Fi­nan­cij­ska kri­za iznjedrila stav da moćni vo­đa tre­ba sam rješavati sve pro­ble­me

Po­gled sa stra­ne Li­der Su­ve­re­ni vo­đa ‘tre­ba’ dje­lo­va­ti snaž­no i ener­gič­no ka­ko bi za­šti­tio odre­đe­ne ugro­že­ne in­te­re­se, što čes­to po­dra­zu­mi­je­va sim­bo­lič­ne ges­te kao što su pri­jet­nje Do­nal­da Trum­pa ve­za­ne uz uvo­đe­nje ca­ri­na na uvoz tvrt­ka­ma BMW i Mer­ce­des-B

Poslovni Dnevnik - - KOMENTARI & ANALIZE - HAROLD JAMES re­dak­ci­ja@pos­lov­ni.hr

Proš­lo je de­set go­di­na ot­kad je fi­nan­cij­ska kri­za po­pri­mi­la me­đu­na­rod­ne raz­mje­re. Do sr­p­nja 2007. go­di­ne, či­ni­lo se da je hi­po­te­kar­na kri­za kre­di­ta odo­bre­nih kli­jen­ti­ma s ni­skim kre­dit­nim rej­tin­gom pro­blem strik­t­no ve­zan uz SAD.

No ta­da su Lan­de­sbank Sac­h­sen i IKB De­ut­s­c­he In­dus­tri­ebank, dvi­je re­gi­onal­ne nje­mač­ke ban­ke u jav­nom vlas­niš­tvu, tre­ba­le bi­ti spa­ša­va­ne i odjed­nom je pos­ta­lo jas­no kre­ato­ri­ma po­li­ti­ka u ko­joj je mje­ri glo­bal­ni fi­nan­cij­ski sus­tav pos­tao me­đu­sob­no po­ve­zan. Po­s­lje­di­ce 2007. go­di­ne još se uvi­jek osje­ća­ju. Nje­na naj­ra­zor­ni­ja i naj­des­truk­tiv­ni­ja po­s­lje­di­ca bi­la je stav­lja­nje te­ži­šta na ne­ko­nven­ci­onal­ne mo­ne­tar­ne mje­re.

Na­ža­lost, kad su kre­ato­ri po­li­ti­ka da­va­li sve od se­be u po­tra­zi za “ve­li­kim ba­zu­ka­ma” pri­je jed­nog de­set­lje­ća, pri­pre­mi­li su po­zor­ni­cu za po­vra­tak jed­nog sta­rog li­ka: li­ka snaž­nog čo­vje­ka sprem­nog za pov­la­če­nje oki­da­ča. Na vr­hun­cu fi­nan­cij­ske kri­ze, po­li­ti­ča­ri su za­si­gur­no s pra­vom za­klju­či­li da se ne mo­gu po­uz­da­ti u uobi­ča­jen na­čin poslovanja. Sre­diš­nje ban­ke mo­ra­le su osi- gu­ra­ti lik­vid­nost u ogrom­nim raz­mje­ri­ma, dok su vla­de tre­ba­le do­pri­ni­je­ti tak­vim nas­to­ja­nji­ma mo­ne­tar­ne po­li­ti­ke pu­tem fi­skal­ne eks­pan­zi­je.

Ne­iz­mje­nji­ve lo­še od­lu­ke

Suk­lad­no to­me, pri­je sve­ga Ki­na i SAD, po­kre­nu­le su pro­gram sti­mu­lan­sa ve­li­kih raz­mje­ra 2008. i 2009. go­di­ne. Ne­ke od iz­van­red­nih mje­ra pro­ve­de­nih kao re­ak­ci­ja na financijsku krizu po­ka­za­le se se kao lo­še kon­ci­pi­ra­ne te su sto­ga bi­le na­pu­šte­ne ili re­vi­di­ra­ne. U SA­Du pro­gram po­mo­ći po­sr­nu­lim kom­pa­ni­ja­ma pod na­zi­vom Tro­ubled Asset Re­li­ef Pro­gram ( TARP), ko­je­ga je biv­ši pred­sjed­nik Ge­or­ge W. Bush pre­tvo­rio u za­kon u lis­to­pa­du 2008. go­di­ne, is­pr­va je bio pro­gram pu­tem ko­jeg je ame­rič­ko mi­nis­tar­stvo fi­nan­ci­ja ku­po­va­lo pro­ble­ma­tič­nu imo­vi­nu, uve­li­ko ste­če­nu pu­tem hi­po­te­ka, iz­rav­no iz fi­nan­cij­skih ins­ti­tu­ci­ja. No, to se po­ka­za­lo slo­že­ni­jim od ono­ga što se u po­čet­ku či­ni­lo, te, unu­tar ne­ko­li­ko tje­da­na, vla­da je jed­nos­tav­no umjes­to to­ga re­ka­pi­ta­li­zi­ra­la ame­rič­ke ban­ke.

Os­ta­le lo­še od­lu­ke ni­su se ta­ko lako mo­gle iz­mi­je­ni­ti. Na­dju­ći se da će spri­je­či­ti ma­sov­no pov­la­če­nje nov­ca iz ba­na­ka, Ir­ska vla­da po­nu­di­la je sve­obu­hvat­no jam­s­tvo za sve ban­kov­ne de­po­zi­te. Tom jed­nom uni­la­te­ral­nom od­lu­kom, Ir­ska je des­ta­bi­li­zi­ra­la os­ta­tak Eu­ro­pe. Odjed­nom su se os­ta­le vla­de tre­ba­le bo­ja­ti da će nji­ho­vi vlas­ti­ti de­po­nen­ti ma­sov­no po­bje­ći u na taj na­čin po­dr­ža­ne ir­ske ban­ke (bez ob­zi­ra što je tro­šak jam­s­tva bio su­vi­še ve­lik da bi ga ir­ska vla­da mo­gla sno­si­ti). Ipak, sve u sve­mu, re­ak­ci­ja na financijsku krizu bi­la je za­pa­nju­ju­će us­pješ­na i oni ko­ji su ju pre­dvo­di­li s pra­vom su zas­lu­ži­li da ih se po­tap­ša po ra­me­nu jer su spri­je­či­li po­nav­lja­nje Ve­li­ke de­pre­si­je.

Bi­ro­krat­ski pris­tup

Me­đu­tim, bu­du­ći da su ne­ko­nven­ci­onal­ne po­li­ti­ke bi­le u to­li­koj mje­ri učin­ko­vi­te, tre­nut­no ih sma­tra­ju prik­lad­nim i neo­p­hod­nim od­go­vo­rom na bi­lo ko­ji pro­blem, dok se za­šti­ta us­tav­nim odred­ba­ma sve vi­še sma­tra bez­na­čaj­nim bi­ro­krat­skim pi­ta­njem. Već je 2008. go­di­ne, biv­ši pred­sjed­nik Fe­de­ral­nih re­zer­vi Pa­ul Vol­c­ker upo­zo­rio da se Fed na­la­zi na “sa­mom ru­bu svo­jih za­kon­skih i im­pli­cit­nih ov­las­ti.” Na­rav­no, ne­ki bi se mo­gli za­pi­ta­ti za­što ne­ki kre­ator po­li­ti­ka ne bi ig­no­ri­rao ta­kav hod po ru­bu u ko­rist do­bro­bi­ti ne­ke zem­lje. Me­đu­tim, po­zi­va­nje na sa­lus po­pu­li su­pre­ma lex – na­če­lo da bi za­ko­ni tre­ba­li odra­ža­va­ti jav­ni in­te­res – sa­mo je zas­ta­rje­li na­čin oprav­da­va­nja auto­kra­ci­je. Do­is­ta, tko mo­že re­ći što je naj­vi­še u jav­nom in­te­re­su, a da ne spo­mi­nje­mo pi­ta­nje odre­đi­va­nja naj­vi­šeg pra­va SA­Da? Suk­lad­no sta­ja­li­štu ko­je prev­la­da­va na­kon kri­ze, moćni vo­đa mo­že i tre­bao bi sam ri­je­ša­va­ti sva pi­ta­nja.

Ta­kav je pris­tup već bio oči­gle­dan u re­ak­ci­ji ru­ske vla­de na pad ci­je­na alu­mi­ni­ja 2009. go­di­ne, kad je us­li­jed za­tva­ra­nja rad­nih mjes­ta i ne­is­pla­će­nih pla­ća doš­lo do pro­tes­ta ve­li­kih raz­mje­ra u pos­tro­je­nju u Pi­ka­le­vu. Kad je ta­daš­nji pre­mi­jer Vla­di­mir Pu­tin obi­šao Pi­ka­le­vo, na­pra­vio je pred­sta­vu po­ni­ža­va­njem vlas­ni­ka pos­tro­je­nja, oli­gar­ha Ole­ga De­ri­pa­ske, na­zvav­ši ga “žo­ha­rom.”

Pu­tin ni­je naj­a­vio ni­kak­vu no­vu po­li­ti­ku ko­ja bi po­mo­gla ru­skim rad­ni­ci­ma; una­toč to­me, nje­go­va pred­sta­va u pos­tro­je­nju Pi­ka­le­vo poz­drav­lje­na je kao smi­ona po­t­vr­da dr­žav­ne vlas­ti su­oče­ne s ka­pi­ta­lis­tič­kim vi­škom vri­jed­nos­ti. Snaž­ni lju­di obič­no te­že to­me da se pred­stav­lja­ju kao lju­di s je­dins­tve­nom spo­sob­noš­ću za rje­ša­va­nje odre­đe­nog pro­ble­ma.

Na­gri­že­ne nor­me

U slu­ča­ju pred­sjed­ni­ka Fi­li­pi­na Ro­dri­ga Du­ter­tea, to zna­či “rat pro­tiv dro­ge” ko­ji je do­veo do ti­su­ća iz­van­sud­skih uboj­sta­va. Pu­tin i tur­ski pred­sjed­nik Re­cep Tayyip Er­doğan oprav­da­va­ju svo­je po­li­ti­ke u kon­tek­s­tu bor­be pro­tiv te­ro­riz­ma. Ma­đar­ski pre­mi­jer Viktor Orbán formulirao je svo­je autokratsko ponašanje kao neo­p­hod­nu reakciju na do­ma­ću financijsku krizu. Stav­lja­njem te­ži­šta na jed­nu usku “krizu,” ti vo­đe zas­luž­ni su za na­čin raz­miš­lja­nja u ko­jem svi os­ta­li pro­ble­mi pos­ta­ju kri­ze ko­je na­la­žu neo­d­lož­no, učin­ko­vi­to i neo­gra­ni­če­no dje­lo­va­nje.

Su­ve­re­ni vo­đa “tre­ba” dje­lo­va­ti snaž­no i ener­gič­no ka­ko bi za­šti­tio odre­đe­ne ugro­že­ne in­te­re­se. To čes­to po­dra­zu­mi­je­va sim­bo­lič­ne ges­te. Pri­mje­ri­ce, 1930. go­di­ne, ame­rič­ki za­kon o ca­ri­na­ma pod na­zi­vom Smo­otHawley Ta­riff Act iz­dvo­jio je švi­car­ske sa­to­ve, ja­pan­ske pro­izvo­de od svi­le i os­ta­tak uvo­za pro­izvo­da ko­ji su bi­li sma­tra­ni na­ci­onal­nim iko­na­ma.

Raz­mis­li­te o pri­jet­nji ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka Do­nal­da Trum­pa ve­za­no uz uvo­đe­nje ca­ri­na na uvoz tvrt­ka­ma BMW i Mer­ce­desBenz: dva bren­da vi­so­ke vid­lji­vos­ti ko­ja se od­mah po­ve­zu­ju s Nje­mač­kom. Kao re­ak­ci­ja na Trum­po­ve pri­jet­nje, Eu­ro­pa se ta­ko­đer s us­pje­hom prik­lo­ni­la po­li­ti­ci sim­bo­liz­ma. Ako Trump ustraje u pro­ved­bi svo­jih na­mje­ra, Eu­rop­ska uni­ja mo­gla bi se osvetiti kroz bourbon viski, iz­ra­zi­to ame­rič­ko žes­to­ko pi­će ko­je se uve­li­ko pro­izvo­di u Ken­tuc­kyju. Na­ža­lost, ta­kav pris­tup stvo­rio je po­li­tič­ko okru­že­nje u ko­jem su us­pos­tav­lje­ne nor­me na­gri­že­ne, a ni­kak­ve no­ve nor­me ni­su ih za­mi­je­ni­le.

Bri­tan­ski no­vi­nar, ro­đen u So­vjet­skom Sa­ve­zu, Pe­ter Po­me­rant­sev, iz­ra­zio je to na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin u nas­lo­vu svo­je sjaj­ne knji­ge o ži­vo­tu na­kon ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za: Ni­šta ni­je is­ti­na i sve je mo­gu­će. U ovom tre­nut­ku, kad se kri­za nor­ma­li­zi­ra­la u traj­no sta­nje, svi mi ži­vi­mo na­kon ras­pa­da So­vjet­skog Sa­ve­za. © Pro­ject Syn­di­ca­te, 2017.

MA­ĐAR­SKI PRE­MI­JER VIKTOR ORBÁN FORMULIRAO JE SVO­JE AUTOKRATSKO PONAŠANJE

KAO REAKCIJU NA FINANCIJSKU KRIZU AKO TRUMP USTRAJE U PRO­VED­BI SVO­JIH NA­MJE­RA, EU BI SE MO­GAO BI SE OSVETITI KROZ CARINE

NA BOURBON VISKI

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.