Ni­ko­ga od pro­fe­so­ra ni­sam sma­trao uzo­rom, ali sam se tru­dio kras­ti od sva­ko­ga po­ne­što. Du­go sam bio rad­nik, a ma­nje eks­po­ni­ra­ni i sa­mo­uvje­re­ni stu­dent

Express - - PRVA STRANICA -

slap­s­tick, i na trash hu­mor kao na le­gi­ti­man stil glu­me, ta­ko da je to sve što su gle­da­li u ne­kim stra­nim se­ri­ja­ma, u ko­ji­ma smo uži­va­li te ko­je su stvar­no po­mak­nu­te i do­s­ljed­ne u svo­jem trash sti­lu. A ako smo mi us­pje­li bi­ti na tom tra­gu i po­vu­ći ta­kav je­dan stil, on­da mis­lim da će se to pre­poz­na­ti i da će film bi­ti gle­dan.” Gr­gić na­po­mi­nje da je si­gu­ran da “Lavina” upu­ću­je kri­ti­ku i da­naš­njem hr­vat­skom druš­tvu jer ko­me­di­ja ne bi smje­la ima­ti gra­ni­ce što mo­že is­mi­ja­va­ti, a što ne. “Pri­je film upu­ću­je na ne­ke na­še raz­li­či­tos­ti, a ako se us­pi­je­mo kroz nje­ga na­smi­ja­ti sa­mi se­bi, on­da je svr­ha is­pu­nje­na”, za­klju­ču­je glu­mac ko­ji je već du­go pre­poz­nat­ljiv po ulo­ga­ma zli­ko­va­ca i pok­va­re­nja­ka ko­je su ga obi­lje­ži­le na ma­lim ekra­ni­ma, od se­ri­je “Novine” pa do “Cr­no-bi­je­log svi­je­ta” i “Do­brih na­mje­ra”. Pi­tam ga sto­ga sme­ta li mu ta­kav je­dan imidž u jav­nos­ti. “Da, ne­ke se ko­le­ge us­tru­ča­va­ju to igra­ti, a ja ni­kad ni­sam imao ogra­du ni u ka­za­li­štu ni na sni­ma­nju tak­vih ulo­ga. One os­ta­nu dos­ta upe­čat­lji­ve i znam da me mno­gi pre­poz­na­ju po ulo­ga­ma ko­je Pri­sje­ća se sa smi­je­hom jed­ne aneg­do­te na ben­zin­skoj cr­p­ki na­kon što su se po­če­le pri­ka­zi­va­ti “Do­bre na­mje­re”, kad ga je pre­sreo je­dan “na pr­vi po­gled ‘ban­dit’, čo­vjek ko­je­mu se ne bih ta­ko la­ko htio za­mje­ri­ti”. Gr­gić je shva­tio da ga čo­vjek pro­ma­tra ne­ko vri­je­me, a za­tim mu je pri­šao i re­kao: “Pa ni­si ti ta­ko opasan kao što iz­gle­daš”. “Ali vi jes­te”, re­kao mu je Gr­gić. Ka­že da vo­li igra­ti tak­ve ma­lo te­že ulo­ge jer su naj­češ­će do­bro na­pi­sa­ne, ka­rak­ter­ne, ja­ke, ali i da je to ne­ka su­prot­nost nje­ga sa­mo­ga jer je uz­bud­lji­vo is­tra­ži­va­ti re­ak­ci­je tak­vog jed­nog lica ko­je ne­ma ve­ze osob­no s nji­ma. Ali Gr­gić se pam­ti i po ulo­ga­ma iz­ra­zi­to po­zi­tiv­nih li­ko­va, po­put al­ter-ega pis­ca Ma­te Ma­ti­ši­ća u us­pješ­ni­ci HNK-a “Lju­di od vo­ska” ili ulo­zi jed­nog od mu­ška­ra­ca ko­jeg mu­če že­ne u glo­ba­lu u pred­sta­vi Ma­ri­ja Ko­va­ča “Mu­škar­ci.hr”. To po­dra­zu­mi­je­va ne­ku glu­mač­ku la­ko­ću ska­ka­nja iz mo­du­sa u mo­dus, pa ga pi­tam sto­ga ka­ko je doš­lo do tak­ve vr­ste glu­mač­ke pre­pre­de­nos­ti. “Priz­na­jem, pu­no ra­dim. I ti­je­kom pro­ba ni­je mi ugod­no i to je uvi­jek ma­zo­his­tič­ki po­sao, tra­ži­ti jed­nog dru­ga­či­jeg se­be. Ali kad se jed­nom spo­ji ulo­ga ko­ja ula­zi u tu ko­me­di­ju ili dra­mu, on­da je to pre­šal­ta­va­nje ne­vid­lji­vo. Ma­li mo­zak jed­nos­tav­no re­agi­ra na ono što je ulo­že­nu u ulo­gu ka­ko bi ona bi­la dru­ga­či­ja, i po sti­lu i po re­ak­ci­ja­ma. Vo­lim igra­ti pred­sta­ve baš za­to što dos­ta tra­že ono što jest, a ni­je ri­ječ o imi­ta­ci­ji. Mo­žda je pro­ces te­ži, ali je uži­tak ve­ći.” Ka­že ka­ko mu je dra­go kad lju­di za­mi­je­te da je na­pra­vio po­mak od uobi­ča­je­nih ulo­ga. I baš me to za­ni­ma­lo, to du­bin­sko ro­va­re­nje po vlas­ti­toj psi­hi ko­je je ima­nent­no sva­kom glum­cu. Jer do­bi­va se do­jam da lju­di iz stru­ke pre­ma­lo zna­ju o kak­vom je to emo­tiv­nom in­pu­tu ri­ječ, kad se ra­di o obra­zo­va­nju i sta­sa­nju glum­ca, ali ta­kav je­dan pro­ces ko­ji od “obič­nog” čo­vje­ka stvo­ri glum­ca čes­to tra­ži unu­tar­nje pre­me­ta­nje, is­tra­ži­va­nje

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.