Na­kon po­mak­nu­te uho­di­te­lji­ce i li­ječ­ni­ce pre­ljub­ni­ce pri­tis­nu­te kri­zom sred­njih go­di­na, pod Ma­ri­ni­nim se spi­sa­telj­skim skal­pe­lom naš­la i jed­na umjet­ni­ca

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

to je umjet­nost? Stvar osob­nog iz­ra­za, pi­ta­nje tre­nut­ka ili čin in­s­pi­ra­ci­je? Jed­nos­tav­no, za sve ko­ji o umjet­nos­ti pro­miš­lja­ju mo­žda i te­melj­no pi­ta­nje, ali od­go­vor na nje­ga ni­po­što ni­je jed­noz­na­čan. Bli­že će­mo is­ti­ni bi­ti us­t­vr­di­mo li da je od­go­vo­ra ko­li­ko i umjet­ni­ka. Jer sva­ko­me je umjet­nost, po­se­bi­ce ona što je sam pro­izvo­di, važ­na, po­seb­na i ne­po­nov­lji­va. Umjet­nost je lju­bav, umjet­nost je čin stva­ra­nja, tre­nu­tak ulov­ljen u vre­me­nu, ele­ment odu­zet pri­ro­di sa­mo ka­ko bi joj bes­po­go­vor­no i bez­re­zerv­no slu­žio. Kli­šej do kli­še­ja. Ali mo­že li umjet­nost bi­ti i “Pi­ta­nje ana­to­mi­je”? Pos­tav­lja­či, kao i po­sje­ti­te­lji kon­tro­verz­ne iz­lož­be “Bo­di­es re­ve­aled”, ko­ja je 2010. go­di­ne po­di­je­li­la hr­vat­sku jav­nost, re­ći će da mo­že. I to u onom naj­dos­lov­ni­jem smis­lu. Ni­je poz­na­to je li iz­lož­bu po­gle­da­la i jed­na od naj­plod­ni­jih i či­ta­telj­skoj pu­bli­ci naj­dra­žih do­ma­ćih auto­ri­ca Ma­ri­na Vuj­čić, no nje­zi­no se “Pi­ta­nje ana­to­mi­je” u mno­go­če­mu raz­li­ku­je od ono­ga što su ga pred gle- da­te­lje pos­ta­vi­li struč­nja­ci iz Pre­mi­er Exhi­bi­ti­on­sa. Oni su se usre­do­to­či­li na pos­to­ja­nje, a ona na – ne­dos­ta­ja­nje. Na­kon Ka­ta­ri­ne i Ire­ne, šal­ter­ske služ­be­ni­ce i li­ječ­ni­ce, po­mak­nu­te uho­di­te­lji­ce i li­ječ­ni­ce pre­ljub­ni­ce pri­tis­nu­te kri­zom sred­njih go­di­na, pod Ma­ri­ni­nim se spi­sa­telj­skim skal­pe­lom naš­la i jed­na umjet­ni­ca. Ve­ro­ni­ka Vin­ter osam je sa­ti dnev­no, od po­ne­djelj­ka do pet­ka ban­kov­na či­nov­ni­ca. Iz­van tog vre­me­na pra­va je umjet­ni­ca - umjet­ni­ca vo­že­nja sa­mač­kog ži­vo­ta, umjet­ni­ca pre­živ­lja­va­nja, neo­t­kri­ve­na sli­ka­ri­ca i umjet­ni­ca do­di­ra. U po­s­ljed­njoj od nje­zi­nih na­da­re­nos­ti po­naj­vi­še je, i to go­to­vo pu­nih go­di­nu da­na, uži­vao An­tun, tu­đi su­prug, či­je je druš­tvo Ve­ro­ni­ki na­do­mje­šta­lo ono što joj je, kao sa­mi­ci, naj­vi­še ne­dos­ta­ja­lo. Je­dan dru­gi sa­mac, Flo­ri­jan Ba­uer, u svo­joj je sa­mo­ći bio još i or­to­dok­s­ni­ji od­bi­ja­ju­ći se iz­lo­ži­ti gnja­va­ži što bi je mo­že­bit­no uklju­či­va­nje lju­bav­ni­ce u nje­gov us­ta­lje­ni ži­vot­ni ri­tam iz­a­zva­lo. No ot­ka­ko mu je su­pru­ga pre­mi­nu­la, Flo­ri­ja­nu ni­je imao tko po­mi­lo­va­ti le­đa. Ni­je to bi­lo pi­ta­nje ko­mo­di­te­ta, ne­go do­is­ta pi­ta­nje ana­to­mi­je, jer ljud­ske su ru­ke pre­krat­ke da bi se čo­vjek nji­ma po­mi­lo­vao po le­đi­ma. Prak­ti­čan ka­kav jest, Flo­ri­jan je tom pro­ble­mu do­sko­čio ogla­som u no­vi­na­ma. Taj is­ti oglas ugle­da­la je gos­po­đa Vin­ter i tu, rek­li bi­smo, po­či­nje na­ša pri­ča. Ta nas pri­ča, su­prot­no mo­gu­ćim či­ta­telj­skim oče­ki­va­nji­ma, ne­će odves­ti u bes­pu­ća ot­kri­va­nja lju­ba­vi u poz­nim go­di­na­ma, a ne­će nam po­ka­za­ti ni ka­ko je to kad ti ži­vot pru­ži dru­gu pri­li­ku. Ni Flo­ri­jan ni Ve­ro­ni­ka, na­po­s­ljet­ku, ne tra­ga­ju za dru­gom pri­li­kom. Tra­ga­ju za smis­lom, za onim ne­čim što im ne­dos­ta­je prem­da ne zna­ju toč­no što je to. No­vac ili mi­lo­va­nje? Vje­ro­jat­ni­je, vri­je­me ko­je ne mo­gu vra­ti­ti. Jer “Pi­ta­nje ana­to­mi­je” je, ako išta, ro­man o pro­pu­šte­nim ži­vot­nim pri­li­ka­ma. O svim onim po­ljup­ci­ma i za­gr­lja­ji­ma ko­je ni­smo udi­je­li­li, svim kom­pro­mi­si­ma na ko­je ni­smo pris­ta­li i svim pri­ča­ma ko­je ni­smo is­pri­ča­li, a tre­ba­li smo. Sve­mu ono­me za što je pre­kas­no. “Pi­ta­nje ana­to­mi­je” ujed­no go­vo­ri i o sve­mu ono­me što se iz pro­pu­šte­nih pri­li­ka ra­đa, sva­koj no­voj pri­li­ci ko­ju mo­že­mo obje­ruč­ke pri­hva­ti­ti ili po­nov­no pro­pus­ti­ti da pro­đe po­red nas. Ne dru­goj, ne­go no­voj pri­li­ci. Tu raz­li­ku, u se­bi svoj­stve­nom sti­lu iz­me­đu re­da­ka, Ma­ri­na Vuj­čić po­seb­no na­gla­ša­va. Jer bi­ti sam, is­ti­če ona, ne zna­či bi­ti osam­ljen, baš kao što ži­vje­ti ru­tin­skim ži­vo­tom ne zna­či do­sa­đi­va­ti se. Ni pri­hva­ti­ti pro­mje­nu ne zna­či priz­na­ti po­raz. Mo­žda zna­či pre­pus­ti­ti se... Do­di­ru, umjet­nos­ti ili pri­či ko­ju će, ne­sum­nji­vo, mno­gi ra­do iš­či­ta­va­ti i u njoj pro­na­la­zi­ti vlas­ti­te pri­če, iz­vla­či­ti vlas­ti­te po­ru­ke...

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.