ZIDARSKA PLJUSKA I US­TA­VU I RE­PU­BLI­CI

Ras­pa­ča­va­nje pro­ble­ma vječ­ne mrž­nje iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta u ni­je sve­de­no na pu­ko lje­vi­ča­re­nje i des­ni­ča­re­nje, ko­ji­ma smo sva­kod­nev­no iz­lo­že­ni

Express - - PRVA STRANICA -

ko­jem je strast no­ću ho­da­ti odje­ven po­put že­ne; nje­gov ne­po­kret­ni otac (Da­mir Po­lji­čak), biv­ši us­ta­ški čas­nik, ko­ji na si­nov na­čin ži­vo­ta ne mo­že vi­še re­agi­ra­ti vi­so­ko po­dig­nu­tom des­ni­com ne­go tek po­ne­kim va­pa­jem da mu se pro­mi­je­ne pe­le­ne. Glu­mač­ka eki­pa mo­gla se u pot­pu­nos­ti po­sve­ti­ti mi­nu­ci­oz­nos­ti­ma nji­ho­vih ulo­ga jer tekst to­li­ko obi­lu­je pu­no­krv­nim hu­mo­rom da ni­kak­ve jef­ti­ne na­do­grad­nje ni­su bi­le po­treb­ne. Ras­pa­ča­va­nje pro­ble­ma vječ­ne mrž­nje iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta ov­dje ni­je sve­de­na na pu­ko lje­vi­ča­re­nje i des­ni­ča­re­nje, ko­ji­ma smo sva­kod­nev­no iz­lo­že­ni; pri­je je ri­ječ o sa­svim ži­vot­nom po­ku­ša­ju ra­zu­mi­je­va­nja ono­ga tko je druk­či­ji od nas. Po­ku­šaj je to pred ko­jim ma­ske us­tav­ne jed­na­kos­ti i za­kon­ske za­šti­te pa­da­ju u vo­du. Jer kad se Sr­bin i pe­der su­oče s vlas­ti­tim po­vi­jes­ti­ma, shva­te da srž nji­ho­ve mrž­nje ne le­ži u gen­skoj pre­dis­po­zi­ci­ji ne­go u na­uče­nim druš­tve­nim obras­ci­ma. Sto­ga je “Us­tav Re­pu­bli­ke Hr­vat­ske” pljuska i Us­ta­vu i Re­pu­bli­ci. Sa­svim snaž­na pljuska da­naš­nji­ci u ko­joj vla­da na­si­lje pre­ma že­na­ma zbog nji­ho­va po­greš­nog iz­bo­ra, crn­ci­ma zbog po­greš­ne bo­je te­na, Sr­bi­ma, ko­ji ne­ma­ju što ra­di­ti u Za­gre­bu... Za­nim­lji­vo je da pred­sta­va ne stav­lja u pr­vi plan ne­kak­vu ve­le­važ­nu po­uku ti­pa “lju­bi bliž­nje­ga svo­ga” ne­go pri­ka­zu­je ap­surd ta­ko­zva­ne de­mo­kra­ci­je ko­jom se i gor­nji i do­nji bu­sa­ju u pr­sa. Sce­no­gra­fi­ja Dra­gu­ti­na Bro­za od­lič­no je do­ča­ra­la sve­oubu­hvat­nost ste­re­oti­pa ko­ji­ma se pred­sta­va ba­vi, glaz­ba je na­gla­ša­va­la mrač­ne tre­nut­ke i tje­sko­be svih dram­skih oso­ba. Glum­ci su neo­p­te­re­će­ni i pri­rod­ni u svo­jim ulo­ga­ma. Bor­ko Pe­rić utje­lo­vio je pro­fe­so­ra go­to­vo ete­rič­no, Nik­ša Bu­ti­jer bez ikak­ve pre­ten­zi­je jed­nog ins­ti­tu­ci­onal­no neo­bra­zo­va­nog, ali is­tin­ski ljud­skog Sr­bi­na. A sve po­čas­ti idu Da­mi­ru Po­ljič­ku, ko­ji je sta­jao sve vri­je­me pred­sta­ve i ko­ji je uz mi­ni­ma­li­zam po­kre­ta do­ča­rao mu­ku umi­ru­ćeg čo­vje­ka. Taj pri­zor dos­to­jan je i su­ze. Is­to­dob­no mrač­na i ve­se­la, te­ška i la­ga­na pred­sta­va o mrž­nji i od­no­si­ma, kao uos­ta­lom i sud­bi­na onih druk­či­jih ko­ji se mo­ra­ju ne­ka­ko uk­lo­pi­ti.

Bu­ti­jer kao Vje­ko, Pe­rić kao tran­sves­tit Vjek­s­lav i Har­man­der kao Ma­ja

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.