Mla­kić go­vo­ri o kra­ju ži­vo­ta, gu­bit­ku iden­ti­te­ta i sje­ća­nja, ali pri­je sve­ga pi­še lju­bav­ni ro­man bez mah­ni­ta­nja i pa­te­tič­nih ges­ti od ko­jih će za­igra­ti sr­ce

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

etve­ro sta­ra­ca, jed­na bo­lest, dvi­je pri­če i jed­na zbir­ka pje­sa­ma, na­zva­na ‘Bez­dan’, kao ro­man ko­jim su ove dvi­je pri­če i zbir­ka pje­sa­ma spo­je­ne. Na­iz­gled de­pre­siv­no, cr­no i bez­nad­no, no Mla­kić je u ovoj epo­pe­ji kra­ja ži­vo­ta na­pi­sao mo­žda i naj­njež­ni­je i naj­ro­man­tič­ni­je stra­ni­ce hr­vat­ske knji­žev­nos­ti. Štu­ro i gru­bo, bez mno­go ri­je­či, ali pre­pu­no emo­ci­ja ko­je iz­vi­ru iz go­to­vo sva­kog ret­ka i, još vi­še, iz­me­đu re­da­ka. Ne­iz­go­vo­re­ne one vi­se u zra­ku i uda­ra­ju nas ja­če ne­go što bi to bi­lo da su iz­go­vo­re­ne. I još važ­ni­je, u svom tom cr­ni­lu bo­les­ti, sa­mo­će, gu­bit­ka sje­ća­nja i sa­mih ri­je­či, po­jav­lju­je se lju­bav, ne­de­fi­ni­ri­na, ne­iz­re­če­na, du­bo­ka lju­bav dvo­je lju­di ko­ja ih po­ve­zu­je do sa­mo­ga kra­ja. ‘Bez­dan’ je te­žak i de­pre­si­van ro­man, ali ujed­no je to mo­žda i naj­ljep­ša lju­bav­na pri­ča ikad is­pri­ča­na u hr­vat­skoj knji­žev­nos­ti. pr­voj pri­či dvo­je sta­ra­ca se do­se­lja­va u pus­toš na gra­ni­ci iz­me­đu Hr­vat­ske i Bos­ne gdje že­le pro­ži­vje­ti po­s­ljed­nje da­ne ona­ko ka­ko su ži­vje­li

Upri­je ne­go što ih je rat otje­rao u Aus­tri­ju. Jed­nos­ta­van ži­vot u ko­jem je važ­no po­sa­di­ti voć­ke, na­ba­vi­ti kra­vu, po­pi­ti po­pod­nev­nu ka­vu i po­pra­vi­ti krov. No ubr­zo sta­ri­cu po­či­nje na­pu­šta­ti pam­će­nje. Po­la­ko i ne­pri­mjet­no. Je li po­še­će­ri­la ka­vu, gdje sto­ji še­ćer, a gdje sol? Usko­ro joj nes­ta­ju ime­na, a sli­ke iz nji­ho­va ži­vo­ta, ko­je ne­pres­ta­no gle­da, sve ma­nje i ma­nje joj zna­če. U jed­nos­tav­nom ži­vo­tu ka­kav star­ci vo­de te su sit­ni­ce važ­ne, one su sam ži­vot, uos­ta­lom. Kroz sve te ma­le stva­ri, grub od­nos iz­me­đu mu­škar­ca i že­ne, ona­ko grub ka­kav je obič­no na se­lu i u si­ro­maš­tvu, gdje se mno­go ne pi­ta za osje­ća­je, ne­go tre­ba oba­vi­ti ono što se oba­vi­ti mo­ra, po­la­ko pos­ta­je sve njež­ni­ji, pun ra­zu­mi­je­va­nja, sit­nih lju­ba­vi, sit­nih ges­ti ko­je go­vo­re vi­še ne­go sve ro­man­tič­ne ri­je­či za­jed­no. Sta­ri­ca že­li da se u nji­ho­vu bu­du­ćem voć­nja­ku za­sa­di viš­nja, što sta­rac gru­bo od­bi­ja, jer što će im viš­nja. Kad ku­pi voć­ke, sta­ri­ca se ras­pla­če jer me­đu nji­ma ne­ma viš­nje. “Ni­je je bi­lo”, od­go­va­ra sta­rac. Umjes­to viš­nje ku­pio je kes­ten jer to je bi­lo naj­bli­že viš­nji če­ga se mo­gao sje­ti­ti. Kroz ovak­ve sit­ne de­ta­lje, na­iz­gled be­smis­le­ne, po­go­to­vo u bu­ji­ci i ri­go­ti­ni bom­bar­di­ra­nja lju­bav­lju kroz sve mo­gu­će ekra­ne, Mla­kić pro­go­va­ra o dub­ljoj po­ve­za­nos­ti ko­joj ne tre­ba­ju velike ri­je­či, ne­go tek jed­no obič­no dr­vo viš­nje. Sta­ri­čin rječ­nik pot­kraj ži­vo­ta sve­de se tek na jed­nu ri­ječ - viš­nja, ko­ja oz­na­ča­va sve: i glad, i žeđ, i umor, i sve ne­iz­re­če­ne že­lje, stra­ho­ve, na­da­nja... I je­di­ni ko­ji je ra­zu­mi­je, je­di­ni ko­ji zna što viš­nja zna­či jest sta­rac.

Is­ta bo­lest po­ve­zu­je i dru­go dvo­je sta­ra­ca, gim­na­zij­skih pro­fe­so­ra ko­ji ži­ve u obliž­njem gra­di­ću. Ia­ko obra­zo­va­ni­ji i vič­ni ri­je­či­ma, sta­rac je, iz­me­đu os­ta­lo­ga, i pjes­nik s ne­ko­li­ko objav­lje­nih zbir­ki, a upra­vo pi­še no­vu zbir­ku u ko­joj sa­ži­ma sve osje­ća­je i mis­li sa­bra­ne ti­je­kom epo­pe­je nji­ho­va ras­tan­ka. Obra­zac ne­iz­go­vo­re­nih ri­je­či se po­nav­lja, a sit­ne ges­te kroz ko­je jed­no dru­go­me iz­go­va­ra­ju lju­bav, dok nju sje­ća­nje ne­mi­nov­no na­pu­šta, jed­na­ke su kao i kod dvo­je sta­ra­ca sa se­la. aša knji­žev­nost ne obi­lu­je ve­li­kim lju­bav­nim ro­ma­ni­ma, a ako se ko­ji od ugled­nih knji­žev­ni­ka i upus­tio u pi­sa­nje tog prez­re­nog žan­ra, po­tru­dio se da to sa­kri­je ne­čim dru­gim i ve­ćim od sa­me lju­ba­vi. I Mla­kić go­vo­ri o kra­ju ži­vo­ta, gu­bit­ku iden­ti­te­ta i sje­ća­nja, ali pri­je sve­ga pi­še lju­bav­ni ro­man. Bez ve­li­kih ri­je­či, mah­ni­ta­nja osje­ća­ja i dram­skih pa­te­tič­nih ges­ti od ko­jih će za­igra­ti sr­ce i pro­bu­di­ti se wel­t­sm­her­tz, ne­go pu­no dub­lji i osje­ćaj­ni­ji. I una­toč cr­ni­ni pun na­de, na­de da na kra­ju ne­će­mo bi­ti sa­mi.

N

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.