Ten Fe – ‘Hit The Lig­ht’

Express - - PRVA STRANICA -

Lon­don­ski deč­ki Ben Mo­or­ho­use i Leo Dun­can po­kre­nu­li su Ten Fe pri­je 3-4 go­di­ne, ali na pr­vom al­bu­mu zvu­če kao da ima­ju pu­no utak­mi­ca u no­ga­ma. Do­dat­nu do­zu oz­bilj­nos­ti si­gur­no im je do­nio is­kus­ni pro­du­cent Ewan Pe­ar­son, sta­ri tec­h­no fre­ak iz škot­skog So­ma Re­cor­d­sa, ali ključ­no je što Ben i Leo ra­de pje­sme ko­je se mo­gu mje­ri­ti s New Or­der ili De­pec­he Mo­de iz naj­bo­ljih da­na. Proš­le go­di­ne iz­ba­ci­li su pet sjaj­nih sin­glo­va pa na al­bu­mu ne­ma pre­ve­li­kih iz­ne­na­đe­nja, no tek na­kon što se ‘Hit the Lig­ht’ iz­vr­ti u ko­ma­du pos­ta­je jas­no za­što je Ten Fe je­dan od naj­bo­ljih no­vih UK ben­do­va. “Go­at’s He­ad So­up”, Bowie je imao čak tri al­bu­ma u top 10, Pink Floyd su se di­za­li s “The Dark Si­de of the Mo­on”, pa ni­je os­ta­lo baš mno­go pros­to­ra za de­bi­tan­ta bez ra­dij­skog hit sin­gla. Za­pa­nju­ju­ći obrat do­go­dio se kad je hol­lywod­ski re­da­telj Wil­li­am Fri­ed­kin, pros­lav­ljen fil­mom “Fran­cu­ska ve­za”, uzeo Ol­d­fi­el­do­vu uvod­nu te­mu za ho­ror “Eg­zor­cist”. Fri­ed­kin ni­je bio za­do­vo­ljan glaz­bom ko­ju mu je is­po­ru­čio La­lo Sc­hi­frin i raz­miš­ljao je o an­ga­ži­ra­nju Tan­ge­ri­ne Dre­ama, ali film je već bio u mon­ta­ži pa je pri­tis­nut krat­kim ro­ko­vi­ma oda­brao “Tu­bu­lar Bel­ls”. Fri­ed­kin je na­pra­vio naj­us­pješ­ni­ji ho­ror u po­vi­jes­ti Hol­lywo­oda, a gle­da­te­lji su ma­sov­no po­ku­po­va­li Ol­d­fi­el­dov al­bum, ko­ji je na kra­ju pro­dan u 15-ak mi­li­ju­na pri­mje­ra­ka s go­le­mim utje­ca­jem na su­vre­me­nu am­bi­jen­tal­nu i new age glaz­bu. Pri­je 22. ro­đen­da­na Mi­ke je pros­la­vio pr­vi Gram­my, s Kra­ljev­skim fil­har­mo­nij­skim or­kes­trom sni­mio je “The Or­c­hes­tral Tu­bu­lar Bel­ls” i u nas­tav­ku ka­ri­je­re od nje­ga su se oče­ki­va­li sa­mo ve­li­ki re­zul­ta­ti. Dru­gi al­bum “Har­vest Rid­ge” do­hva­tio je vrh UK char­ta, ali ubr­zo ga je pok­lo­pio fa­moz­ni “Tu­bu­lar Bel­ls”, ko­ji se vi­še pu­ta vra­ćao me­đu bes­t­se­le­re i ite­ka­ko po­mo­gao Bron­so­nu da iz­gra­di svo­je pos­lov­no car­stvo. Tre­ćim al­bu­mom “Om­ma­dawn” iz 1975. Ol­d­fi­eld se us­pio od­mak­nu­ti od “Cje­vas­tih zvo­na” i pred­sta­vi­ti se kao mno­go sves­tra­ni­ji autor. Na toj plo­či po­nov­no se os­lo­nio na sa­mo jed­nu kom­po­zi­ci­ju ras­teg­nu­tu pre­ko A i B stra­ne, ali u nju je sjaj­no uk­lo­pio ele­men­te kel­t­skog fol­k­lo­ra i afrič­ke uda­ralj­ke pa je “Om­ma­dawn” za­pam­ćen i kao pret­hod­nik wor­ld mu­sic eks­pe­ri­me­na­ta Pe­te­ra Ga­bri­ela. Kad su punk i new wa­ve po­me­li sa sce­ne du­go­ko­se do­aje­ne pro­gre­siv­nog roc­ka i nji­ho­ve bes­kraj­ne so­la­že, Ol­d­fi­eld je pro­mi­je­nio fri­zu­ru i uz­vra­tio za­raz­nim 80’s pop rock hi­to­vi­ma “Mo­onlig­ht Sha­dow” i “Sha­dow On The Wall”. Sta­ri­ji ro­ke­ri te­že su se pri­la­go­đa­va­li no­vo­val­nim stru­ja­nji­ma, ali Mi­ke je bio čak go­di­nu mla­đi od Jo­ea Strum­me­ra i Da­vi­da Byr­nea. Nje­go­vi vjer­ni fa­no­vi ipak su vi­še ci­je­ni­li ra­ne ra­do­ve pa je “Tu­bu­lar Bel­ls” imao če­ti­ri nas­tav­ka na stu­dij­skim al­bu­mi­ma, a po­s­ljed­nji put pre­aran­ži­ran je 2012. za nas­tup na otva­ra­nju OI u Lon­do­nu. Mno­gi su pri­želj­ki­va­li i nas­ta­vak al­bu­ma “Om­ma­dawn”, a Mi­ke im je na­po­kon is­pu­nio že­lju s “Re­turn To Om­ma­dawn”. Sve je is­to kao 1975., osim što će naj­vje­ro­jat­ni­je iz­os­ta­ti kon­cert­na pro­mo­ci­ja. Opro­štaj­nu tur­ne­ju od­svi­rao je pri­je de­set go­di­na i ne­ma ni­kak­vih naz­na­ka da bi se mo­gao pre­do­mis­li­ti.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.