Sil­no ne­sret­ni lju­di u si­ro­voj po­tra­zi za sre­ćom

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

To­li­ko ži­vo­ta i to­li­ko mu­ke, to­li­ko muč­nog ži­vo­ta i ži­vot­ne mu­ke du­go ni­je bi­lo na za­gre­bač­kim po­zor­ni­ca­ma. Vje­ro­jat­no jest, da se ne za­va­ra­va­mo. Ali ipak ima ne­ke ne­pa­tvo­re­ne sljub­lje­nos­ti ži­vo­ta i ka­za­liš­nos­ti u Ga­vel­li­nu “Ko­me­tu”, ko­ji je ta­ko pri­rod­no i neopte­re­ćeno na sce­nu pos­ta­vi­la Ai­da Buk­vić. Ri­ječ je o iz­vr­s­nom tek­s­tu mek­sič­ko-nje­mač­ke auto­ri­ce Jus­ti­ne del Cor­te, re­la­tiv­no no­vi­jem tek­s­tu ko­ji je svo­ju pra­izved­bu imao 2012. u Nje­mač­koj, ali is­to­dob­no tek­s­tu ko­ji na ta­ko jed­nos­ta­van na­čin utje­lov­lju­je op­će­ni­te ži­vot­ne ele­men­te u dvo­sat­na zbi­va­nja na sce­ni. Na ze­le­noj pa­di­ni uz je­ze­ro, pod ve­drim noć­nim ne­bom is­pod ko­jeg blis­ta ra­skoš­no dr­vo ja­bu­ke, mi­to­lo­ško dr­vo Do­bra i Zla, sre­će i ne­sre­će, ži­vo­ta i smr­ti, Eli­sa­beth (Na­ta­ša Ja­njić) i Ar­t­hur (Amar Buk­vić) re­kons­tru­ira­ju svo­je vjen­ča­nje na­kon pu­nih de­set go­di­na, a Eli­sa­bet­hi­na se­bič­nost i ži­vot­na tje­sko­ba na­tje­ra­li su sve uzva­ni­ke da do­đu obu­če­ni is­to kao i pri­je jed­nog de­set­lje­ća. Na noć nji­ho­va vjen­ča­nja ne­bom je pro­le­tio ko­met. Svi su ne­što za­že­lje­li. A sa­daš­njost se pre­tvo­ri­la u gor­ki tre­nu­tak is­ti­ne. Jus­ti­ne del Cor­te u “Ko­me­tu” je oži­vi­la do­is­ta priv­la­čan si­ja­set li­ko­va: od ka­za­liš­ne glu­mi­ce (Bo­ja­na Gre­go­rić) ko­ja je is­tin­ska glu­mi­ca jer ka­za­li­šte je čin tre­nut­ka u ko­je­mu je saz­da­na sva ži­vot­nost is­to­ga, do film­ske glu­mi­ce (Ne­la Koc­sis), ko­joj je že­lja je­dan mu­ška­rac, je­dan pu­no­krv­ni mu­ška­rac ko­ji ne­će ima­ti su­pru­gu skri­ve­nu neg­dje is­pod sil­nog la­ska­nja i pre­tva­ra­nja, mu­ža-pa­pu­ča­ra ko­ji je ne­sret­no za­ljub­ljen u svo­ju su­pru­gu (Živ­ko Ano­čić), mla­den­ki­ne ses­tre Ve­re (An­to­ni­ja Sta­ni­šić Špe­ran­da) ko­ju gri­ze od­nos s po­koj­nom majkom i ona jed­na­ko ta­ko pres­li­ka­va taj tje­skob­ni od­nos na svo­ju no­vo­ro­đe­nu kćer, ko­ju ne može po­gle­da­ti u oči; Na­ne (Kse­ni­ja Pa­jić), po­du­zet­ni­ce ko­joj su al­ko­hol i sil­no ko­ji zu­je po­red nji­ho­vih pri­ča po­put ma­lih ko­me­ta što ih upo­zo­ra­va­ju na ono što su mo­žda tre­ba­li biti; uz žu­to­per­ku tu­rob­nog pje­va ko­ja u nji­ho­ve in­tim­ne me­đu­sob­ne ka­ose uvo­di jed­nog po­koj­nog pri­ja­te­lja (Đor­đe Ku­ku­lji­ca), ko­ji im la­ba­vo po­ku­ša­va do­ča­ra­ti po­tre­be za­grob­nog ži­vo­ta. Naj­vi­še mi je bi­lo dra­go vi­dje­ti i osje­ti­ti kako je Ga­vel­lin an­sambl uži­vao u glu­mač­kom pre­ba­ci­va­nju me­đu­sob­nih od­no­sa, što me iz­ra­zi­to pod­sje­ti­lo na me­ha­ni­zam zvjez­da­nih kons­te­la­ci­ja gdje su im ži­vo­ti sad bli­ži, sad uda­lje­ni­ji. Ali is­tin­ski pu­no­krv­ni i mes­na­ti, što se može za­hva­li­ti i sjaj­nom tek­s­tu ko­ji vje­što vr­lu­da iz­me­đu iro­nij­skih do­sko­či­ca, ni­ma­lo pa­te­tič­nog hu­mo­ra te bes­kraj­no du­bo­kih mo­no­lo­ga i “otva­ra­nja”, u ko­je­mu me se naj­vi­še doj­mi­la Bo­ja­na Gre­go­rić pred sam kraj. Re­da­te­lji­ca Buk­vić us­pje­la je po­hva­ta­ti sve kon­ce ovog tek­s­ta i ove rad­nje, oda­bra­ti do­bre glum­ce ko­ji­ma su ulo­ge sje­le ta­ko pri­rod­no i ne­na­met­lji­vo, a emo­ci­je koje su po­ka­za­li na sce­ni uči­ni­li su od te ve­če­ri je­dan svje­ži i ne­pa­tvo­re­ni vr­tu­ljak zbi­va­nja. Is­kre­ne po­hva­le idu Ne­li Koc­sis, Živ­ku Ano­či­ću i An­to­ni­ji Sta­ni­šić Špe­ran­di za sljub­lji­va­nje sa svo­jim dram­skim li­ko­vi­ma, ali uis­ti­nu je ci­je­li an­sambl zas­lu­žan za jed­nu ovak­vu pro­ljet­nu ka­za­liš­nu ve­čer u ko­joj je pu­bli­ka di­sa­la sku­pa s li­ko­vi­ma u nji­ho­voj po­tra­zi za sre­ćom.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.