Mis­lim da Ame­ri­kan­ci ni­su ni svjes­ni ko­li­ko je la­ko uni­šti­ti do­bre te­me­lje. Jed­nom kad sro­za­te ljud­ska pra­va, te­ške po­s­lje­di­ce za druš­tvo su ne­iz­bjež­ne

Express - - PRVA STRANICA -

od naj­go­rih po­s­lje­di­ca je, ka­že, za­tva­ra­nje bu­duć­nos­ti mla­di­ma i di­sfunk­ci­onal­nost sis­te­ma ko­ji ih ko­či. Po­nov­no se vra­ća na “An­ti­go­nu” i iz­vla­či kor­sku do­ni­cu ko­ju je u pred­sta­vi po­no­vi­la dva pu­ta, a ko­ja go­vo­ri o “ne­sre­ći ko­ja pad­ne na jed­nu obi­telj i on­da se po­nav­lja iz ro­da u rod, mla­de ge­ne­ra­ci­je pa­da­ju pod te­re­tom ra­ni­je mr­tvih. Ni za jed­nu ge­ne­ra­ci­ju ne­ma iz­la­za jer se uvi­jek po­ja­vi ne­ki bog i ma­čem za­tre”. Nje­zi­na su mu­ža, Ra­du Šer­be­dži­ju, ne­dav­no po­nov­no na­pa­li zbog ne­kih iz­ja­va o Do­mo­vin­skom ra­tu. Čes­to ga na­pa­da­ju zbog pri­lič­no ba­nal­nih i ri­jet­ko kad po­li­tič­kih iz­ja­va. Za­pra­vo, to­li­ko su ga na­pa­da­li da je nje­go­va obi­telj go­to­vo ra­zvi­la ne­ku vr­stu imu­ni­te­ta pre­ma to­me. - Na­rav­no da ni­ko­me ni­je li­je­po to do­ži­vje­ti i na­rav­no da nam je te­ško. Ali to tra­je već to­li­ko du­go da smo mi ra­zvi­li ne­ku vr­stu fi­lo­zof­skog pris­tu­pa to­me - kroz smi­jeh go­vo­ri Len­ka. Is­ti­če ka­ko su oni odu­vi­jek go­vo­ri­li is­te stva­ri, ni­kad ni­su mi­je­nja­li miš­lje­nja ni svo­ja po­la­zi­šta. - Uvi­jek smo za bo­lje su­tra i uvi­jek smo za lju­bav i is­ti­nu, a o vre­me­nu ovi­si ka­ko će to odjek­nu­ti. Ži­vot je stal­na bor­ba, stal­no gu­ra­nje ka­me­na uz­br­do i ne tre­ba odus­ta­ja­ti od že­lje da ne­što iz­gra­diš - za­klju­ču­je. Pa osje­ća­ju li se ipak kao da smo se vra­ti­li u de­ve­de­se­te? Len­ka Udo­vič­ki ne­volj­ko pov­la­či tu pa­ra­le­lu, ali ne­ke slič­nos­ti ipak su pre­oči­te. - An­ti­go­na ka­že: ‘Za lju­bav sam ro­đe­na, ne za mrž­nju.’ Vje­ru­jem da smo svi ro­đe­ni za lju­bav i da svi že­li­mo da nam je u ži­vo­tu li­je­po. Lju­di su naj­sret­ni­ji kad se vo­le. Ka­ko se iz to­ga okre­ne na mrž­nju, na ovaj cir­kus ko­ji se do­ga­đa oko nas, jed­nos­tav­no mi je fas­ci­nant­no. Ima pu­no slič­nos­ti i raz­li­ka s de­ve­de­se­ti­ma i da­naš­njom si­tu­aci­jom, ali još ne znam što lju­de na­vo­di na mrž­nju. Ipak, mis­lim da je ja­ko pu­no lju­di ko­ji su proš­li de­ve­de­se­te shva­ti­lo kak­ve tra­ume i tra­ge­di­je no­se tak­vi su­ko­bi, ko­li­ko ma­ni­pu­la­ci­ja ima na sve stra­ne i ka­ko se ne­ki lju­di ko­ris­te tu­đom ne­sre­ćom. Vje­ru­jem i na­dam se da će­mo svi bi­ti pa­met­ni­ji - ka­že Len­ka. Je­di­ni na­čin na ko­ji se zna i mo­že bo­ri­ti pro­tiv lo­ših po­ja­va u druš­tvu je, ka­že, umjet­nost. - To je ono što nas odva­ja od ba­zič­nog, ži­vo­tinj­skog ni­voa. Kre­ativ­nost i umjet­nost du­bo­ke su po­tre­be sva­kog čo­vje­ka, to se po­seb­no vi­di u ek­s­trem­no kriz­nim si­tu­aci­ja­ma, npr. kad su lju­di ri­ski­ra­li ži­vo­te od­la­ze­ći u ka­za­li­šte u op­ko­lje­nom Sa­ra­je­vu. A u mir­no do­ba kul­tu­ra se vr­lo la­ko stav­lja u ne­ki ni­ži po­lo­žaj, re­žu se financije, lju­de ko­ji se ba­ve umjet­noš­ću na­zi­va­ju uh­lje­bi­ma. To je tra­gič­no - ka­že. Udo­vič­ki se uvi­jek vra­ća umjet­nos­ti. Ni­je to ni čud­no jer cijela je nje­zi­na obi­telj tak­va i ci­je­li ži­vot tako fun­c­ki­oni­ra­ju. Kao mla­da re­da­te­lji­ca uda­la se za glum­ca Ra­du Šer­be­dži­ju, a sve tri nji­ho­ve kće­ri ba­ve se ili su se ba­vi­le ne­kom vr­stom umjet­nos­ti. Po­če­le su na Bri­ju­ni­ma, u pred­sta­va­ma Te­atra Uly­sses, a ži­vje­li su u Lon­do­nu, Los An­ge­le­su, Ri- je­ci... Poz­na­ti su po svo­jem no­mad­skom na­či­nu ži­vo­ta. - To­li­ko pu­ta smo u ži­vo­tu prak­tič­ki pre­ko no­ći od­lu­či­li da ide­mo, do­đe­mo, ode­mo... Za­sad smo tu i da­je­mo sve od se­be da tu na­pra­vi­mo što vi­še do­bro­ga. Sre­ća je, za­pra­vo, da ni­smo du­go na jed­no­me mjes­tu i da smo stvar­no gra­đa­ni svi­je­ta. To da­je po­seb­nu per­s­pek­ti­vu. Kad si stal­no na jed­no­me mjes­tu, la­ko upad­neš u mra­čan krug te za­bo­ra­viš ko­li­ko mo­guć­nos­ti i izbora imaš - ka­že. Ia­ko će po­sje­ti­ti SAD usko­ro, ne vje­ru­je da će se u do­gled­no vri­je­me ta­mo po­nov­no pre­se­li­ti. Do­nald Trump za nju je ap­so­lut­na tra­ge­di­ja za Ame­ri­ku. - Na­ši pri­ja­te­lji ni­su vje­ro­va­li da bi on mo­gao po­bi­je­di­ti.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.