I vi i ja vrlo la­ko bi­smo mo­gli bi­ti bom­baš sa­mo­ubo­ji­ca

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Kad je pri­je ne­što ma­nje od de­se­tak go­di­na gos­to­vao u Hr­vat­skoj, polj­ski pi­sac An­dr­zej Sta­si­uk iz­re­kao je ne­ko­li­ko iz­nim­no za­nim­lji­vih te­za. Za­nim­lji­va je, pri­mje­ri­ce, nje­go­va us­po­red­ba sred­njo­europ­ske i za­pad­ne knji­žev­nos­ti. Po nje­mu, sred­njo­europ­ska knji­žev­nost okre­nu­ta je vi­še pre­ma svijetu i sa­moj stvar­nos­ti, dok je za­pad­na vi­še ori­jen­ti­ra­na na sa­mu se­be te joj “pri­je­ti opas­nost da usko­ro sa­mu se­be pro­gu­ta”. Dru­gu nje­go­vu te­zu vri­je­di na­ves­ti u ci­je­los­ti: “Go­di­na­ma u ko­mu­niz­mu smo ži­vje­li u ve­li­kom iš­če­ki­va­nju i žud­nji za Za­pa­dom, koji nam je bio ne­dos­tu­pan i u koji ni­smo mo­gli pu­to­va­ti. Za tog če­ka­nja smo du­bo­ko za­ro­ni­li u kul­tu­ru Za­pa­da. Ni­smo bi­li ta­mo, ali smo funk­ci­oni­ra­li u ima­gi­nar­nom za­pad­nom svijetu. I kad nam je ko­nač­no pos­tao dos­tu­pan, in­te­res je opao. Da­nas mi je na Za­pa­du do­sad­no, jer imam do­jam da je sve što ta­mo mo­gu vi­dje­ti dav­no opi­sa­no i da je Za­pad straš­no is­crp­lje­na te­ma. Re­ci­mo, pre­kras­na har­mo­ni­ja ci­vi­li­za­ci­je, kul­tu­re i pri­ro­de u To­ska­ni mi je na­kon tje­dan da­na stva­ra­la muč­ni­nu”. U tom smis­lu Sta­si­uk na­vo­di ka­ko na Za­pad od­la­zi kao pi­sac, da bi od pi­sa­nja po­ne­što i za­ra­dio, ali da mu je mno­go ve­ći in­te­lek­tu­al­ni izazov, pri­mje­ri­ce, pu­to­va­nje u Al­ba­ni­ju. Ono što da­je vje­ro­dos­toj­nost i te­ži­nu nje­go­vim ri­je­či­ma ogle­da se u či­nje­ni­ci ka­ko se ne ra­di o frus­tra­ci­ja­ma “ne­s­hva­će­no­ga ge­ni­ja” iz jed­ne knji­žev­nos­ti ko­je­ga, eto, “tru­li Za­pad” ne ra­zu­mi­je. Na­pro­tiv, Sta­si­uko­va dje­la su pre­poz­na­ta i ci­je­nje­na iz­van gra­ni­ca Polj­ske, pr­vens­tve­no na nje­mač­kom go­vor­nom po­dru­čju, iako je ri­ječ o pis­cu imu­nom na knji­žev­ne Bla­sim je na­pros­to ‘imao sre­ću’ da je ro­đen i da je ži­vio na ‘iz­nim­no za­nim­lji­vom po­dru­čju’, a to je, po Sta­si­uku, ključ­ni pre­du­vjet za do­bru li­te­ra­tu­ru sa­lo­ne. Po mno­gi­ma, ra­di se o jed­nom od naj­bo­ljih su­vre­me­nih polj­skih pi­sa­ca. Kad je da­vao na­ve­de­ne in­ter­v­jue, Sta­si­uk je do­šao u Hr­vat­sku pred­sta­vi­ti svoj ro­man “De­vet”, koji je svo­je­dob­no obja­vi­la za­pre­šić­ka Frak­tu­ra. Sta­si­uk je za­nim­ljiv još po jed­nom de­ta­lju: na­pus­tio je Var­ša­vu u ko­joj je odras­tao i sa su­pru­gom se pre­se­lio u ri­jet­ko na­se­lje­ni dio Za­ka­par­tja, gdje do pr­vog su­sje­da tre­ba pre­ći uda­lje­nost od 5 do 6 ki­lo­me­ta­ra. Oda­tle, za­jed­no sa su­pru­gom, vo­di iz­da­vač­ku ku­ću Czar­ne. Pri­mjer koji na svoj na­čin po­ka­zu­je ko­li­ko je Sta­si­uk u pra­vu je naj­no­vi­ja knji­žev­na sen­za­ci­ja, irač­ki pi­sac Ha­ssan Bla­sim sa svo­jom zbir­kom pri­ča “Irač­ki Krist i dru­ge pri­če”. Bla­sim je na­pros­to “imao sre­ću” da je ro­đen i da je ži­vio na “iz­nim­no za­nim­lji­vom po­dru­čju”, što je po Sta­si­uku ključ­ni pre­du­vjet za do­bru li­te­ra­tu­ru. Sto­ga ni­sam, kad je ri­ječ o ovom pis­cu, sklon epi­te­ti­ma po­put ge­ni­jal­no, ve­li­čans­tve­no, jer na taj na­čin ne­s­vjes­no de­mons­tri­ra­mo “sin­drom vi­še vri­jed­nos­ti” u od­no­su na pis­ce koji do­la­ze iz “eg­zo­tič­nih ze­ma­lja”, jer je sa­svim oče­ki­va­no da iz zem­lje ko­ja je proš­la kroz “de­ve­ti krug pak­la” do­đe u svjet­skim ok­vi­ri­ma iz­nim­na li­te­ra­tu­ra, “iz svi­je­ta koji je u kons­tant­nom po­kre­tu”, ka­ko bi to re­kao An­dr­zej Sta­si­uk. assan Bla­sim ro­đen je 1973. u Bag­da­du, gdje je stu­di­rao na Aka­de­mi­ji film­skih umjet­nos­ti. Go­di­ne 1998., u vri­je­me dik­ta­tu­re svrg­nu­tog i po­gub­lje­nog irač­kog dik­ta­to­ra Sa­da­ma Hu­se­ina, na­pu­šta Bagdad i od­la­zi u Irač­ki Kur­dis­tan, gdje je sni­mao fil­mo­ve pod pse­udo­ni­mom Ou­azad Osman. Dje­la

Hsu mu pre­ve­de­na na dva­de­se­tak je­zi­ka. Bla­si­mo­ve pri­če ne pod­sje­ća­ju na bi­lo što nas­ta­lo u sklo­pu ka­no­ni­zi­ra­nih obra­za­ca ne­če­ga što Sta­si­uk na­zi­va za­pad­nom knji­žev­noš­ću, iako su Bla­si­mo­ve naj­češ­će te­me - rat, iz­bje­gliš­tvo i eg­zil - kom­pa­ti­bil­ne s tim obras­ci­ma. Raz­li­ka je upra­vo u ono­me što na­vo­di Sta­si­uk: jed­ni­ma, za­pad­noj knji­žev­nos­ti, knji­žev­nost je pos­ta­la sa­moj se­bi svr­ha, dok je ona kod Bla­si­ma tek sred­stvo. Ako bih ipak mo­rao Ha­ssa­na Bla­si­ma us­po­re­di­ti s ne­kim pis­cem s ko­jim sam se ra­ni­je su­sreo, on­da bi to pri­je svih bio sjaj­ni iz­ra­el­ski krat­ko­pri­čaš Et­gar Ke­ret, koji je ujed­no i film­ski re­da­telj, kao i Bla­sim. I to pri­lič­no us­pje­šan: pri­mje­ri­ce za svoj film “Me­du­ze” Ke­ret je 2007. do­bio na­gra­du Ca­me­ra d’Or (Zlat­na ka­me­ra) na pres­tiž­nom Film­skom fes­ti­va­lu u Can­ne­su. Ke­re­ta su ne­ki knji­žev­ni kri­ti­ča­ri pred­sta­vi­li kao spoj Kaf­ke i Ta­ran­ti­na. I sa­vr­še­no po­go­di­li. Is­to to mo­gli bi­smo re­ći i za Bla­si­ma. Slič­nost iz­me­đu ova dva pis­ca po­go­to­vo do­la­zi do iz­ra­ža­ja u pri­ča­ma ko­je bi­smo uvjet­no re­če­no mo­gli na­zva­ti fan­tas­tič­ni­ma, a u prin­ci­pu se ra­di o ne­koj vr­sti cr­nog bli­sko­is­toč­nog ma­gič­nog re­aliz­ma. Tak­va je pri­mje­ri­ce pri­ča “Pi­zze­ri­ja ka­mi­ka­ze” Et­ga­ra Ke­re­ta i Bla­si­mo­va pri­ča “Ti­su­ću i je­dan nož”: Bla­si­mov i Ke­re­tov bru­tal­ni i bi­zar­ni hu­mor je pri­lič­no sli­čan, rad­nja ne­sme­ta­no dvo­s­mjer­no te­če iz jed­nog svi­je­ta u dru­gi, iz svi­je­ta ži­vih u svi­jet mr­tvih, te iz re­al­nog u onos­tra­no. Bla­sim iz pot­pu­no neo­če­ki­va­ne per­s­pek­ti­ve gle­da na odre­đe­ne fe­no­me­ne koji su za­pre­pas­ti­li svjet­sku jav­nost, po­put jav­nih smak­nu­ća ili fe­no­me­na sa­mo-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.