OD­NOS ‘LIBERALNOG’ BIO JE PRI­LIČ­NO SHIZOFREN: OD NE­VJE­RO­JAT­NE SUSRETLJIVOSTI PA DO STA­TU­SA ‘SUMNJIVIH LI­CA’

Express - - PRVA STRANICA -

sve knji­ži­ce ko­je su objav­lji­va­ne u lo­kal­nim ok­vi­ri­ma, od­nos­no vi­še je tru­da ula­gao u tu­đe knji­ge ne­go u vlas­ti­te. Ne­du­go na­kon što je 1997. objav­lje­na mo­ja de­bi­tant­ska knji­ga “Pu­že­va ku­ći­ca”, Mar­ko Mar­ti­no­vić se je­dan dan obreo u mo­me gra­du i po­tra­žio me, po­teg­nuo je osam­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra da me upoz­na. Mo­ja knji­ga je ta­ko u star­tu “do­ba­ci­la” do Vi­te­za, što is­kre­no ni­sam oče­ki­vao. Ni­smo pu­no raz­go­va­ra­li o mo­joj knji­zi, osim što je Mar­ko re­kao ka­ko ću “da­le­ko do­ba­ci­ti”. To je bio je­di­ni tre­nu­tak u na­šem raz­go­vo­ru u ko­jem je bio smrt­no oz­bi­ljan. To mi je i da­nas vred­ni­je od bi­lo ko­je knji­žev­ne na­gra­de ko­ju sam u ži­vo­tu do­bio. Kad je tri go­di­ne kas­ni­je objav­ljen moj pr­vi ro­man “Kad ma­gle sta­nu”, su­sreo sam jed­ne pri­li­ke u Vi­te­zu Mar­ka, ko­ji mi je re­kao sa­mo “Sje­ćaš se ti šta sam ja te­bi re­ko!”, te iz dže­pa ka­pu­ta iz­vu­kao moj ro­man ko­ji je no­sao po gra­du i pre­po­ru­či­vao ga sva­ko­me za ko­ga je znao da mu je sta­lo do knji­ga. Me­đu os­ta­li­ma i Ivi To­ti­ću, ko­ji mi je pos­lao jed­nu svo­ju zbir­ku i po­ru­ku ka­ko ga je ro­man odu­še­vio. Dra­gan Ši­mo­vić po­ma­lo je ati­pič­na po­ja­va i te­ško se uk­la­pa u bi­lo kak­ve ša­blo­ne: una­toč to­me što je pr­vu knji­gu pri­ča, “Mis­te­rij stol­ne lam­pe”, obja­vio 1990., s 26 go­di­na, pos­li­je ra­ta se ja­vio dru­gom zbir­kom tek 1997. go­di­ne. Što je, ipak, po­ma­lo ne­obič­no, ako ima­mo na umu svu si­lu pi­sa­ca i “pi­sa­ca” ko­ji su se ras­pi­sa­li za vri­je­me i pos­li­je ra­ta, a po­go­to­vo zbog či­nje­ni­ce da je svo­jom pr­vom knji­gom jas­no dao do zna­nja da se ra­di o pis­cu ko­ji ima što re­ći. Ši­mo­vić je 1988. do­bio ugled­nu Na­gra­du Zi­ja Diz­da­re­vić, naj­važ­ni­ju knji­žev­nu na­gra­du za krat­ku pri­ču u BiH, ko­ju su svo­je­vre­me­no do­bi­va­li pis­ci po­put Iva­na Lo­vre­no­vi­ća, Stje­pa­na Ču­ića, Da­še Dr­n­dić, Iva­na Iva­nji­ja... U pri­či “Či­ta kra­va no­vi­ne”, ko­ja je objav­lje­na u tre­ćoj i po­s­ljed­njoj Ši­mo­vi­će­voj zbir­ci pri­ča “Uči­li smo za pjes­ni­ke”, objav­lje­noj u Za­gre­bu 2003., Ši­mo­vi­ćev ju­nak, re­zig­ni­ra­ni tri­de­se­to­go­diš­njak, neg­dje na rat­noj cr­ti oko Sa­ra­je­va, po­put kak­vog star­ca re­zi­mi­ra vlas­ti­ti ži­vot. To mjes­to bi­smo mo­gli oz­na­či­ti kao ključ­no u ci­je­loj knji­zi, jer se ona da iš­či­ta­ti po jed­nom je­dins­tve­nom klju­ču: kao bo­lan hom­ma­ge jed­noj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je “uči­la za pjes­ni­ke”, a za­vr­ši­la kao to­pov­sko me­so. Od­nos “liberalnog” Za­gre­ba pre­ma hr­vat­skim pis­ci­ma iz Su­sret s to­bom is­pu­nja

mi sr­ce pre­du­bo­kom tu­gom Gle­dam te a ne vi­dim te…

Du­ša le­ti do­li us­kr­sa­va­ju dav­no

sa­nja­ni sno­vi Svi sa­nja­smo jed­no o kad jed­nom pres­ta­ne ovo… Gra­de svih Hr­va­ta naj­is­kre­ni­je ža­lim gle­dam te oči­ma ko­je ne

mo­gu vidjeti Gle­dam te oči­ma mo­jih

mr­tvih… BiH bio je pri­lič­no shizofren: od ne­vje­ro­jat­ne susretljivosti pa do sta­tu­sa “sumnjivih li­ca”, od­nos­no ru­ši­te­lja vlas­ti­te zem­lje, što sam i sâm bez­broj pu­ta is­ku­sio na vlas­ti­toj ko­ži, po­go­to­vo zbog či­nje­ni­ce jer sam rat pro­veo u de­mo­ni­zi­ra­nom HVO-u, što je bi­lo vid­lji­vo iz mo­jih ro­ma­na, a jed­na aneg­do­ta upra­vo o Dra­ga­nu Ši­mo­vi­ću go­vo­ri do ko­jeg je pa­ra­dok­sa to zna­lo do­ves­ti. Jed­nom sam s jed­nim ti­pič­nim za­gre­bač­kim “li­be­ra­lom” raz­go­va­rao o knji­žev­nos­ti u BiH, ko­ja je tad, u pr­voj po­lo­vi­ci 2000-ih, bi­la u tren­du. Spo­me­nuo sam u jed­nom tre­nut­ku Dra­ga­na Ši­mo­vi­ća, ko­ji mi je bio pri­ja­telj i ured­nik tri mo­je knji­ge, a ta­ko­đer smo u su­rad­nji, uklju­ču­ju­ći Ro­ber­ta Mli­na­re­ca, obja­vi­li 2004. jed­nu za­jed­nič­ku zbir­ku pri­ča (“Tri­an­gu­la­ci­ja”). “Pa on je na­ci­ona­list”, re­kao je moj za­gre­bač­ki poz­na­nik. “On ži­vi u Mos­ta­ru.” Ši­mo­vi­će­vo her­ce­go­vač­ko po­dri­je­tlo bi­lo je u to vri­je­me “neo­bo­riv ar­gu­ment” za slič­ne tvrd­nje. “Da”, re­kao sam mu, “ali ot­kud ti to da je na­ci­ona­list?” To mu je na­vod­no po­vje­rio je­dan sa­ra­jev­ski pi­sac, naš za­jed­nič­ki poz­na­nik. Ni­sam mu htio re­ći ka­ko je taj rat pro­veo iz­van Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, a Dra­gan Ši­mo­vić u op­sjed­nu­tom Sa­ra­je­vu, odak­le je tek na­kon ra­ta pre­šao u Mos­tar. Je­dan pe­ri­od ra­ta je kao voj­nik Ar­mi­je BiH pro­veo na naj­o­pas­ni­jem rat­nom po­lo­ža­ju iz­nad Sa­ra­je­va, ko­ji je bio klju­čan za obra­nu gra­da, na zlo­glas­nom br­du Žuć, gdje je po­gi­nuo ve­li­ki broj bra­ni­te­lja. Kad je ri­ječ o Ivi To­ti­ću, ne­koj vr­sti re­in­kar­na­ci­je ve­li­kog Ni­ko­le Šo­pa, ko­ji je pro­veo rat u op­sjed­nu­toj La­švan­skoj do­li­ni, os­ta­je mi tek to­plo pre­po­ru­či­ti spo­me­nu­ti Jer­go­vi­ćev tekst, jer je bo­lji te­ško ili go­to­vo ne­mo­gu­će na­pi­sa­ti. Pre­ni­jet ću sa­mo, kao za­klju­čak, To­ti­će­vu bol­nu i su­mor­nu pje­smu o Za­gre­bu iz “Cr­ne fi­zi­ke”, uvr­šte­nu u Jer­go­vi­će­vu an­to­lo­gi­ju, ko­ju je na­pi­sao 1994. i ko­ja na svoj na­čin go­vo­ri o od­no­su “pup­ko­va svi­je­ta”, Sa­ra­je­va i Za­gre­ba u na­šem slu­ča­ju, pre­ma skraj­nu­tim “pro­vin­cij­skim” pis­ci­ma po­put To­ti­ća, Mar­ti­no­vi­ća ili Ši­mo­vi­ća.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.