VIRTUALNA BIRTIJA! TO JE ZA ME­NE FA­CE­BO­OK

Dru­gi do­bit­nik na­gra­de za knji­žev­nost na druš­tve­nim mre­ža­ma, Bo­jan Kri­što­fić, o ge­ne­ra­ci­ji tzv. mil­len­ni­al­sa i plat­for­ma­ma na ko­ji­ma se iz­ra­ža­va­ju

Express - - PRVA STRANICA - Raz­go­va­rao:

Dru­gi do­bit­nik na­gra­de Post scrip­tum, za knji­žev­nost na druš­tve­nim mre­ža­ma, je Bo­jan Kri­što­fić, autor či­je su ime, oni ko­ji su ga već ubra­li do sa­da, pri­je ve­za­li za li­kov­nost jer Kri­što­fić je tri­de­se­to­go­diš­nji, a već oz­bilj­no ci­je­njen i afir­mi­ran di­zaj­ner, kri­ti­čar i kus­tos, i tko zna gdje će mu bi­ti kraj... Zna­mo da je proš­li tje­dan na FALIŠ-u baš on bio po­zvan da otvo­ri iz­lož­bu pla­ka­ta “Iz Ru­si­je s lju­bav­lju i mrž­njom”. Bu­du­ći da je i pr­vi do­bit­nik na­gra­de Post scrip­tum, Hrvoje Mar­ko Pe­ru­zo­vić, pri­mar­no sli­kar, ima­mo raz­lo­ga po­sum­nja­ti da pos­to­ji ne­kak­va taj­na ve­za iz­me­đu vi­zu­ala­ca i objav­lji­va­nja knji­žev­nos­ti na Fa­ce­bo­oku. Oba “vi­zu­al­ca” će bi­ti pred­stav­lje­na - pr­vi do­bit­nik fri­ško objav­lje­nom knji­gom “Ne­ko­ga mo­ra­mo voljeti (ka­ko na we­bu ta­ko i na zem­lji)”, dok će dru­gi pri­mi­ti na­gra­du i pred­sta­vi­ti ru­ko­pis uži­vo - na pe­tom KaLi­bar bes­ti­va­lu u Za­dru, 21. ruj­na. Dru­gi, dak­le Kri­što­fić, ko­men­ti­rao je svoj ra­zvi­tak pre­ma “sli­ka­nju ri­je­či­ma”. - Jed­nos­tav­no, ja sam vi­zu­al­ni tip lič­nos­ti, pro­na­la­zim pri­zo­re ko­je že­lim is­pri­po­vi­je­da­ti, ali s vre­me­nom mi je pos­ta­lo dra­že to či­ni­ti ri­je­čju ne­go sli­kom. K to­me, vo­lim se igra­ti s je­zi­kom. I vra­ški do­bro se sna­la­zi u to­me, mo­ram do­da­ti i pot­kri­je­pi­ti, re­ci­mo, ovom ka­rak- te­ris­tič­no proz­no-proz­nom obja­vom: “Još kao dje­te­tu strah mi je bio bli­zak pri­ja­telj. Bud­no me pra­tio u svim za­ro­ni­ma, na svim ste­pe­ni­ca­ma i skre­ta­nji­ma. Ni­je me na­pu­štao ni u naj­te­žim tre­nu­ci­ma. No, jed­nog da­na je oti­šao, ma­lo me po­če­šao iza uha i pok­lo­nio mi ri­je­dak slat­kiš.” U ra­doz­na­lu Kri­što­fi­će­vu bi­ogra­fi­ju upi­sa­no je i eks­pe­ri­men­ti­ra­nje s ka­za­li­štem i pi­sa­nje sce­na­ri­ja za TV emi­si­je i in­te­res za strip i, ge­ne­ra­cij­ski ni­ma­lo iz­nim­na, okre­nu­tost pre­ma Fa­ce­bo­oku kao do­mi­nant­noj druš­tve­noj mre­ži. - Fa­ce­bo­ok za me­ne ni­je ni­šta dru­go do­li virtualna birtija, dak­le pros­tor u ko­jem se mo­že be­sko­nač­no raz­go­va­ra­ti, pa i ras­prav­lja­ti, gdje se mo­že ko­je­šta kon­zu­mi­ra­ti, i po­ti­caj­no i de­ka­dent­no!, i gdje se, u ko­nač­ni­ci, sa svi­me sku­pa mo­že ite­ka­ko pre­tje­ra- ti. Po­čet­kom stu­di­ja, kad sam otvo­rio pro­fil - ve­ći­na mo­jih naj­bli­žih pri­ja­te­lja već ga je ima­la! ‘Fejs’ ni­je bio ono što je da­nas i ra­bi­li smo ga go­to­vo is­klju­či­vo za ze­zan­ci­ju, raz­mje­nu mu­zi­ke, sli­ka... Sav ‘oz­bi­ljan’ sa­dr­žaj druš­tve­ne mre­že: mar­ke­tin­ški me­ha­niz­mi, PR stra­ni­ce, politički agit-prop... sti­gao je pu­no pos­li­je, ali se ubr­zo po­ka­za­lo da on vri­jed­nos­no sto­ji na pot­pu­no is­toj rav­ni kao i ‘ba­nal­ni’ me­mo­vi, ske­če­vi ili vi­ce­vi - sprem­no raz­la­že ovaj mla­dić du­bo­ka gla­sa i opa­ka iz­gle­da, ko­ji ubla­ža­va sa­njiv po­gled, bla­gost to­na i vi­so­ka kul­ti­vi­ra­nost is­ka­za. Jed­na od na­ka­na na­gra­de Post scrip­tum je po­tak­nu­ti one ko­ji druš­tve­ne mre­že ko­ris­te za umjet­nič­ko stva­ra­nje i po­pu­la­ri­zi­ra­ti ih, što se pot­pu­no po­du­da­ra s Kri­što­fi­će­vom vi­zi­jom Fa­ce­bo­oka. - Pu­tem druš­tve­nih mre­ža umjet­nič­ki rad se odav­no do- ga­đa, a ci­je­loj ge­ne­ra­ci­ji tzv. mil­len­ni­al­sa to uop­će ni­je te­ma. Oni se iz­ra­ža­va­ju po­mo­ću FB-a i dru­gih plat­for­mi na sa­svim auten­ti­čan na­čin. Po­čet­kom 2016. spon­ta­no sam od­lu­čio ko­ris­ti­ti FB što ‘pa­met­ni­je’, pa sam u sta­tu­si­ma po­čeo bi­lje­ži­ti mis­li ko­je su mi se či­ni­le vri­jed­ne di­je­lje­nja, a one su re­la­tiv­no br­zo po­pri­mi­le for­mu po­ezi­je u pro­zi či­ja je po­an­ta da se u dvi­je-tri re­če­ni­ce os­tva­ri odre­đe­na es­tet­ska i re­flek­siv­na cje­li­na. Na­rav­no, bu­du­ći da sam sve objav­lji­vao i objav­lju­jem na svom pri­vat­nom pro­fi­lu, pu­bli­ka su is­klju­či­vo mo­ji pri­ja­te­lji i poz­na­ni­ci, ko­ji ima­ju svu slo­bo­du ko­men­ti­ra­ti i kri­ti­zi­ra­ti mo­je pos­to­ve, či­ni­ti s nji­ma što ih je vo­lja. To mi je od­go­va­ra­lo jer sam si ta­ko osi­gu­rao mo­men­tal­ni fe­ed­back či­ta­te­lja, što mi se či­ni mo­žda i naj­ve­ćom pred­noš­ću pri objav­lji­va­nju sa­dr­ža­ja ko­ji pre­ten­di­ra na traj­ni­ji ži­vot od uobi­ča­je­nih ‘click-ba­it’ lin­ko­va. Da autor­ske am­bi­ci­je ni­su ni­ma­lo pre­tje­ra­ne, mo­gu po­t­vr­di­ti mno­ge obja­ve, a me­ni je po­seb­no dra­ga ova, re­flek­siv­na, me­lan­ko­lič­na i iro­nič­na: “Po­sve­maš­nja div­lji­na vra­ća se po svo­je ta­mo gdje su se go­di­na­ma su­kob­lja­va­la raz­li­či­ta ple­me­na. Ru­žma­rin, snje­go­vi i šaš pre­kri­va­ju po­dru­čje iz­mu­če­no mra­mo­rom, ka­me­nom i že­lje­zom. Os­lo­bo­đe­na zem­lja sa­da na­po­kon cvje­ta.”

U ra­doz­na­lu Kri­što­fi­će­vu bi­ogra­fi­ju upi­sa­no je i eks­pe­ri­men­ti­ra­nje s ka­za­li­štem, pi­sa­nje sce­na­ri­ja...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.