Sr­bi u Hrvatskoj odu­vi­jek su se slu­ži­li ije­ka­vi­com, da bi sad po­če­li pre­uzi­ma­ti eka­vi­cu ra­di pri­klju­če­nja dru­gom sim­bo­lič­kom pros­to­ru, objaš­nja­vao je ‘95.

Express - - PRVA STRANICA -

jed­nom je­zič­nom ni­vou, od fo­no­lo­škog do sin­tak­tič­kog, ne pos­to­je do­volj­no ve­li­ke raz­li­ke da bi se oni sma­tra­li raz­li­či­tim je­zi­ci­ma. Na vri­jed­nos­ni kri­te­rij je pak naj­lak­še utje­ca­ti i kad je­zič­na po­li­ti­ka želi raz­dvo­ji­ti dva je­zi­ka, ona naj­češ­će oda­bi­re upra­vo to po­dru­čje za svo­je dje­lo­va­nje. Na­ša je­zič­na po­li­ti­ka želi da se u sve­mu odvo­ji od biv­ših sta­nja i vre­me­na te da, utje­ču­ći na po­ima­nje go­vor­ni­ka, raz­dvo­ji hr­vat­ski od sr­p­skog je­zi­ka. U ovom tre­nut­ku te­ško je re­ći ko­li­ko će tak­va tež­nja za raz­dva­ja­njem ima­ti stvar­nog us­pje­ha. U lin­gvis­tič­koj te­ori­ji i prak­si je­zič­ne po­li­ti­ke ovo se obič­no spo­mi­nje kao pro­blem auto­no­mi­je po­je­di­nih je­zi­ka. Poz­na­ta su dva os­nov­na ti­pa auto­no­mi­je; je­dan se na­zi­va Ab­s­tand-auto­no­mi­jom, a dru­gi Au­sbau-auto­no­mi­jom. Ab­s­tand-auto­no­mi­ja vla­da iz­me­đu je­zi­ka ko­ji su po svo­joj ti­po­lo­škoj i ge­net­skoj pri­pad­nos­ti do­volj­no uda­lje­ni da ne­ma opas­nos­ti da se po­mi­je­ša­ju, pri­mje­ri­ce kao iz­me­đu hr­vat­skog i ma­đar­skog. Au­sbau-auto­no­mi­ja se iz­gra­đu­je, i to je upra­vo sad slu­čaj kod nas. To je auto­no­mi­ja po­mo­ću koje se hr­vat­ski po­ku­ša­va for­mi­ra­ti kao za­se­ban je­zik u po­pi­su svjet­skih je­zi­ka. To je raz­log da se pos­to­je­će pro­mje­ne odvi­ja­ju u opo­zi­ci­ji pre­ma sr­p­skoj va­ri­jan­ti? Na­rav­no. Sve pro­mje­ne koje se da­nas odvi­ja­ju, bi­lo pod ko­jim na­ziv­ni­kom, te­že za Au­sbau-auto­no­mi­jom. One že­le hr­vat­ski je­zik uda­lji­ti od ono­ga što mu je ge­net­ski i ti­po­lo­ški naj­bli­že, dak­le od sr­p­sko­ga. Ali da­nas se i među pri­pad­ni­ci­ma sr­p­ske ma­nji­ne, npr. ne­kim vo­de­ćim čla­no­vi­ma druš­tva Pro­s­vje­ta, jav­lja ide­ja o pos­to­ja­nju auten­tič­nog je­zi­ka Sr­ba u Hrvatskoj? To je lo­gič­na po­s­lje­di­ca onog što se de­ša­va u hrvatskoj je­zič­noj po­li­ti­ci. Ako hr­vat­ska je­zič­na po­li­ti­ka for­mi­ra svoj pros­tor jav­ne ko­mu­ni­ka­ci­je pr­vens­tve­no u sim­bo­lič­koj di­men­zi­ji, obje­di­nju­ju­ći pri­je sve­ga Hr­va­te pod za­jed­nič­kim sim­bo­lom hr­vat­skog je­zi­ka, ni­je neo­če­ki­va­no da oni ko­ji ni­su Hr­va­ti ima­ju po­tre­bu da i sa­mi pro­na­đu vlas­ti­ti sim­bo­lič­ki pros­tor. Pro­blem je i za hr­vat­sku i za sr­p­sku stra­nu ve­ći ne­go što se na pr­vi po­gled či­ni: Sr­bi u Hrvatskoj, pr­vens­tve­no ur­ba­ni, ali ta­ko­đer i oni ko­ji ži­ve u ru­ral­nim sre­di­na­ma gdje su kom­pak­t­ni­je na­se­lje­ni, do­ne­dav­no ni u kom po­gle­du ni­su go­vo­ri­li je­zi­kom raz­li­či­tim od Hr­va­ta. Po je­zi­ku se ni­je mo­glo, a ni­ti se da­nas još naj­češ­će mo­že, us­ta­no­vi­ti pri­pad­nost ne­kom od ova dva na­ro­da. In­ten­ci­onal­no is­klju­če­ni iz sim­bo­lič­kog pros­to­ra po­sred­stvom dje­lo­va­nja je­zič­ne po­li­ti­ke, Sr­bi u Hrvatskoj os­ta­ju na praz­nom pros­to­ru ko­ji te­oret­ski mo­gu po­pu­ni­ti na raz­li­či­te na­či­ne: da te­že za tim da se in­te­gri­ra­ju u hr­vat­ski sim­bo­lič­ki pros­tor, da stvo­re svoj vlas­ti­ti sim­bo­lič­ki pros­tor ili da se po­ve­žu s pos­to­je­ćim sr­p­skim sim­bo­lič­kim pros­to­rom. So­lu­ci­ja ko­ju oda­be­ru po­nov­no ne­će ovi­si­ti o naj­e­fi­kas­ni­jim mo­da­li­te­ti­ma je­zič­ne po­li­ti­ke, ne­go o glo­bal­noj po­li­ti­ci uop­će. Slič­na je si­tu­aci­ja u Bos­ni: on­dje se lju­di bo­re da nji­ho­va dje­ca po­ha­đa­ju ško­le u ko­ji­ma se nas­ta­va odvi­ja na hr­vat­skom, od­nos­no bo­san­skom je­zi­ku? Si­tu­aci­ja je vr­lo slič­na. Je­zi­ci se ne raz­li­ku­ju do­volj­no ili se ne raz­li­ku­ju za­pra­vo uop­će, pa ih nas­to­ji­mo raz­li­ko­va­ti pri­je sve­ga na taj na­čin da nji­ho­ve go­vor­ni­ke et­nič­ki raz­li­ku­je­mo. Tek tad in­du­ci­ra­mo im i raz­li­ko­va­nje u je­zi­ku. Sr­bi u Hrvatskoj, pa i ve­ći dio Sr­ba u BiH, odu­vi­jek su se slu­ži­li ije­ka­vi­com, da bi da­nas po­če­li pre­uzi­ma­ti eka­vi­cu upra­vo ra­di pri­klju­če­nja dru­gom sim­bo­lič­kom pros­to­ru. Mo­že li po­li­ti­ka di­fe­ren­ci­ra­nja bi­ti us­pješ­na? Mo­že li se nje­zi­nim po­sred­stvom pos­ti­ći auto­nom­nost je­zi­ka? Mo­gu­će je, i tak­vih pri­mje­ra u po­vi­jes­ti ima. Dru­go je pi­ta­nje ko­li­ko je to mo­gu­će na na­šim pros­to­ri­ma. Pri­je tri go­di­ne re­kao bih da je to sa­svim ne­vje­ro­jat­no, a da­nas na­kon hu­ma­nih pre­se­lje­nja i kad je uve­li­ke po­ve­ća­no pos­ti­za­nje et­nič­ke ko­he­rent­nos­ti, a rat je us­pio ra­zo­ri­ti ci­je­li niz - či­ni­lo se vr­lo čvr­stih - ko­mu­ni­ka­cij­skih ve­za, tak­va je mo­guć­nost vje­ro­jat­ni­ja ne­go što je bi­la pri­je ne­ko­li­ko godina.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.