Šu­ta­nje An­dri­će­va le­ša hit je aka­dem­skoj ru­lji, ma­lo im je Hi­tler, a on­da čet­nik

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Pri­je ma­lo vi­še od dvi­je go­di­ne, kra­jem stu­de­nog 2015., u no­voj zgra­di sa­ra­jev­ske Ga­zi Hu­srev-be­go­ve bi­bli­ote­ke, jed­ne od naj­važ­ni­jih kul­tur­nih ins­ti­tu­ci­ja u BiH, te naj­sta­ri­je jav­ne knjiž­ni­ce, ko­ja je os­no­va­na 1537. go­di­ne, pred­stav­lje­na je knji­ga sta­no­vi­tog Se­ada Zu­ba­no­vi­ća “Ko je bio Me­ša Se­li­mo­vić”. Do ove knji­ge Zu­ba­no­vić je bio naj­vi­še “poz­nat” kao autor “pa­tri­ot­skih” sti­ho­va za pje­sme “Pam­ti, si­ne” i “Svi tvo­ji še­hi­di”, ko­je je iz­vo­dio Me­ho Pu­zić. U svo­joj knji­zi Zu­ba­no­vić “ra­zot­kri­va naj­ve­ću ve­li­ko­sr­p­sku po­dva­lu Boš­nja­ci­ma”. Ra­di se o “an­ti­mus­li­man­skom” ro­ma­nu “Der­viš i smrt”. Glav­na te­za iz knji­ge je slje­de­ća: u do­go­vo­ru s Ud­bom, Do­bri­ca Ćo­sić je na­ru­čio od Ive An­dri­ća dvi­je an­ti­mus­li­man­ske knji­ge, ro­ma­ne “Der­viš i smrt” i “Tvr­đa­vu”, ko­je je, on­da, pot­pi­sao Me­ša Se­li­mo­vić jer mu je Ćo­sić za­uz­vrat obe­ćao is­pos­lo­va­ti No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost, kao što je to pret­hod­no, “pre­ko čet­nič­kih lo­bi­ja”, na­pra­vio za Ivu An­dri­ća. Ovim su­lu­dim kons­truk­ci­ja­ma jed­nos­tav­no ni­je po­tre­ban ko­men­tar, uz na­po­me­nu ka­ko ovo ni­je pr­vi obra­čun sa Se­li­mo­vi­će­vim re­mek-dje­lom. “Ali na­kon saz­na­nja do ko­jih sam do­šao mu­ko­tr­p­nim, sko­ro ru­dar­skim is­tra­ži­vač­kim ra­dom, sam se­bi bih li­čio na no­ja ko­ji je svo­ju gla­vu za­vu­kao u pi­je­sak, da se ni­sam od­lu­čio ići da­lje. Ka­kav dru­gi na­čin pos­to­ji da po­ku­šam pro­bu­di­ti lju­de ko­ji pra­ve škol­ske pro­gra­me da mo­jim unu­ča­di­ma ne tr­pa­ju u ru­ke, kao oba­vez­nu lek­ti­ru ‘Der­vi­ša’ ili ‘Tvr­đa­vu’. O An­dri­ću je su­viš­no i pri­ča­ti”, iz­ja­vio je Zu­ba­no­vić u jed­nom An­dri­ću im­pu­ti­ra­ju ra­si­zam i ne­ga­ti­van stav pre­ma bo­san­skim mus­li­ma­ni­ma in­ter­v­juu po­vo­dom knji­ge “Ko je bio Me­ša Se­li­mo­vić”. U jed­nom od pret­hod­nih bro­je­va Ex­pre­ssa pi­sao sam o “slu­ča­ju” Bran­ka Ćo­pi­ća, a on­da je na red po tko zna ko­ji put doš­la omi­lje­na me­ta ja­lo­vog i ira­ci­onal­nog boš­njač­kog na­ci­ona­liz­ma - Ivo An­drić. Na­ime, u mos­tar­skom Cen­tru za kul­tu­ru odr­ža­na je pro­mo­ci­ja knji­ge ese­ja Ru­smi­ra Mah­mut­će­ha­ji­ća “An­dri­ćev­s­tvo: Pro­tiv eti­ke sje­ća­nja”. Pro­mo­to­ri su bi­li Ne­rin Diz­dar, Sa­njin Ko­drić, Mir­sad Ku­nić, Se­na­din La­vić i Va­hid Pre­lje­vić, uglav­nom sve­uči­liš­ni pro­fe­so­ri. Pr­vot­no je na ne­kim por­ta­li­ma bi­lo naj­av­lje­no i su­dje­lo­va­nje Ive Ban­ca, me­đu­tim ono je iz­os­ta­lo. Ho­će li Mah­mut­će­ha­ji­će­vo “An­dri­ćev­s­tvo” na­di­ći “sla­vu” knji­ge Muh­si­na Ri­zvi­ća “Bo­san­ski mus­li­ma­ni u An­dri­će­vu svi­je­tu” iz 1995. go­di­ne, naj­poz­na­ti­jeg knji­škog obra­ču­na s dje­lom Ive An­dri­ća? usmir Mah­mut­će­ha­jić ro­đen je 1948. u Sto­cu. Di­plo­mi­rao je na Elek­tro­teh­nič­kom fa­kul­te­tu u Sa­ra­je­vu 1973., a dok­to­ri­rao 1980. na za­gre­bač­kom sve­uči­li­štu. Od 1991. do 1992. go­di­ne bio je pot­pred­sjed­nik Vla­de BiH, a od 1992. do 1994. mi­nis­tar ener­ge­ti­ke. Obja­vio je dva­de­se­tak knji­ga pro­ze, po­li­tič­kih i fi­lo­zof­skih ese­ja te pri­je­vo­da na bo­san­ski je­zik. Mah­mut­će­ha­jić ni­je ne­poz­nat u Hr­vat­skoj, od 1997. do 2001. u Za­gre­bu su mu objav­lje­ne tri knji­ge ese­ja: “Do­bra Bos­na”, “Sa­ra­jev­ski ese­ji: Po­li­ti­ka, ide­olo­gi­ja, tra­di­ci­ja” i “Bo­san­ski od­go­vor: O mo­der­nos­ti i tra­di­ci­ji”, i to u ta­da pres­tiž­nom Du­ri­euxu Ne­na­da Po­po­vi­ća, ko­ji je u dru­goj po­lo­vi­ni de­ve­de­se­tih i po­čet­kom

R2000-ih obja­vio ci­je­li niz ka­pi­tal­nih knji­ga pi­sa­ca po­dri­je­tlom iz BiH, uklju­ču­ju­ći knji­ge Iva­na Lo­vre­no­vi­ća, Mi­ljen­ka Jer­go­vi­ća, Mi­le Sto­ji­ća, Se­mez­di­na Meh­me­di­no­vi­ća, te je­dan knji­žev­ni bi­ser, ne­pra­ved­no pod­ci­je­nje­ni “Tak­si za Ja­ho­ri­nu” Mla­de­na Vuk­sa­no­vi­ća. Još ni­sam imao u ru­ka­ma knji­gu Ru­smi­ra Mah­mut­će­ha­ji­ća, me­đu­tim, su­de­ći po otr­ca­noj pri­či s pro­mo­ci­je u Mos­ta­ru i ne­kim Mah­mut­će­ha­ji­će­vim tek­s­to­vi­ma o Ivi An­dri­ću s ko­ji­ma sam se su­sre­tao ra­ni­je, a ko­ji su sas­tav­ni dio ove knji­ge, či­ni se ka­ko se ra­di o no­voj-sta­roj pri­či u ko­joj An­dri­ću im­pu­ti­ra ra­si­zam i ne­ga­ti­van stav pre­ma bo­san­skim mus­li­ma­ni­ma. Po­seb­na pri­ča su ži­vo­pis­ni pred­stav­lja­či na mos­tar­skoj pro­mo­ci­ji, ko­ji su po uvri­je­že­noj ma­tri­ci ci­je­di­li iz An­dri­će­vih tek­s­to­va ra­si­zam i šo­vi­ni­zam kao Mar­ko Kra­lje­vić vo­du iz su­he dre­no­vi­ne. U tom smis­lu mo­že­mo se pri­sje­ti­ti jed­ne iz­ja­ve aka­de­mi­ka Mu­ha­me­da Fi­li­po­vi­ća o An­dri­će­vu dje­lu “ko­je je na­ni­je­lo BiH vi­še šte­te ne­go­li sve voj­ske ko­je su ha­ra­le njo­me”. S tak­vim sta­vo­vi­ma je smi­ješ­no na ne­koj oz­bilj­noj ra­zi­ni po­le­mi­zi­ra­ti. Zna­či, o An­dri­ću se bez re­zer­ve pi­še kao o ne­kak­vom is­la­mo­mr­s­cu ili kri­ža­ru ko­ji je vo­dio ne­ke svo­je ira­ci­onal­ne ra­to­ve pro­tiv is­la­ma i taj ste­re­otip će, na­ža­lost, na ne­ki na­čin pos­ta­ti “is­ti­na”, ako već i ni­je, jer ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti ka­ko pu­bli­ka ko­joj je ova pri­ča na­mi­je­nje­na u ve­li­kom pos­tot­ku ni­kad ni­je či­ta­la An­dri­će­va dje­la ni­ti će ikad či­ta­ti. Za­nim­lji­vo je bi­lo iz­la­ga­nje Mir­sa­da Ku­ni­ća, pro­fe­so­ra tuz­lan­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.