Da­mir Mar­ti­no­vić Mr­le

O no­vom al­bu­mu, An­ge­li Mer­kel, kon­tro­ver­za­ma, pro­mo­tiv­nim kon­cer­ti­ma te o ri­ječ­koj sce­ni i bal­kan­skom pos­lu.

Rolling Stone (Croatia) - - Q & A - Tekst: Anđelo Jurkas

‘AN­GE­LA MER­KEL SERE” KIP JE IS­POD KO­JEG JE na ne­dav­nom kon­cer­tu u Za­gre­bu ri­ječ­ki bend Let 3 na­kon de­set go­di­na di­sko­graf­ske pa­uze naj­a­vio iz­la­zak no­vog stu­dij­skog al­bu­ma, o če­mu smo raz­go­va­ra­li s pr­vim br­kom ben­da Da­mi­rom Mar­ti­no­vi­ćem Mr­le­tom.

Za­što to­li­ko du­go nis­te sni­mi­li al­bum?

Pu­no smo dr­ka­li, ne­vje­ro­jat­no je da to ne znaš. No­vi­nar tvog ka­li­bra mo­gao nam je na­pi­sa­ti je­dan krat­ki pre­sjek te ta­ko one­mo­gu­ći­ti da se mla­konj­ski sa­mi hva­li­mo. De­set go­di­na smo je­ba­li li­je­pe že­ne. Sa­mo, to je već pre­vi­še. Po­si­jao sam u sr­cu lju­bi­čas­to sta­blo lju­ba­vi, tre­ba­lo mu je vre­me­na da na­ras­te i pro­c­vje­ta­ju lju­bi­či­ce. Sad po­nov­no mi­ri­šu uli­ce.

Ka­ko skla­da­te pje­sme za no­vi al­bum?

Odem na oba­lu mo­ra, gle­dam lju­de ka­ko hra­ne ga­le­bo­ve, tu i ta­mo pus­tim su­zu, pa za­pi­šem ri­je­ci... Ba­vi­li smo se ne­uro­li­be­ral­nim ka­pi­ta­liz­mom, nje­go­vim pos­t­tra­umat­skim dje­lo­va­njem, opi­su­ju­ći ga kroz bo­lest (pje­smu) pod ime­nom “Ri­bo­ke­mi­ja”, ko­ja go­vo­ri o ras­ta­ka­nju DNK, ko­ji u svo­jem skup­lja­nju pov­la­či raz­ne pro­te­ze ko­je pos­ta­ju ne­po­treb­ni di­je­lo­vi čo­vje­ko­vog or­ga­niz­ma, ljud­sko bi­će ne evo­lu­ira ne­go de­evo­lu­ira... Go­vo­ri­mo o ljudskim tlap­nja­ma, zla­tu kao re­li­gi­ji, ne­vje­rom u Bo­ga, ma­ni­pu­la­ci­ji ljudskim ro­dom, rock & roll anđelima...

Za­što vam je no­va me­ta An­ge­la Mer­kel?

Ona je sim­bol pro­pa­log kon­cep­ta neo­li­be­ral­no­ga ka­pi­ta­liz­ma ko­ji i is­tok i za­pad gu­ra u no­vi fe­uda­li­zam. Sim­bol An­ge­la je sad tu, kod nas. To ni­je ni­ka­kav po­ku­šaj nas neg­dje ta­mo, ne­go su oni tu i ovo je naš ko­men­tar. Sret­ni smo da je sve ova­ko? To smo htje­li? Li­je­po mi­ri­še. Da, mo­gli smo is­to ta­ko iz­a­bra­ti Vla­di­mi­ra Pu­ti­na ili Ba­rac­ka Oba­mu ili ki­ne­sko­ga še­fa par­ti­je – svi oni jed­na­ko ra­de na no­vom fe­uda­liz­mu ko­ji se od mi­lja na­zi­va i ne­uro­li­be­ral­ni mo­del. U nje­mu će opet bi­ti im­pe­rij ko­ji vo­di ra­to­ve, sa­da za vo­du i naf­tu, lo­kal­no plem­s­tvo na br­du, šti­će­no spe­ci­jal­ci­ma te ra­ja u pr­nja­ma ko­joj ne­će pre­os­ta­ti ni­šta dru­go ne­go da vi­če “Za dom sprem­ni”.

Ko­li­ko vam je iz­a­zov­no to što je u zem­lji do­volj­no re­ći “ku­rac” i pič­ka”, pa da se to pro­gla­si kon­tro­verz­nim?

Čuj, na­ma to ni­je kon­tro­verz­no, to je oči­to. Kon­tro­ver­za, po­go­to­vo u ovim kra­je­vi­ma, zo­ve se čo­vjek. Stal­no imi­ti­ra ne­što što je čuo da čo­vjek jest. Bi­lo bi bo­lje pi­ta­nje što ni­je kon­tro­verz­no. Re­ci­mo, da li su rot­k­vi­ce ili po­šta kon­tro­verz­ni, sa­mi po se­bi ili za­to što ima­ju ve­ze s lju­di­ma? Lju­di su bi­ća u či­jim du­ša­ma ima vi­še go­va­na ne­go u gu­zi­ca­ma, tu je zbr­ka bi­la, zbr­ka i os­ta­la: va­ši-na­ši, mu­ško-žen­sko, bi­ti-vlast-je-slat­ko-bi­ti ra­ja-je­za­je­ba­no, Bo­ga ima (ku­rac ga ima), spol­ni or­ga­ni, ima li to ve­ze s lju­bav­lju, đe ide­mo, če­mu slu­ži­mo... Mi sve to lju­di­ma nas­to­ji­mo objas­ni­ti, ko­li­ko nam is­pit­ni ro­ko­vi do­pu­šta­ju, ali lju­di su osjet­lji­vi i gun­đa­ju na što­god im ka­žeš, je­bem li ih i či­ji su.

Sme­ta li vas što su proš­la vre­me­na ka­da ste mo­glo naj­a­vi­ti kon­cert i po­di­ći bu­ku sa­mo zbog glaz­be, a da­nas va­lja bi­ti kre­ati­van na

raz­ne dru­ge na­či­ne ka­ko bi se uz­bu­di­la i dra­ška­la pu­bli­ka?

Mi se ba­vi­mo ljudskim du­ša­ma, dje­lo­mi­ce kao rock band, a dje­lo­mi­ce pu­tem di­rek­t­ne ko­mu­ni­ka­ci­je s raz­li­či­tim jav­nos­ti­ma, kroz ak­ci­je i pro­jek­te. Ta­ko je bi­lo odu­vi­jek, ni­smo se ogra­ni­ča­va­li na uobi­ča­je­ne for­me glaz­be­no­ga pos­la. Mu­zi­ka se uvi­jek pri­je sve­ga slu­ša, ču­je se, ali što je, bra­te, uho? Dva ko­ma­da ko­že na gla­vi. Ka­da se puk­ne ša­mar ili jav­no po­je­be u gu­zi­cu, bo­lje se ču­je. Na­ma, kao i na­šim lju­di­ma ko­ji nas vo­le ču­ti i vi­dje­ti, do­sad­no je bi­ti do­sa­dan. Dok god pos­to­ji bi­lo kak­vo uz­bu­đe­nje ko­je me tje­ra na kre­aci­ju i da ni­je is­klju­či­vo sa­mo kroz mu­zi­ku, sre

tan sam i sret­ni smo.

Ho­će­te li or­ga­ni­zi­ra­ti ve­li­ki pro­mo­tiv­ni kon­cert da bis­te pred­sta­vi­li no­vi al­bum?

Sre­ćom, mi se ne ba­vi­mo tak­vim kal­ku­la­ci­ja­ma. Nas sa­da vi­še za­ni­ma ka­ko bi­smo pos­ta­vi­li onaj sta­ri spo­me­nik, “Ba­bin ku­rac”, na ri­ječ­ki lu­ko­bran i ka­ko da upoz­na­mo “Ba­bin ku­rac” i “An­ge­la Mer­kel sere”, da se ma­lo dra­ška­ju i raz­mis­le o pro­tek­lih 20 go­di­na.

Od va­šeg po­s­ljed­njeg al­bu­ma sva­šta se do­ga­đa­lo na sce­ni, po­ja­vi­li su se i ko­men­ta­ri “eto, doš­li Br­ko­vi i ukra­li pu­bli­ku Le­tu 3”, ta­ko da su pre­uze­li vaš kon­cept s Bom­bar­di­ra­nja Sr­bi­je i Čač­ka, na ko­jem ste pos­ta­vi­li te­me­lje eks­plo­zi­ji tzv. ur­bo fol­ka. Što mis­li­te o tro­ku­tu ben­do­va Br­ko­vi - SARS - Du­bi­oza Ko­lek­tiv ko­ji da­nas “ra­de po­sao”?

Ma to je Bal­kan i bal­kan­ska pos­la. Ri­ječ­ka sce­na je ne­ka­da bi­la dru­ga­či­je od Bi­je­log dug­me­ta pa i od Za­bra­nje­nog pu­še­nja, a i sa­da je. Mo­žda se ne­ko­me mo­že či­ni­ti da se mi i ne­ki od tih ben­do­va ba­vi­mo s is­tim pos­lom ili s is­tim te­ma­ma, ali mi smo umjet­ni­ci. U umjet­nos­ti su for­ma i stil sve, ako njih ne­ma on­da ima pu­no po­ze i an­ga­ži­ra­nog roc­ka, u ko­jem se raz­me­će pre­žva­ka­nim po­ru­ka­ma.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.