Pa­ra­doks pri­ča o mit­skoj mul­ti­et­nič­nos­ti u BiH: U nju se ku­nu ta­mo gdje je ne­ma ni u pra­ši­ni

Express - - PRVA STRANICA - Pi­še:

Umo­ru re­ak­ci­ja na­kon pra­vo­moć­ne pre­su­de “hr­vat­skoj šes­tor­ci” pred Ha­škim tri­bu­na­lom iz­dva­ja­ju se dvi­je, ona Ba­ki­ra Izet­be­go­vi­ća, boš­njač­kog čla­na Pred­sjed­niš­tva, i Fa­hru­di­na Ra­don­či­ća, čel­ni­ka SBB-a. Ov­dje tre­ba na tre­nu­tak zas­ta­ti i u po­zi­tiv­nom smis­lu is­tak­nu­ti iz­ja­vu Ner­mi­na Nik­ši­ća, čel­ni­ka bo­san­sko­her­ce­go­vač­kog SDP-a, ko­ji je go­vo­rio o po­je­di­nač­noj od­go­vor­nos­ti op­tu­že­ni­ka te ne­gi­rao bi­lo kak­vu ko­lek­tiv­nu od­go­vor­nost. Pri­lič­no od­mje­re­na i po­go­đe­na iz­ja­va, pa na tre­nu­tak mo­že­mo za­ne­ma­ri­ti i to što je upra­vo SDP u pro­tek­lom pe­ri­odu čes­to u pr­lja­vim po­li­tič­kim igra­ma igrao na kar­tu ko­lek­tiv­ne od­go­vor­nos­ti Hr­va­ta. Me­đu­tim, Nik­šić bi kao pred­sjed­nik jed­ne “mul­ti­et­nič­ke stran­ke”, ka­ko se­bi vo­le te­pa­ti u SDP-u, tre­bao na­pra­vi­ti odre­đe­ni is­ko­rak, pri­mje­ri­ce na­kon vi­še od dva de­set­lje­ća na­kon pres­tan­ka ra­ta obi­ći ne­ko od stra­ti­šta Hr­va­ta ili Sr­ba i po­ka­za­ti ba­rem hi­nje­ni pi­je­tet. Ma­lo bi pre­vi­še bi­lo oče­ki­va­ti od nje­ga da tra­ži prav­du za po­bi­je­nu dje­cu Gra­bo­vi­ce, Uz­do­la ili Vi­te­za, ali od ne­čeg se mo­ra po­če­ti. Na­ža­lost, prok­la­mi­ra­na mul­ti­et­nič­nost SDP-a i slič­nih stra­na­ka obič­na je laž, od­nos­no ona je dek­la­ra­tiv­na, bez ra­zu­mi­je­va­nja tog poj­ma. Naj­ve­ći pa­ra­doks pri­ča o mit­skoj bo­san­sko­her­ce­go­vač­koj mul­ti­et­nič­nos­ti kri­je se u jed­noj ba­nal­noj či­nje­ni­ci: da­nas se u BiH u mul­ti­et­nič­nost po­naj­vi­še zak­li­nju u sre­di­na­ma gdje te mul­ti­et­nič­nos­ti ne­ma ni­ti u tra­go­vi­ma, kao u Sa­ra­je­vu, pri­mje­ri­ce. Ono što se ta­mo na­zi­va mul­ti­et­nič­noš­ću naj­češ­će se svo­di na ho­uel­le­becqov­sko Pos­ta­lo je di­sku­ta­bil­no čak i ko­ri­šte­nje poj­ma BiH druš­tvo jer da­nas u zem­lji ne­ma ni­ti je­dan ko­he­ziv­ni fak­tor ko­ji bi da­vao pri­vid bi­lo kak­ve cje­li­ne. Ima­mo “na­še” i “nji­ho­ve” ži­ve, “na­še” i “nji­ho­ve” mr­tve, “na­še he­ro­je” i “nji­ho­ve zlo­čin­ce” po­ko­ra­va­nje, od­nos­no ne­ku vr­stu for­mal­ne, “pred­stav­nič­ke” mul­ti­et­nič­nos­ti. Objas­nit ću to na pri­mje­ru Ka­za­na, ja­me ko­ja se na­la­zi na obron­ci­ma Tre­be­vi­ća, stra­ti­šta Sr­ba u vri­je­me op­sa­de Sa­ra­je­va, o ko­je­mu se go­di­na­ma šu­tje­lo. On­da kad se po­če­la stid­lji­vo oda­va­ti po­čast žr­tva­ma po­gub­lje­nim na Ka­za­ni­ma, u ime SDP-a su za to bi­li “za­du­že­ni” La­gum­dži­ji­ni, od­nos­no Nik­ši­će­vi Sr­bi iz SDP-a. Ba­kir Izet­be­go­vić je po­red pri­če o “tam­noj” i “svi­je­tloj stra­ni” hr­vat­ske po­li­ti­ke 90-ih, što je no­vi­na u nje­go­vu di­skur­su, po­bro­jao zlo­či­ne ko­je su ti­je­kom ra­ta po­či­ni­li pri­pad­ni­ci HVO-a zbog ko­jih je Ha­ški tri­bu­nal kaz­nio “šes­tor­ku”: si­lo­va­nja, pljač­ke, uboj­stva, za­tva­ra­nja... Sve to, na­rav­no, sto­ji, me­đu­tim Izet­be­go­vić je mo­gao u is­tom kon­tek­s­tu umjes­to HVO-a spo­me­nu­ti Ar­mi­ju BiH, što tu iz­ja­vu ne bi uči­ni­lo ni­šta ma­nje vje­ro­dos­toj­nom. Od­sut­nost bi­lo kak­ve sa­mo­re­flek­si­je kod Ba­ki­ra Izet­be­go­vi­ća i slič­nih ot­kri­va go­to­vo pa­to­lo­ško etič­ko tu­pi­lo ko­je je iz­rav­na po­s­lje­di­ca sram­nog pre­šu­ći­va­nje zlo­či­na ko­je je po­či­ni­la Ar­mi­ja BiH nad Hr­va­ti­ma od stra­ne Ha­škog tu­ži­telj­stva, me­đu ko­ji­ma je, pri­mje­ri­ce, i 120-ero ubi­je­ne dje­ce. Fa­hru­din Ra­don­čić je s dru­ge stra­ne me­đu os­ta­lim iz­ja­vio ka­ko je pre­su­da “hr­vat­skoj šes­tor­ci” još jed­nom po­ka­za­la ka­ko su Boš­nja­ci “naj­ve­će žr­tve” ra­ta u BiH, što ni­je spor­no, ali sa­mo in­zis­ti­ra­nje na ovoj či­nje­ni­ci dva­de­set i dvi­je go­di­ne na­kon ra­ta kri­je u se­bi opas­nu pa­to­lo­gi­ju. Na­ža­lost, Ra­don­čić u ovo­me ni­je usam­ljen: sve boš­njač­ke stran­ke bez iz­nim­ke ko­ris­te agen­du “naj­ve­će žr­tve” kao vr­hu­na­rav­no na­če­lo. Ono što je u prak­ti­ci­ra­nju ovog na­če­la naj­po­gub­ni­je je to da čes­to slu­ži kao po­kri­će za zlo­či­ne “svo­je stra­ne”. U Ra­don­či­će­vim i Izet­be­go­vi­će­vim iz­ja­va­ma, dak­le, mo­že se naz­re­ti kli­ca ono­ga što je do­ve­lo do po­sve­maš­njeg uru­ša­va­nja bo­san­sko­her­ce­go­vač­kog druš­tva. Pos­ta­lo je di­sku­ta­bil­no čak i ko­ri­šte­nje poj­ma bo­san­sko­her­ce­go­vač­ko druš­tvo, jer da­nas u zem­lji ne­ma ni­ti je­dan ko­he­ziv­ni fak­tor ko­ji bi da­vao pri­vid bi­lo kak­ve cje­li­ne. Ima­mo “na­še” i “nji­ho­ve” ži­ve, “na­še” i “nji­ho­ve” mr­tve, “na­še he­ro­je” i “nji­ho­ve zlo­čin­ce”. Vi­je­će mi­nis­ta­ra, ko­je sr­p­ska po­li­tič­ka eli­ta s pre­zi­rom od­bi­ja na­zi­va­ti vla­dom na ra­zi­ni dr­ža­ve Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, tre­ba­lo bi bi­ti upra­vo to, me­đu­tim ta ins­ti­tu­ci­ja naj­češ­će je pa­ra­li­zi­ra­na par­ti­ku­lar­nim in­te­re­si­ma vla­da­ju­ćih na­ci­onal­nih no­men­k­la­tu­ra i udar­nič­kim si­sa­njem pro­ra­ču­na, da bi se mo­glo uop­će go­vo­ri­ti o ne­kom ko­he­ziv­nom fak­to­ru. Je­dan od glav­nih kri­va­ca za ovak­vo sta­nje je ne­sum­nji­vo Ha­ški sud sa svo­jim “kla­si­fi­ci­ra­nji­ma” žr­tvi na ma­nje ili vi­še vri­jed­ne, ili one bez­vri­jed­ne po­put bo­san­sko­her­ce­go­vač­kih Hr­va­ta, za što ve­li­ku kri­vi­cu sno­si i Re­pu­bli­ka Hr­vat­ska svo­jom go­to­vo pa­to­lo­škom ne­za­in­te­re­si­ra­noš­ću. Etič­ki su­no­vrat boš­njač­ke po­li­ti­ke po­naj­vi­še se vi­di pre­ma od­no­su pre­ma žr­tva­ma, od­nos­no obi­te­lji­ma žr­ta­va. Be­zoč­no ma­ni­pu­li­ra­nje žr­tva­ma kod boš­njač­kih po­li­ti­ča­ra po­ne­kad re­zul­ti­ra uis­ti­nu muč­nim i tuž­nim pri­zo­ri­ma. Ta­ko je Mu­ni­ra Su­ba­šić, pred­sjed­ni­ca udru­ge

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.