Pri­rod­ne ka­tas­tro­fe na­tje­ra­ju lju­de da po­ka­žu svo­je bo­lje li­ce i so­li­dar­nost, ali po­li­ti­ča­ri igra­ju stan­dard­ne ulo­ge

Express - - PRVA STRANICA -

vlas­ti (dr­žav­ne, žu­pa­nij­ske, grad­ske) ko­je uop­će ni­je bi­lo ili je neo­pros­ti­vo kas­ni­la, ne­go su se po­bri­nu­li sa­mi za se­be. Ta­ko su gra­đa­ni eva­ku­ira­ni iz ugro­že­nih di­je­lo­va gra­da pri­vre­me­no uto­či­šte pro­naš­li u sta­no­vi­ma svo­jih su­gra­đa­na, sta­nov­ni­ci su po­ma­ga­li va­tro­gas­ci­ma u bor­bi pro­tiv va­tre ili su se sa­mi no­si­li s njom, a po­seb­na su pri­ča pri­pad­ni­ci Tor­ci­de ko­ji su ovom pri­go­dom po­ka­za­li da im je ne sa­mo NK Haj­duk, ne­go i grad pri­ras­tao sr­cu, da nji­ho­va lo­jal­nost na­di­la­zi gra­ni­ce po­ljud­skog sta­di­ona. dok su gra­đa­ni i va­tro­gas­ci sav­la­da­va­ju­ći va­tre­nu sti­hi­ju de­mons­tri­ra­li po­žr­tvov­nost, so­li­dar­nost, hra­brost, uop­će svo­je naj­bo­lje oso­bi­ne, pre­mi­jer Plen­ko­vić i eki­pi­ca su se za­do­vo­lji­li svo­jim stan­dard­nim ulo­ga­ma. Tre­ba­la su im naj­pri­je go­to­vo dva da­na da shva­te što se to za­pra­vo do­ga­đa u Spli­tu i oko­li­ci, a on­da su po­ka­za­li, po­nav­ljam, svo­ju stan­dard­nu bez­o­sje­ćaj­nost, nes­po­sob­nost da ma­kar od­glu­me so­li­dar­nost sa Spli­ća­ni­ma. Plen­ko­vi­ću, da ne spo­mi­njem upra­vo idi­ot­ske iz­ja­ve Želj­ka Re­ine­ra i os­ta­lih,

Ipo­žar ka­kav Split ne pam­ti bio je “atrak­ti­van” i “za­nim­ljiv”. Što se re­ak­ci­je sus­ta­va na po­žar ti­če pre­mi­jer ni­je skri­vao za­do­volj­stvo: “Sus­tav je re­agi­rao upra­vo ona­ko ka­ko je tre­bao re­agi­ra­ti”. Plen­ko­vi­ću se ov­dje ne­ho­tič­no omak­la is­ti­na, ka­ko se i ina­če is­ti­na mo­že sa­mo oma­ći nje­go­vu so­ju. Sus­tav, ovaj sus­tav ko­ji fi­nan­ci­ra­mo i či­ji smo ro­bo­vi, re­agi­rao je upra­vo ona­ko ka­ko već go­di­na­ma re­agi­ra kad su u pi­ta­nju do­bra, vri­jed­nos­ti i ins­ti­tu­ci­je od op­ćeg zna­ča­ja i in­te­re­sa. Bi­lo da je ri­ječ o zdrav­s­tve­noj za­šti­ti gra­đa­na, o nji­ho­voj za­šti­ti od po­ža­ra, po­pla­va, ba­na­ka, kor­po­ra­ci­ja i dru­gih ne­po­go­da ko­je ih po­ga­đa­ju, i zbog ko­jih os­ta­ju bez imo­vi­ne, zdrav­lja, pos­la... A od kak­ve je ko­ris­ti taj sus­tav gra­đa­ni­ma, u ko­joj mje­ri te ka­ko im on slu­ži i šti­ti nji­ho­ve in­te­re­se, vje­ru­jem da ni­je po­treb­no po­seb­no is­ti­ca­ti. Kao što ni­je po­treb­no po­seb­no is­ti­ca­ti kak­ve ko­ris­ti ima vrh tog sus­ta­va, u ovom slu­ča­ju od split­sko­ga gra­do­na­čel­ni­ka, ope­ret­nog pred­sjed­ni­ka Hr­vat­ske va­tro­gas­ne za­jed­ni­ce do Plen­ko­vi­ća i nje­go­vih mi­nis­ta­ra (ko­ji ni­su naš­li za shod­no da po­vo­dom po­ža­ra u Spli­tu odr­že hit­nu te­le­fon­sku sjed­ni­cu Vla­de, kak­vu ina­če zna­ju odr­ža­ti kad je pro­da­ja jav­nih do­ba­ra u pi­ta­nju). Ov­dje se pos­tav­lja pi­ta­nje što hr­vat­ski gra­đa­ni fi­nan­ci­ra­ju kad fi­nan­ci­ra­ju taj fa­moz­ni sus­tav? Pra­zan auto­mo­bil pre­mi­je­ra Plen­ko­vi­ća ko­ji se u po­ne­dje­ljak, kad je po­žar već pri­mi­ren i kad je opas­nost mi­nu­la, kre­tao pre­ma Spli­tu, dok je Plen­ko­vić od­lu­čio le­tje­ti ona­mo Vla­di­nim avi­onom, po­ka­zu­je sav be­smi­sao, svu ja­lo­vost i is­praz­nost Plen­ko­vi­će­va pos­la, hr­vat­ske po­li­ti­ke i tog fa­moz­nog sus­ta­va uop­će, što god se, ka­žem, skri­va­lo iza tog poj­ma. A ne mo­že se skri­va­ti ni­šta dru­go ne­go ni­šta­vi­lo, to­li­ko smo valj­da na­uči­li svih ovih go­di­na. I mo­gu sa­mo za­mis­li­ti ka­ko se osje­ćao vo­zač pre­mi­je­ro­ve luk­suz­ne li­mu­zi­ne vo­ze­ći praz­nu lju­štu­ru u Split i kas­ni­je na­trag u Za­greb. Vo­zi­ti ni­šta u Split i na­trag, a sve na ra­čun po­rez­nih obvez­ni­ka. esmis­le­no bi bi­lo da se sad svi ču­di­mo to­me, da bu­de­mo lju­ti zbog to­ga. Lju­ti­ti se zbog to­ga, da pa­ra­fra­zi­ram ame­rič­kog pjes­ni­ka Ro­bin­so­na Jef­fer­sa, is­to je kao da se lju­ti­mo na Sun­ce što za­la­zi. Mu­dri­je bi bi­lo da shva­ti­mo ka­ko po­li­ti­ča­ri do­la­ze i od­la­ze. Da shva­ti­mo, ka­ko to ka­že Jef­fers u pje­smi “Bu­di ljut na Sun­ce”, da su po­li­ti­ča­ri pri­ve­za­ni na ko­tač mo­ći ko­ji se okre­će, da se us­pi­nju i pa­da­ju, i da će se to do­go­di­ti i s ovom gar­ni­tu­rom, kao što se to do­go­di­lo s gar­ni­tu­ra­ma pri­je njih. Da u nji­ho­vim is­praz­nim pos­lo­vi­ma pre­poz­na­mo ka­tas­tro­fu po­put po­ža­ra, da shva­ti­mo da fi­nan­ci­ra­ju­ći ih fi­nan­ci­ra­mo vlas­ti­tu pro­past i slu­ži­mo joj, da sa­mo ras­pi­ru­je­mo po­žar ko­ji nas gu­ta. Da se sa­mi or­ga­ni­zi­ra­mo i su­prot­sta­vi­mo im se, kao što se, po­ka­za­lo se, zna­mo su­prot­sta­vi­ti po­ža­ri­ma, po­pla­va­ma i ban­ka­ma. Da ih ukro­ti­mo i pri­si­li­mo da ra­de ono za što ih pla­ća­mo – da nam slu­že. Us­pi­je li nam to, mo­ći će­mo re­ći da smo pos­ta­li zre­lo druš­tvo.

B

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.