Uči­li za pjes­ni­ke, a za­vr­ši­li kao to­pov­sko me­so

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

U Vi­te­zu je 9. svib­nja ove go­di­ne pre­mi­nuo pjes­nik Ivo To­tić, ko­ji je iz­van ogra­ni­če­no­ga kru­ga poz­na­va­te­lja pi­sa­ne ri­je­či go­to­vo ne­poz­na­to ime. To­tić je ro­đen u Ze­ni­ci 1967. O nje­mu je ne­dav­no u Ju­tar­njem lis­tu pi­sao Mi­ljen­ko Jer­go­vić, ko­ji je svo­je­vre­me­no šest To­ti­će­vih pje­sa­ma uvr­stio u an­to­lo­gi­ju “Ov­dje ži­vi Co­nan”, pre­gled mla­de bo­san­ske li­ri­ke nas­ta­le u ra­tu. Knji­ga je objav­lje­na 1997. u iz­da­nju za­gre­bač­kog Du­ri­euxa. “Ia­ko mu je knji­ga (zbir­ka pje­sa­ma “Cr­na fi­zi­ka” iz 1995., op.a.) iz­aš­la u Sa­ra­je­vu, vi­jest o Ivi To­ti­ću i nje­go­vu pjes­niš­tvu ni­kad ni­je preš­la tih osam­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra, ni­ti je on kao pjes­nik do­ba­cio do Sa­ra­je­va”, pi­še Jer­go­vić. Na­ža­lost, ova kons­ta­ta­ci­ja ne vri­je­di sa­mo za To­ti­ća. Na pa­met mi, po­red nje­ga, pa­da­ju još dva ime­na: Mar­ko Mar­ti­no­vić Car, ro­đen 1933. u Po­lju kod Trav­ni­ka, umro u Vi­te­zu 2003., te Dra­gan Ši­mo­vić, ro­đen u Ga­be­li 1964., umro u si­ječ­nju 2007. u Mos­ta­ru. Zna­či, za­jed­nič­ko ovoj tro­ji­ci pi­sa­ca je to što ni­ka­da ni­su do­ba­ci­li ni­ti do Sa­ra­je­va, a ka­mo­li do Za­gre­ba, ia­ko se ra­di o sjaj­nim pis­ci­ma. Za­pra­vo, za hr­vat­ske pis­ce iz BiH, is­klju­ču­ju­ći one iz Sa­ra­je­va, je­di­ni put ko­jim se mo­že do­ba­ci­ti do Sa­ra­je­va je onaj za­obi­laz­ni, pre­ko Za­gre­ba. I sâm sam na ne­ki na­čin pre­šao sli­čan put. I ne­ki dru­gi pis­ci po­dri­je­tlom iz BiH. Raz­lo­ga je vi­še, a pr­vens­tve­no se ra­di o ne­pos­to­ja­nju bi­lo kak­vog sus­tav­nog bav­lje­nja knji­gom u BiH, sve je sve­de­no na za­tvo­re­ne, pri­vat­ne kru­žo­ke za­pi­ša­ne ta­šti­nom “naj­vi­đe­ni­jih čla­no­va”. Bez ob­zi­ra što je u vre­me­nu od 1962. pa do pred rat Mar­ko Mar­ti­no­vić obja­vio pet knji­ga, bio je go­to­vo ne­poz­na­to knji­žev­no ime. Ia­ko je nje­go­va de­bi­tant­ska Za hr­vat­ske pis­ce iz BiH, is­klju­ču­ju­ći one iz Sa­ra­je­va, je­di­ni put ko­jim se mo­že do­ba­ci­ti do Sa­ra­je­va je onaj za­obi­laz­ni, pre­ko Za­gre­ba. I sâm sam na ne­ki na­čin pre­šao sli­čan put knji­ga, “Zvo­na i ti­ši­ne” iz 1962., zbir­ka po­ezi­je, Mar­ti­no­vić je pr­vens­tve­no bio poz­nat kao pi­sac krat­kih pri­ča. “Izu­zi­ma­ju­ći knji­žev­no dje­lo po­koj­nog Vi­to­mi­ra Lu­ki­ća, do­is­ta bi se te­ško mo­gao pronaći u no­vi­joj knji­žev­nos­ti bo­san­sko­her­ce­go­vač­kih Hr­va­ta pri­po­vje­dač ra­van Mar­ti­no­vi­ću”, na­pi­sao je knji­žev­ni kri­ti­čar i pjes­nik Želj­ko Gra­ho­vac. Spo­me­nu­ti Dra­gan Ši­mo­vić, ko­ji je ne­ko­li­ko go­di­na pred smrt ra­dio kao knji­žev­ni ured­nik, obja­vio je 2003., ne­ko­li­ko mje­se­ci pri­je Mar­ti­no­vi­će­ve smr­ti, knji­gu “Sa­lon na­mje­šta­ja”, ko­ja je za­pra­vo iz­bor iz tri Mar­ti­no­vi­će­ve proz­ne knji­ge: “Tra­žio sam Au­gus­ta” (1981.), “Isus u po­dru­mu” (1995.) i “Gu­ta­či ža­ba” (1999.). U ured­nič­kom pred­go­vo­ru toj knji­zi Ši­mo­vić se do­ti­če i per­cep­ci­je knji­žev­nog dje­la Mar­ka Mar­ti­no­vi­ća. “Za pis­ca Mar­ka Mar­ti­no­vi­ća sam slu­čaj­no čuo neg­dje u dru­goj po­lo­vi­ci osam­de­se­tih proš­log sto­lje­ća, pa­siv­no na­zo­če­ći jed­noj od neo­bič­nih, što­vi­še ži­vo­pis­nih ras­pra­va u Klu­bu knji­žev­ni­ka, u po­dru­mu sa­ra­jev­ske Svje­tlos­ti. Na­ime, us­put­no je od ne­ko­li­ci­ne su­go­vor­ni­ka Mar­ti­no­vić ta­da, s ‘vi­so­ka’, ime­no­van ‘onim po­šta­rom iz Vi­te­za’. Va­lja spo­me­nu­ti, ra­di­lo se o druš­tve­no iz­nim­no­me mjes­tu, ‘knji­žev­nom pup­ku svi­je­ta’, gdje su pri­go­du za jav­ni go­vor, pre­šut­no, ima­li tek po­sve­će­ni i u sa­mu ‘su­šti­nu’ za­gle­da­ni po­je­din­ci, što je is­to­dob­no mo­glo zna­či­ti ka­ko knji­žev­na i svaka dru­ga pe­ri­fe­ri­ja za­po­či­nje iza vra­ta Klu­ba, pros­ti­ru­ći se ci­je­lim okol­nim svi­je­tom, na sve če­ti­ri nje­go­ve stra­ne”, pi­še Ši­mo­vić. “I na­kon ov­laš­na či­ta­nja da­lo se vidjeti ka­ko je Po­štar Maj­stor te da knji­žev­ni pu­pak svi­je­ta, iz­gle­da, za­hva­ća i ma­li Vi­tez u sr­cu Bos­ne, do­tad ne­poz­na­to mjes­to na na­šem knji­žev­nom ob­zor­ju.” Da bi se vi­dje­lo ko­li­ko je Mar­ko Mar­ti­no­vić uis­ti­nu do­bar pi­sac, do­volj­no je pro­či­ta­ti par nje­go­vih pri­ča, pri­mje­ri­ce “Ru­ži­čas­ti sa­pun”, jed­nu od naj­bo­ljih rat­nih pri­ča ko­ju sam pro­či­tao, ko­ja go­vo­ri o po­rat­nom od­no­su rat­nih zlo­či­na­ca i žr­ta­va. Na­kon šo­ka, kad ne­ime­no­va­na žena na odje­lu par­fu­me­ri­je rob­ne ku­će pre­poz­na ubo­ji­cu svo­ga mu­ža, pro­da­va­či­ca je tje­ši slje­de­ćim ri­je­či­ma: “Sve ćemo ih vi­še sre­ta­ti, što da ra­di­mo? Li­ca žr­ta­va i li­ca ubo­ji­ca su­srest će se i po­gle­da­ti još bez­broj pu­ta.” U ove dvi­je re­če­ni­ce ima vi­še is­ti­ne o na­ka­rad­nos­ti pos­t­dej­ton­ske Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne ne­go u to­na­ma ela­bo­ra­ta u ko­ji­ma se ba­ra­ta raz­nim ste­re­oti­pi­ma. Ova pri­ča je na­pi­sa­na 1995., go­di­na­ma pri­je ne­go što su zlo­čin­ci pro­mo­vi­ra­ni u he­ro­je a žr­tve po­ni­že­ne. Za­tim jed­nu pot­pu­no su­lu­du i po­tres­nu pri­ču, “Gu­ta­či ža­ba”, ko­ju bi u naj­kra­će­mu mo­gli opi­sa­ti kao kri­ža­nac Ju­ana Rul­fa i Ta­ran­ti­na, od­nos­no Marqu­eza iz svo­je “ma­gič­ne fa­ze”, ko­ji je Rul­fa naj­češ­će na­vo­dio kao svoj uzor, i Ta­ran­ti­na. Po­red ovo­ga, Mar­ti­no­vić je sma­tran i pre­dvod­ni­kom no­vog knji­žev­nog na­ra­šta­ja u Sred­njoj Bos­ni. On je odi­grao ključ­nu ulo­gu pri objav­lji­va­nju de­bi­tant­ske zbir­ke po­ezi­je Ive To­ti­ća i bio je na ne­ki na­čin do­bri duh Vi­te­za, ap­so­lut­no ne­za­in­te­re­si­ran za ne­što što bi­smo mo­gli na­zva­ti knji­žev­nom sla­vom. Pri­ja­te­lji i po­što­va­te­lji zva­li su ga Ca­rem, što je u ma­lim sre­di­na­ma po­put Vi­te­za, ako ćemo su­di­ti po onoj ka­ko nit­ko ni­je pro­rok u vlas­ti­tu se­lu, pos­tig­nu­će sa­mo po se­bi. Či­tao je go­mi­le ru­ko­pi­sa raz­nih ano­ni­mu­sa te

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.