Fenyve­si nas pod­sje­ća da ka­ni­ba­li me­đu na­ma ni­ka­mo ni­su otiš­li. Na­pro­tiv, sa slaš­ću za­gri­za­ju, ko­ris­te­ći sa­mo mo­der­ni­ja oruž­ja

Express - - PRVA STRANICA -

tih okup­ljao či­tav niz pi­sa­ca voj­vo­đan­ske neo­avan­gar­de, ko­ji su se svo­jim ra­dom i po­gle­dom us­pje­li vi­so­ko od­sko­či­ti od ogra­ni­če­nja sis­te­ma zem­lje u ko­joj su ži­vje­li i stva­ra­li. Fenyve­si je pri­pa­dao ma­đar­skim pis­ci­ma u Voj­vo­di­ni, no 1991. traj­no se od­se­lio u Ma­đar­sku, gdje je ure­đi­vao raz­ne kul­tur­ne lis­to­ve i bio di­rek­tor lo­kal­nih te­le­vi­zi­ja. Ako još it­ko ga­ji ilu­zi­ju da je po­ezi­ja na­mi­je­nje­na opje­va­va­nju sa­mo li­je­pog, njež­nog i lir­skog, taj dje­čji mit br­zo­po­tez­no i la­ko mo­že sru­ši­ti či­ta­nje Fenyve­si­je­vih sti­ho­va, ko­ji oš­tro uba­da­ju u sva tam­na mjes­ta su­vre­me­nos­ti i no­vi­je po­vi­jes­ti. Nje­go­va je po­ezi­ja ne sa­mo bun­tov­na ne­go i ra­di­kal­no an­ga­ži­ra­na. U pje­smi “Via ne­ga­ti­va” Fenyve­si mo­žda naj­bo­lje da­je jas­nu di­jag­no­zu na­šeg do­ba, opi­su­ju­ći čo­vje­ka ko­ji se ba­vi is­klju­či­vo so­bom, iz­mak­nut u pros­tor udob­nog i pri­vat­nog, šti­te­ći se od glo­bal­nih pro­ble­ma: “Ži­vi­mo vre­me­na uve­lih ka­tar­zi, do­ba / osred­njos­ti. Do­ba ma­ni­riz­ma. U na­ša ti­je­la ta­lo­že se / ka­le­mi du­do­va sta­bla, pr­ljav­šti­na pro­bi­ja kroz lak za nok­te / Ovo je vri­je­me kom­pro­mi­sa. Sva­kod­nev­ne po­tre­be / i pla­ne­tar­ne vi­zi­je is­u­šu­ju nam vid.(…)”. Fenyve­si­ju ne pro­mi­ču ko­lek­tiv­ne, ali ni ma­le, in­di­vi­du­al­ne ano­ma­li­je. Sto­ga, či­ta­nje nje­go­va po­ezi­je mo­že čak pro­izves­ti ne­la­go­du. Va­žan po­da­tak iz auto­ro­ve bi­ogra­fi­je je da je ra­dio kao disk-džo­kej. Pri­sut­nost glaz­be u nje­go­voj po­ezi­ji iš­či­ta­va se čes­to i gus­to, ona je pod­lo­ga sti­ho­vi­ma na vi­še ra­zi­na, bi­lo zbog rit­ma pje­sa­ma ili re­fe­ren­ci­ja na ve­li­ke rock ben­do­ve i po­vi­jes­ne kon­tek­s­te, pa kod Fenyve­si­ja su­sre­će­mo Be­atle­se, Ji­mi­ja Hen­drixa, So­nic Yo­uth i broj­ne ve­li­ke mu­zi­ča­re na či­joj je po­ezi­ji i fi­lo­zo­fi­ji gra­dio svo­je pi­sa­nje. Fenyve­si­je­ve su pje­sme pro­že­te opo­roš­ću rock’n’rol­la, ali na­gla­še­nom in­ter­tek­s­tu­al­noš­ću i krat­kim frag­men­ti­ma kroz ko­je uvo­di dru­ge auto­re i pjes­ni­ke, po če­mu se po­seb­no is­ti­če pje­sma “@me­rič­ke im­pro­vi­za­ci­je” (Duc­hamp, Fromm, Ni­et­z­s­c­he…) i “Mi­ni­mum rock& roll” (Ša­la­mun, War­hol). enyve­si nas svo­jom po­ezi­jom pod­sje­ća da ka­ni­ba­li me­đu na­ma ni­ka­mo ni­su otiš­li. Na­pro­tiv, ka­ko kroz po­vi­jest, ta­ko i da­nas, nas­tav­lja­ju sa slaš­ću za­gri­za­ti u tki­vo dru­gog čo­vje­ka, ko­ris­te­ći sa­mo mo­der­ni­ja oruž­ja ili pak nas­tav­lja­ju ig­no­ri­ra­ti ono što je još od hu­ma­nos­ti os­ta­lo, baš kao što go­vo­re sti­ho­ve pje­sme “Či­ta­ju­ći mr­tve Voj­vo­đa­ne”: “Spon­zo­re iona­ko ne za­ni­ma / no­va osje­ćaj­nost i rock’n’roll, / Usred go­le­me mu­lja­ri­je svjet­sko­ga glasa / se­re im se za pje­sme.”

F

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.