Lu­ci­će­vu pje­sma­ri­cu či­ne ur­ne­bes­ne pje­sme ko­je po miš­lje­nju Mi­nis­tar­stva kul­tu­re ne zas­lu­žu­ju ot­kup za hr­vat­ske knjiž­ni­ce

Express - - PRVA STRANICA -

Step by Step – Ste­pi­nac & još mno­ge po­pu­lar­ne pje­sme Pre­dra­ga Lu­ci­ća knji­ga je ko­ja, pi­še se o to­me ovih da­na, po miš­lje­nju Po­vje­rens­tva Mi­nis­tar­stva kul­tu­re ne zas­lu­žu­je ot­kup za hr­vat­ske knjiž­ni­ce. Za­to, dra­gi mo­ji, ne pre­os­ta­je vam ni­šta dru­go ne­go odvo­ji­ti 100-ti­njak ku­na za 300-ti­njak stra­ni­ca čis­tog du­ha, smi­je­ha slo­bo­de i po­s­lje­dič­nog zdrav­lja. Na tu te­mu Si­nan Gu­dže­vić jed­nom re­če, pa­ra­fra­zi­ram po sje­ća­nju, da je Fe­ral, ko­jem je Lu­cić je­dan od tri ćo­ška-te­melj­ca, tre­bao mje­seč­no su­fi­nan­ci­ra­ti Hr­vat­ski za­vod za zdrav­s­tve­no osi­gu­ra­nje, jer mu je do­nio ve­li­ke ušte­de. Pje­sma­ri­cu či­ni 127 ur­ne­bes­no nas­lov­lje­nih pje­sa­ma ras­po­re­đe­nih u 10 du­ho­vi­to na­zva­nih cik­lu­sa, pa sa­mo u po­pi­su sa­dr­ža­ja knji­ge ima vi­še du­ha ne­go u pu­nim po­li­ca­ma ot­kup­lje­nih knji­ga. U knji­zi se na­la­zi dio re­per­to­ara ko­ji se mo­gao ču­ti u zad­njim iz­ved­ba­ma, sad već oz­bilj­no traj­nog, vječ­no mla­dog i čes­to dnev­no ak­tu­al­nog, sit-down ca­ba­re­ta “Me­lo­di­je sve­ga i sva­če­ga”, ko­ji Lu­cić iz­vo­di s Bo­ri­som De­žu­lo­vi­ćem. Za “Me­lo­di­je” moj, tad mis­lim 11-go­diš­nji sin, re­če da Lu­cić i De­žu­lo­vić “sve pje­sme pok­va­re ta­ko da bu­du bo­lje.” Mo­ram se le­gi­ti­mi­ra­ti i kao pot­pi­sa­ni ured­nik – jer autor je u de­ta­lje osmis­lio kon­cep­te – Lu­ci­će­ve tri Či­tan­ke (“Sun Tzu na pro­zor­či­ću”, “Bez­ga­ća po­vi­jes­ne zbilj­nos­ti 1 i 2”, “Gus­le u ma­gli”), ukup­nog op­se­ga 1820 stra­ni­ca. Te Či­tan­ke su sjaj­na kri­ti­ka obra­zov­nog sus­ta­va, a u svo­joj kom­plek­s­nos­ti i kom­plet­nos­ti bi za­igra­ni pro­fe­sor po nji­ma mo­gao pre­da­va­ti po­vi­jest od 1990-ih. Na­jav­lji­va­le su po­tre­bu za ku­ri­ku­lar­nom re­for­mom. Za one ko­ji že­le zna­ti ma­lo vi­še i dub­lje tre­ba re­ći da je o Lu­ci­će­vim Či­tan­ka­ma spo­me­nu­ti Si­nan Gu­dže­vić na­pi­sao šar­mant­nu knji­ži­cu “Pro­tiv svih nas­ta­va (Pa­ro­di­je Pre­dra­ga Lu­ci­ća)”. U toj stu­di­ji Gu­dže­vić, je­dan od oz­bilj­ni­jih europ­skih kla­sič­nih fi­lo­lo­ga, će us­t­vr­di­ti da je Lu­cić vrh pa­ro­dij­ske tra­di­ci­je od an­ti­ke na­ova­mo. I vje­ro­jat­no naj­plod­ni­ji i naj­ve­ći eu­rop­ski sa­ti­ri­čar, sa­mo što ne­ma šan­se da to Eu­ro­pa ili svi­jet doz­na zbog ne­mo­guć­nos­ti pri­je­vo­da vi­šes­tru­ko, i for­mal­no i sa­dr­žaj­no, ko­di­ra­nih pje­sa­ma. Baš kao što ne­ma šan­se ni da na­še mi­nis­tar­stvo to usko­ro priz­na, zbog vi­šes­tru­kih men­tal­nih i po­li­tič­kih ogra­ni­če­nja. S mi­rom mo­že­mo re­ći da će po­vi­jest to do­ves­ti u red, ako već ni­je, jer Lu­cić se per­ci­pi­ra kao neo­vjen­ča­ni kla­sik (čak je gre­škom is­pu­šten i iz Hr­vat­ske knji­žev­ne en­cik­lo­pe­di­je). Ne tre­ba bi­ti vr­hun­ski zna­lac da bi se to vi­dje­lo, ne­go bi­ti sit­na du­ša da se to ne priz­na. Sje­ćam se SMS-a jed­ne pri­ja­te­lji­ce ko­ja je od­ga­đa­la spa­va­nje ko­li­ko god je mo­gla ka­ko bi što du­lje za­dr­ža­la to ras­po­lo­že­nje, “smi­je­ha slo­bo­de” na­kon jed­ne iz­ved­be “Me­lo­di­ja”. Lu­cić je svo­ju slo­že­nu pjes­nič­ku po­eti­ku iz­gra­dio vi­šes­tru­kim žan­rov­skim hi­bri­di­za­ci­ja­ma u Fe­ra­lu, ko­men­ti­ra­ju­ći pje­sma­ma na no­vin­skim stra­ni­ca­ma po­li­tič­ki ak­tu­ali­tet. Či­nio je to i Stig Da­ger­man, no ge­ni­jal­ni Šve­đa­nin u svo­je pje­smov­ne ko­men­ta­re ni­je uklju­či­vao i pa­ro­dij­sko-me­lo­dij­sku di­men­zi­ju. Još ota­da, sva­ka Lu­ci­će­va pje­sma u nad­nas­lo­vu ima ime, u pra­vi­lu ka­lam­bur, fik­cij­skog auto­ra. Re­ci­mo Ko­lin­da Na­trag-Ski­ta­ro­vić, To­mis­lav Kar­di­nal­ko ili Mar­kić & En­gles. akon to­ga ide nas­lov pje­sme, opet u is­tom pa­ro­dij­skom klju­ču, pa su to pje­sme “Dje­voj­ka ‘z Bruxel­le­sa”, “Ju­riš na cr­ve­ne vra­go­ve” ili “Svi na ne­fe­ren­dum!”. Da­lje će se pje­sma stro­go pri­dr­ža­va­ti me­trič­kog obras­ca i sti­hov­nog us­troj­stva ori­gi­na­la ako je pa­ro­di­ja “Dje­voj­ke sa se­la” ili “Cr­ve­nih ma­ko­va”. Lu­cić će sve uve­za­ti naj­lu­đim ri­ma­ma još od Slam­ni­go­va do­ba, jer je naš da­le­ko naj­bo­lji i naj­plod­ni­ji sti­hok­le­pac: Opet su ju­tros pro­cva­li / Cr­k­ve­ni mra­ko­vi u me­ni /

NGan­gli­je su mi spo­pa­li / Vra­go­vi Fra­nji­ni cr­ve­ni ili Ja sam dje­voj­ka ‘z Bruxel­le­sa / Iz glo­bal­nog se­la / Iš­la sam na Za­pad / Da se vra­tim na­zad. Bi­lo bi ko­ris­no i im­pre­siv­no da net­ko jed­nom slo­ži Lu­ci­ćev ri­ma­rij. Do­bar dio pje­sa­ma se, dak­le, mo­že pje­va­ti, što će re­ći la­ko pam­ti­ti, pa re­pro­du­ci­ra­ti, jer me­lo­di­ja nam je već u uhu. O zna­čenj­ski slo­že­nom su­od­no­su pred­lo­ška/ ori­gi­na­la i pa­ro­di­je, iz­ne­na­đe­nji­ma i rje­še­nji­ma, pre­ra­da­ma ko­je re­zul­ti­ra­ju pr­šte­ćim re­ak­ci­ja­ma – jer hu­mor je neo­če­ki­va­no raz­rje­še­nje si­tu­aci­je – ovom pri­li­kom ne­će­mo se ba­vi­ti. Za kraj pos­tav­ljam kviz pi­ta­nje: Ko­li­ko zna­te auto­ra, pa još na­ših, ko­ji su stvo­ri­li no­vu po­et­sku vr­stu, na­zo­vi­mo je lu­ci­da­ri­jom? Ak­tu­al­ni sa­ti­rič­ni pa­ro­dij­ski ko­men­tar u sti­hu, s ri­mom i, naj­češ­će, me­lo­di­jom? Vr­stu ko­ju ka­rak­te­ri­zi­ra br­za i ja­ka mi­sao, u ko­joj se vr­ti ka­ru­sel eru­di­ci­je, ras­po­ja­sa­na du­ho­vi­tost, či­ja kri­tič­nost i hra­brost se no­se s la­ko­ćom i osmi­je­hom, iz­daš­nu do po­s­ljed­njeg sti­ha, za­igra­nu i tvr­do ne­pot­kup­lji­vu, vr­stu na stra­ni sla­bih, po­drug­lji­vu pre­ma mo­ći i zla­tu, glu­pos­ti, po­hle­pi, li­ce­mjer­ju…? Te­ra­pij­ski os­lo­ba­đa­ju­ću? To nam je ova vr­sta da­la / da ima­mo sred­njak za mar­ša­la… Od­go­vor ne­moj­te po­tra­ži­ti u knjiž­ni­ci.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.