‘Kris­tal­no zvo­no’ Mir­ka Bo­ži­ća hom­ma­ge je maj­ci i rod­no­me Mos­ta­ru, ali i ci­je­loj jed­noj epo­hi ko­ja je za­vr­ši­la u kr­vi i ko­ja nas još pri­tiš­će is­tom te­ži­nom

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Od za­če­ća smo de­fi­ni­ra­ni i ogra­ni­če­ni pros­to­rom. Naj­pri­je smo sti­ješ­nje­ni maj­či­nom utro­bom ko­ja nas na­po­s­ljet­ku okrut­no i bol­no iz­ba­cu­je van i to ne u či­nu os­lo­bo­đe­nja ne­go da nam po­ka­že da smo do­ži­vot­no osu­đe­ni na lju­štu­ru vlas­ti­tog ti­je­la. I tu ni­je kraj. Na to se ti­je­lo na­do­ve­zu­ju obi­telj­ski dom, uli­ca, grad itd. Is­ti­na, iz njih mo­že­mo po­bje­ći, ali sa­mo pri­vid­no jer sa so­bom no­si­mo neo­pip­lji­vu prt­lja­gu ko­ja nas pro­go­ni po­put pra­vog prok­let­stva. “Kris­tal­no zvo­no” Mir­ka Bo­ži­ća po­či­va upra­vo na tom prok­let­stvu. Na­ra­tiv­ni ju­nak ovog ne­ti­pič­nog ro­ma­na upu­šta se u pro­ces sa­mo­is­pi­ti­va­nja. Kroz ra­zot­kri­va­nje i sla­ga­nje mo­za­ika emo­tiv­nos­ti on tra­ga za osob­nom pot­pu­noš­ću. Tak­va po­tra­ga uvi­jek za­po­či­nje na iz­vo­ru. U ovom slu­ča­ju to je kon­kret­na adre­sa: Oneš­ću­ko­va 33, Mos­tar. Ni­je to tek pu­ka adre­sa sta­no­va­nja ti­pič­ne obi­te­lji iz osam­de­se­tih go­di­na proš­log sto­lje­ća, ko­ju či­ne za­pos­le­ni ro­di­te­lji i dvo­je dje­ce. Da­nas je to mjes­to pro­mi­je­ni­lo izgled, ta­mo je ne­ka no­va ku­ća, ne­ki dru­gi lju­di, ali taj iz­gub­lje­ni svi­jet ni­je pres­tao pos­to­ja­ti sve dok pos­to­ji sje­ća­nje na nje­ga. Što­vi­še, či­ni se da su ti proš­li ži­vo­ti u gla­va­ma ži­vih su­di­oni­ka stav­lje­ni na be­sko­nač­ni “re­pe­at”. Iz tog su vre­me­na osim frag­men­tar­nih sje­ća­nja os­ta­le sa­ču­va­ne kr­ho­ti­ne u vi­du dr­ve­no­ga kre­den­ca, por­cu­lan­skih ša­li­ca, jed­ne fo­te­lje i ma­le cr­ne knji­ži­ce. Upra­vo će ta knji­ži­ca maj­či­nih re­ce­pa­ta pos­lu­ži­ti pri­po­vje­da­ču kao oki­dač za re­kons­truk­ci­ju iden­ti­te­ta maj­ke, ko­ja je zbog te­ške bo­les­ti u nje­go­vu ži­vo­tu pri­sut­na tek dje­lo­mič­no, kao cr­no-bijela fo­to­gra­fi­ja, duh. Kroz avan­tu­ru pre­ta­pa­nja pros­to­ra, vre­me­na, oso­ba, pam­će­nja i za­bo­ra­va on će na­či­ni­ti in­tim­nu auto­bi­ogra­fi­ju. Na­ime, uz sva­ki za­pi­sa­ni re­cept ve­žu se sje­ća­nja i ne­ti­pič­ne aso­ci­ja­ci­je (ov­dje bih se tre­ba­la po­zva­ti na Pro­us­tov mo­del, ali mi dje­lu­je po­tro­še­no, pa ne­ću). “Kris­tal­no zvo­no” is­to­dob­no je i ro­man i knji­ga ti­pič­nih her­ce­go­vač­kih de­li­ci­ja. Ono je ba­la­da i oda. U smis­lu ovog pr­vog po­dra­zu­mi­je­va se svo­je­vr­s­ni žal za proš­lim i ne­po­vrat­nim, a u smis­lu ovog dru­gog po­tre­ba za kon­zer­vi­ra­njem sje­ća­nja i oda­va­nje po­čas­ti že­ni ko­ja je ovi­me do­bi­la još je­dan spo­me­nik. Me­đu re­cep­ti­ma iz cr­ne knji­ži­ce mno­go je vi­še ko­la­ča ne­go sla­nih je­la. De­ser­ti se obič­no ser­vi­ra­ju na kra­ju obje­da i obič­no u druš­tvu. Oni su vr­hu­nac do­ga­đa­ja, ali i znak da se tom is­tom do­ga­đa­ju pri­bli­žio kraj. Mir­ko Bo­žić ih je isko­ris­tio upra­vo sim­bo­lič­ki. Ne­vje­ro­ja­tan je broj po­vez­ni­ca ko­je po­das­ti­re pred či­ta­te­lja u kon­tek­s­tu bo­je, mi­ri­sa, vi­zu­al­nog do­živ­lja­ja, ali is­to­dob­no se pi­ta jesmo li i mi do­ži­vje­li sud­bi­nu ko­la­ča. Ona­ko ne­vi­ne i li­je­pe su nas iz­re­za­li na ko­ma­de. I lju­de i gra­do­ve. (Mos­tar i u dos­lov­nom smis­lu). Sve ovo či­ta­mo bez pa­te­ti­ke, bez mo­ra­li­zi­ra­nja. Autor “Kris­tal­no zvo­no” pi­še u pra­vom tre­nut­ku, os­lo­bo­dio se le­pr­ša­vos­ti dva­de­se­tih i pri­bli­žio zre­los­ti, ko­ja se, žu­de­ći za spoz­na­jom, ne­mi­nov­no okre­će proš­lom. Iako ‘“Kris­tal­nim zvo­nom” iš­či­ta­va­te tu­đi ži­vot na ne­ki na­čin će­te pre­poz­na­ti i ulom­ke vlas­ti­tog. Mo­že­te ga či­ta­ti i kao in­tim­nu bi­ogra­fi­ju gra­da i nje­nih sta­nov­ni­ka ko­ji­ma je Bo­žić u su­rad­nji s mos­tar­skim fo­to­gra­fom Iva­nom Ke­la­vom po­sve­tio mo­no­gra­fi­ju “Mos­tar iza ku­li­sa” pred­sta­viv­ši nam grad i nje­go­ve sta­nov­ni­ke iz­van ono­ga što pri­ka­zu­ju tu­ris­tič­ki vo­di­či i rek­la­me. “Kris­tal­no zvo­no” kroz frag­men­tar­no pri­po­vi­je­da­nje bri­ne o po­eti­ci pros­to­ra. Pred na­šim se oči­ma sla­žu vi­zu­al­no dojm­lji­ve sli­ke po­je­di­nih di­je­lo­va gra­da ko­ji su pri­po­vje­da­ču važ­ni go­vo­re­ći o kul­tu­ro­lo­škom iden­ti­te­tu i pre­poz­nat­lji­vos­ti lje­po­te sva­kod­ne­vi­ce. “Kris­tal­no zvo­no” do­ku­ment je vre­me­na, hom­ma­ge maj­ci i rod­nom gra­du, ali i ci­je­loj jed­noj epo­hi ko­ja je za­vr­ši­la u kr­vi i ko­ja nas još pri­tiš­će is­tom te­ži­nom. Ima ne­ke neo­do­lji­ve ro­man­ti­ke u ovoj knji­zi, ko­ja se či­ta po­la­ko, kao što se po­la­ga­no je­de uku­san obrok po­en­ti­ran do­brim de­ser­tom. U slu­ča­ju da vam se ro­man ne svi­di, is­ko­ris­ti­te re­cep­te i na­pra­vi­te ko­la­če.

I

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.