle­da­te­lja po­put po­tre­sa i bez pu­no su­viš­nih ri­je­či naj­av­lju­je mrač­nu budućnost ko­ja nas sve čeka ako ne­što hit­no ne po­duz­me­mo.

Pred­sta­vu je ‘ukra­la’ od­lič­na Ne­la Koc­sis

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.