Fu­tu­re Is­lan­ds – The Far Fi­eld

Express - - PRVA STRANICA -

Ma­lo pri­je gos­to­va­nja na prek­lanj­skom INmu­si­cu bal­ti­mor­ski trio Fu­tu­re Is­lan­ds po­čeo se upad­lji­vo iz­dva­ja­ti iz ma­se syn­th pop ben­do­va traj­no na­vu­če­nih na zvuk ‘80-ih . Na pe­tom al­bu­mu Wel­mers, Ca­shi­on i Her­ring do kra­ja su tra­si­ra­li vlas­ti­ti put, ko­ji je sad do­volj­no ši­rok i za po­vre­me­ne 80’s re­mi­nis­cen­ci­je i za znat­no su­vre­me­ni­ji pris­tup do ko­jeg su oči­to doš­li u frek­vent­nim kon­tak­ti­ma s fes­ti­val­skom al­ter rock pu­bli­kom. Ov­dje čak ne­ma ul­ti­ma­tiv­nog pop hi­ta ka­kav je na proš­lom al­bu­mu bio ‘Se­asons (Wa­iting On You)’, ali kad se ‘The Far Fi­eld’ iz­vr­ti do kra­ja, jas­no je da će vr­lo br­zo na­dvi­si­ti sva če­ti­ri pret­hod­ni­ka. ju­gos­la­ven­ske za­bav­ne glaz­be iz raz­dob­lja od 30ak go­di­na, stil­ski ra­ši­re­nih od swin­ga i twis­ta do ta­li­jan­ske can­zo­ne i fran­cu­ske šan­so­ne. Naj­sta­ri­je su “Bi­je­la la­đa plo­vi mo­rem” le­gen­dar­nog Zvo­ni­mi­ra Kr­klju­ša iz 1955. i vječ­ni hit Đor­đa Mar­ja­no­vi­ća “Zvi­žduk u osam” iz 1958., dok je naj­ma­nje vre­meš­na pje­sma “Ne­mam te”, ko­ju je Te­re­za pre­mi­jer­no iz­ve­la na Za­grebFes­tu 1987. No naj­ve­ći dio oda­bra­nog ma­te­ri­ja­la pre­uzet je iz zlat­nih go­di­na do­ma­ćih za­bav­nja­ka ko­ji su do­mi­ni­ra­li od ra­nih ‘60-ih, kad im je te­le­vi­zij­ska pro­mo­ci­ja do­ni­je­la do­is­ta ma­sov­nu po­pu­lar­nost, pa do sre­di­ne ‘70-ih, kad su ih s jed­ne stra­ne po­če­li po­ti­ski­va­ti ex-ka­fan­ski na­rod­nja­ci, s dru­ge stra­ne mla­di­ma priv­lač­ni­ji ro­ke­ri, a iz sred­nje stru­je be­krij­sko Bi­je­lo dug­me. Ves­ni­nu obra­du proš­li su Ar­se­no­vi kla­si­ci “Sve što znaš o me­ni” i “Da­le­ko, da­le­ko”, sla­bi­je za­pam­ćen pre­pjev “No­go­met­na utak­mi­ca” (La par­ti­ta di pal­lo­ne) i ever­grin “Sve­mu do­đe kraj” iz re­per­to­ara Be­ti Jur­ko­vić, euro­vi­zij­ski us­pjeh Lo­le No­va­ko­vić “Ne pa­li sve­tla u su­mrak”, “Ti si oba­la ta” Bi­se­re Ve­le­ta­nlić s Opa­ti­je 1974., “Ti­ha tu­ga mo­ja” svo­je­dob­no enor­m­no po­pu­lar­nog Da­li­bo­ra Bru­na i “Idem i ja, ne ti ne” ( Ven­go an­ch’io. No tu no), ko­ju je je za kvar­tet 4M efek­no pre­pje­vao Ivi­ca Kra­jač. Kad se sve zbro­ji, ima tu dos­ta pje­sa­ma ko­je se mo­gu pro­na­ći me­đu re­cent­ni­jim re­iz­da­nji­ma Cro­atia Re­cor­d­sa ili ba­rem po­vre­me­no ču­ti u nos­tal­gič­nim ra­dij­skim za­zi­va­nji­ma bo­lje proš­los­ti, ali Ves­nin pris­tup je ra­di­kal­no dru­ga­či­ji i ni­ma­lo se ne uk­la­pa u sve­pri­sut­nu es­trad­nu re­tro­ma­ni­ju op­te­re­će­nu pre­ni­skim es­tet­skim kri­te­ri­ji­ma. S ber­lin­skim ve­za­ma i pre­po­ru­ka­ma sku­pi­la je im­po­zant­no ja­ku eki­pu nje­mač­kih, ame­rič­kih i aus­tral­skih jazz mu­zi­ča­ra ras­po­lo­že­nih za sva­ki aran­žer­ski i pro­du­cent­ski iz­a­zov. Naj­zvuč­ni­je ime na al­bu­mu je ne­umor­ni se­ssi­on ba­sist Greg Co­hen ko­ji se pros­la­vio kao du­go­go­diš­nji su­rad­nik To­ma Wa­it­sa, a pos­li­je je svi­rao s Da­vi­dom Byr­ne­om, La­urie An­der­son i Joh­nom Zor­nom. Po­kraj vir­tu­oza ka­kav je sta­ri Co­hen ne­ma pre­tje­ra­nog ri­zi­ka u de­kons­truk­ci­ja­ma ori­gi­nal­nih big band aran­žma­na i nji­ho­voj adap­ta­ci­ji za jazz com­bo, a sva­ki za­gub­lje­ni not­ni za­pis mo­že se na­do­mjes­ti­ti na­dah­nu­tom svi­rač­kom im­pro­vi­za­ci­jom. “Na­ša velika pje­sma­ri­ca” je du­go pri­pre­ma­na i pe­dant­no za­okru­že­na zbir­ka do­ma­ćih za­bav­nja­ka pre­odje­ve­nih u jazz ru­ho, a je­di­no je ne­iz­vjes­no gdje će na­ći svo­ju pu­bli­ku.

Upi­sa­la je jazz kon­zer­va­to­rij u Den Ha­agu, ma­gis­tri­ra­la u Lon­do­nu, a za­tim se

skra­si­la u Ber­li­nu

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.