Ljud­ska tra­ge­di­ja se pre­tva­ra u kr­va­vu sa­pu­ni­cu u ko­joj pos­to­je ‘na­ši’ i ‘nji­ho­vi’, od­nos­no ‘he­ro­ji, a ne zlo­čin­ci’

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Ras­prav­no vi­je­će Me­đu­na­rod­nog kaz­ne­nog su­da za biv­šu Ju­gos­la­vi­ju u Ha­agu iz­rek­lo je 22. stu­de­nog 2017. pr­vos­tu­panj­sku pre­su­du za­po­vjed­ni­ku voj­ske bo­san­skih Sr­ba Rat­ku Mla­di­ću pro­gla­siv­ši ga kri­vim za zlo­čin ge­no­ci­da u Sre­bre­ni­ci i zlo­či­ne pro­tiv čo­vječ­nos­ti te ga osu­di­lo na je­di­ni mo­gu­ći na­čin, na kaz­nu do­ži­vot­nog za­tvo­ra. Mla­dić je os­lo­bo­đen kriv­nje za toč­ku op­tuž­ni­ce u ko­joj ga se te­re­ti­lo za ge­no­cid u šest bo­san­sko­her­ce­go­vač­kih op­ći­na, uklju­ču­ju­ći op­ći­nu Pri­je­dor, ko­ja je po ma­sov­nos­ti po­či­nje­nih zlo­či­na od­mah iza Sre­bre­ni­ce, jer je za­klju­če­no da ti zlo­či­ni ni­su ima­li obi­ljež­je ge­no­ci­da. Ta­ko­đer, Me­đu­na­rod­ni kaz­ne­ni sud ni­je “ho­no­ri­rao” ulo­gu Sr­bi­je u ma­sov­nim zlo­či­ni­ma, ona je pre­šu­će­na, po­nov­lje­ne su go­to­vo is­te for­mu­la­ci­je kao u pr­vos­tu­panj­skoj pre­su­di Ra­do­va­nu Ka­ra­dži­ću, što je ve­ći­na po­li­tič­kih ana­li­ti­ča­ra una­pri­jed pre­dvi­đa­la. Am­nes­ti­ra­nje Sr­bi­je i pre­ba­ci­va­nje kriv­nje na po­li­tič­ko i voj­no vod­stvo bo­san­skih Sr­ba ima svo­ju nes­kri­ve­nu po­li­tič­ku di­men­zi­ju, pri­je sve­ga kao svo­je­vr­s­ni us­tu­pak Sr­bi­ji u ci­lju nje­nog ne­sme­ta­nog pu­ta pre­ma NATO-u i Eu­rop­skoj uni­ji, od­nos­no oti­ma­nju iz ru­skog za­gr­lja­ja. Raz­ne po­li­tič­ke igre ko­ji­ma se tra­uma­ti­zi­ra­ju žr­tve, na što smo svi ogu­gla­li, glav­ni su raz­log zbog ko­jeg Ha­ški sud, na­ža­lost, ni­je is­pu­nio svo­ju svr­hu. Umjes­to po­mi­re­nja, mi da­nas ima­mo otvo­re­ni pre­zir pre­ma žr­tva­ma i sve iz­ra­že­ni­ju ne­tr­pe­lji­vost i Po­tom je na­veo ka­ko je dan ra­ni­je bio u rod­nom Ka­li­no­vi­ku te ka­ko su ga tom pri­li­kom sr­dač­no doš­li poz­dra­vi­ti mus­li­ma­ni iz okol­nih se­la, te ka­ko im je on re­kao ka­ko se “Sr­bi i mus­li­ma­ni tre­ba­ju dr­ža­ti za­jed­no, da mo­ra­ju šti­ti­ti jed­ni dru­ge” go­vor mrž­nje. Bi­lo je za­nim­lji­vo u tom smis­lu pra­ti­ti re­ak­ci­je iz Re­pu­bli­ke Sr­p­ske na za­si­gur­no naj­važ­ni­ju pre­su­du ko­ju je do­nio Ha­ški tri­bu­nal od svog os­nut­ka: Mi­lo­rad Do­dik pro­gla­sio je Mla­di­ća “sr­p­skim he­ro­jem”, dok su opor­be­ni po­li­ti­ča­ri uglav­nom la­men­ti­ra­li o an­ti­sr­p­skom ka­rak­te­ru Ha­škog tri­bu­na­la. O žr­tva­ma ni­je pro­go­vo­rio nit­ko od njih. To je, na­ža­lost, pos­tao stan­dard ko­ji je pos­ta­vio Mi­lo­rad Do­dik i sva­ko od­stu­pa­nje od nje­ga pred­stav­lja čin po­li­tič­kog sa­mo­uboj­stva. Sa­ma pre­su­da, na­rav­no, ni naj­ma­nje ne­će po­mo­ći u raz­rje­še­nju “enig­me Mla­dić”, od­nos­no u pro­pi­ti­va­nju naj­dub­lje ljud­ske pa­to­lo­gi­je. Ve­čer uoči iz­ri­ca­nja pre­su­de Rat­ku Mla­di­ću, na Fe­de­ral­noj te­le­vi­zi­ji pri­ka­za­na je re­por­ta­ža ko­ja je snim­lje­na u Bo­ža­no­vi­ći­ma, se­lu u op­ći­ni Ka­li­no­vik, rod­no­me mjes­tu Rat­ka Mla­di­ća. Ne sa­mo FTV, i ne­ke dru­ge te­le­vi­zi­je u is­to vri­je­me po­sje­ti­le su Bo­ža­no­vi­će. Ovo ni­je no­vi­na. Go­di­na­ma uoči ob­ljet­ni­ce sre­bre­nič­ko­ga ge­no­ci­da u me­di­ji­ma na­glo oži­vi in­te­res za Ka­li­no­vik. Pri­je de­se­tak go­di­na no­vi­na­ri jed­nog sa­ra­jev­skog tjed­ni­ka na­pra­vi­li su re­por­ta­žu iz to­ga gra­da, iz ko­je se sje­ćam jed­nog bi­zar­nog de­ta­lja, ka­ko u 21. sto­lje­ću dnev­ne no­vi­ne u Ka­li­no­vik sti­žu s 24 sa­ta za­kaš­nje­nja. Bez ob­zi­ra što su po­sje­ti Ka­li­no­vi­ku, pre­ma mo­je­mu miš­lje­nju, do­bar put u tra­ga­nju za ko­ri­je­ni­ma jed­nog pa­to­lo­škog zla, sli­čan pris­tup ima i lo­ših stra­na. Pri­mje­ri­ce, izja­ve Mla­di­će­vih ro­đa­ka ili pri­ja­te­lja iz dje­tinj­stva, ko­je se iz go­di­ne u go­di­nu po­nav­lja­ju, ka­ko je Rat­ko Mla­dić bio “do­bar i drag dje­čak” i slič­no, os­tav­lja­ju pros­tor za ne­vje­ro­jat­no is­kriv­lja­va­nje sli­ke stvar­nos­ti u ko­joj se ljud­ska tra­ge­di­ja pre­tva­ra u kr­va­vu sa­pu­ni­cu u ko­joj pos­to­je sa­mo cr­no-bi­je­li li­ko­vi, “na­ši” i “nji­ho­vi”, od­nos­no “he­ro­ji, a ne zlo­čin­ci”. Op­ći­na Ka­li­no­vik na­la­zi se 60 ki­lo­me­ta­ra juž­no od Sa­ra­je­va. Po po­pi­su sta­nov­niš­tva iz 1971. go­di­ne, op­ći­na je ima­la 9458 sta­nov­ni­ka, od to­ga 3795 Boš­nja­ka, od­nos­no oko 40 pos­to. Pre­ma po­s­ljed­njem po­pi­su sta­nov­niš­tva iz 2013. go­di­ne, na­ci­onal­na sli­ka Ka­li­no­vi­ka u pot­pu­nos­ti se pro­mi­je­ni­la: u op­ći­ni Ka­li­no­vik da­nas ži­vi 2029 ljudi, od to­ga 1947 Sr­ba (oko 96 pos­to), 57 Boš­nja­ka, 8 Hr­va­ta te 17 “os­ta­lih”. Mo­že li se iz opi­sa mr­tvo­ga gra­da naz­re­ti ba­rem dje­lić jed­ne pa­to­lo­gi­je, od­nos­no od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje je li ona za­pra­vo za­če­ta tu? Jed­nom sam pri­je ra­ta pos­lom, ne sje­ćam se vi­še ko­jim po­vo­dom, pro­šao kroz Ka­li­no­vik i na­krat­ko smo zas­ta­li po­pi­ti ka­vu u ne­koj op­skur­noj bir­ti­ji. Na­la­zi­li smo se go­to­vo u “cen­tru gra­da”, u ko­jem su se već iza ku­ća uz glav­nu ces­tu pru­ža­li paš­nja­ci s mno­gim sto­go­vi­ma si­je­na. Taj do­ga­đaj me kas­ni­je zbog ne­če­ga uvi­jek pod­sje­ćao na uvod­ni dio fil­ma “Bi­lo jed­nom na div­ljem za­pa­du” Ser­gia Le­onea, na ge­ni­jal­ni pri­kaz ljud­ske ča­mo­ti-

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.