ZA VRI­JE­ME KAM­PA­NJE NO­VI­NA­RI U AME­RI­CI SU JAS­NO PRO­TIV IDEALISTIČKIH KAN­DI­DA­TA TE IH ČES­TO BOM­BAR­DI­RA­JU S ČLAN­CI­MA U KO­JI­MA TVR­DE DA “TAJ KAN­DI­DAT NE MO­ŽE PO­BI­JE­DI­TI NA IZ­BO­RI­MA”.

Rolling Stone (Croatia) - - POLITIKA -

Ti uvod­ni­ci sti­žu na vri­je­me sva­ki put, po­put sa­ta. U nji­ma se iz­jav­lju­je da je po­pu­li­zam pot­pu­no u re­du i na­rav­no, ne­iz­bjež­na stra­te­gi­ja ka­ko bi te iz­a­bra­li. No “re­al­nost” je da kad si jed­nom u ure­du, mo­raš vla­da­ti. A ka­ko su lju­di jed­na glu­pa go­mi­la, ti uvod­ni­ci ka­žu (a ne zna­ju vla­da­ti sa sa­mim so­bom) da će po­li­ti­čar pri­je ili kas­ni­je mo­ra­ti na­pus­ti­ti po­pu­li­zam.

Za­tim, pos­to­ji dru­ga vr­sta uvod­ni­ka. On za­bi­lje­ži po­pu­lis­tič­ku re­to­ri­ku kan­di­da­ta, po­ne­kad mu i apla­udi­ra kao do­broj po­li­tič­koj stra­te­gi­ji. No za­tim nas autor po­ti­ho uvje­ri da su svi ti go­vo­ri sa­mo po­zi­ra­nje te da će se kan­di­dat, na­kon ula­ska u ured, po­nov­no pre­obra­ti­ti u be­sram­no pot­kup­lji­vo stvo­re­nje s mi­li­jar­d­skim in­te­re­si­ma ko­je je uvi­jek imao/la.

Ta­ko je bi­lo i s Hil­lary ovog tjed­na. Sa­mo ne­ko­li­ko da­na na­kon ru­ko­va­nja s naj­av­nom ru­ti­nom (tran­s­pa­rent­nog po­put med­leyja hi­to­va Eli­za­beth War­ren) ti­sak je po­čeo sa svo­jim član­ci­ma “nad­ja­ča­va­nja onih vi­še kul”.

“Ka­ko je Hil­lary Clin­ton pro­naš­la svo­ju po­pu­lis­tič­ku stra­nu (i za­što će ju tre­ba­ti iz­gu­bi­ti)”, iz­ja­vio je Ja­mes Kir­c­hick iz Spec­ta­to­ra.

Kir­c­hic­ko­va smi­ješ­na te­za je da Hil­laryi­no trub­lje­nje o ne­jed­na­kos­ti pri­ho­da ne dr­ži vo­du ne sa­mo za­to što su Hil­lary i njen muž za­ra­di­li vi­še ne­go ne­ki glav­ni iz­vr­š­ni di­rek­tor ko­jeg prok­li­nje u svo­jim go­vo­ri­ma, ne­go i za­to što Ame­ri­kan­ci vo­le bo­ga­te lju­de:

Ame­ri­kan­ci, za raz­li­ku od Eu­rop­lja­na, ne mr­ze bo­ga­te. Mi že­li­mo bi­ti oni, ne ih po­to­pi­ti. Mo­žda je Hil­laryi­na po­bjed­nič­ka stra­te­gi­ja da pres­ta­ne s ne­uvjer­lji­vom po­zom bi­va­nja jed­nom od ma­lih lju­di te is­pri­ča­va­njem i objaš­nja­va­njem nje­nog bo­gat­stva. Na kra­ju kra­je­va, to bi bio ame­rič­ki pris­tup. Za­tim su tu oni di­je­lo­vi “ne bri­ni­te, ni­je ta­ko mis­li­la”: “Spon­zo­ri Hil­lary Clin­ton s Wall Stre­eta: shva­ti­li smo”, naj­a­vio je Po­li­ti­co, ko­ji je an­ke­ti­rao pris­ta­še de­mo­kra­ta s Wall Stre­eta o re­to­ri­ci anti-bo­gat­stva i uvje­rio nas da je nit­ko od njih ni­je shva­tio oz­bilj­no.

To je “sa­mo po­li­ti­ka”, re­kao je je­dan od de­mo­krat­skih do­na­to­ra s Wall Stre­eta, objaš­nja­va­ju­ći da ne­ki od spon­zo­ra s Wall Stre­eta sum­nja­ju da će se ona po­tru­di­ti da za­us­ta­vi pro­ved­bu ka­ma­ta, po­li­ti­ku ko­ju je pro­mo­vi­ra­la na kan­di­da­tu­ri 2008.

Da, vra­ća­mo se to­me, pro­ble­mu pro­ved­be ka­ma­ta. Obe­ća­va­nje, a za­tim i ne­us­pjeh u tje­ra­nju pro­vo­đe­nja ka­ma­ta po­rez­nih olak­ši­ca br­zo pos­ta­je tra­di­ci­ja de­mo­kra­ta, i to to­li­ko da se po­či­njem pi­ta­ti je li na­mjer­no ne že­le ri­je­ši­ti ovaj pro­blem, ka­ko bi se osi­gu­ra­lo da se de­mo­kra­ti uvi­jek ima­ju iz­vu­ći na ne­što ti­je­kom raz­dob­lja iz­bo­ra.

Ti­je­kom iz­bo­ra 2008. i 2012., Ba­rack Oba­ma je ili opla­ki­vao po­rez­ni “trik” ili je obe­ća­vao da će za­us­ta­vi­ti cik­lus.

Oba­mi­ne ri­je­či o po­rez­nim olak­ši­ca­ma su vi­še ma­nje uvi­jek zvu­ča­le po­put onih ko­je je Hil­lary iz­ja­vi­la ovaj tje­dan. Ti­je­kom svo­je kan­di­da­tu­re pro­tiv Rom­neya 2011., odr­žao je go­vor u Ro­se Gar­de­nu, u ko­jem je od­bio “da tra­že­nje inves­ti­to­ra me­na­džer­skih part­ner­sta­va da pla­ća­ju is­ti po­rez kao i vo­do­ins­ta­la­ter pred­stav­lja rat kla­sa”.

Ali Oba­ma i de­mo­kra­ti ni­kad ni­su po­du­ze­li ne­što oko ci­je­log cik­lu­sa, čak i kad su ima­li moć za to. Ako se ma­lo vra­ti­te u proš- lost, pri­mi­je­tit će­te da su član­ci o “nad­ja­ča­va­nju onih vi­še kul” is­ka­ču sva­ki put ka­da je pred­sjed­nik spo­me­nuo pro­vo­đe­nje ka­ma­ta.

“Pro­vo­đe­nje ka­ma­ta i ogra­ni­če­nja po­pu­liz­ma”, čla­nak ko­ji je obja­vio Exa­mi­ner proš­le go­di­ne, bio je ti­pi­čan; na­gla­sio je da po­rez­ne olak­ši­ce “zvu­če” ne­po­šte­no, ali da će­mo, ako po­gle­da­mo de­ta­lje, vi­dje­ti da su tak­ve po­bu­de srž ka­pi­ta­liz­ma i ono zbog če­ga Ame­ri­ka funk­ci­oni­ra. Ni­je važ­no to što obe­ća­nja obič­no do­la­ze u kon­zer­va­tiv­nom ili cen­tris­tič­kom ti­sku. Oni su dio psi­ho­lo­škog kru­ga, di­zaj­ni­ra­nih da na­tje­ra gla­sa­če da mis­le ka­ko su stva­ri ko­je za­is­ta že­le, po­put po­rez­nih olak­ši­ca, kraj ra­ta ili ile­gal­nog nad­zo­ra, sa­mo ne­re­al­ni ci­lje­vi ko­ji ne­iz­bjež­no pro­pa­da­ju ka­da na­le­te na “re­al­nost” vla­da­vi­ne.

Raz­dob­lje kam­pa­nja je vri­je­me obe­ća­nja. Iz­bo­ri i nak­nad­na pra­vi­la, ko­ja mo­ra­mo ra­zu­mje­ti, su vri­je­me ra­zo­ča­ra­nja, po­pra­će­nih s pot­pla­ći­va­nji­ma “iza ku­li­sa” u ko­rist fi­nan­cij­ske po­dr­ške – naj­češ­će na­ma objaš­nje­ni njež­ni­jim ri­je­či­ma po­put “prag­ma­tiz­ma” ili “re­al­nos­ti”.

Ured­ni­ci vo­le go­vo­ri­ti o dvi­je stva­ri, ide­ali­ma i re­al­nos­ti, kao to­tal­no odvo­je­nim i jas­nim. Ide­ali­zam, stva­ri ko­je kam­pa­nje obe­ća­va­ju, naj­češ­će je obi­lje­žen kao “po­li­ti­ka pu­ris­ta”, dok je hlad­noj tran­sak­cij­skoj po­li­ti­ci stva­ra­nja pos­lo­va i pos­tup­nih pro­mje­na apla­udi­ra­no kao “prag­ma­tiz­mu”.

Za vri­je­me kam­pa­nje, no­vi­na­ri (vi­dio sam to svo­jim oči­ma) su jas­no pro­tiv idealističkih kan­di­da­ta te ih čes­to bom­bar­di­ra­ju s član­ci­ma u ko­ji­ma tvr­de da “taj kan­di­dat ne mo­že po­bi­je­di­ti na iz­bo­ri­ma.”

Ta­ko je bi­lo s Howar­dom De­anom, pa čak i Mi­ke­om Huc­ka­be­ejem, gdje su se no­vi­na­ri iz ne­kog raz­lo­ga za­bri­nu­li u ime gla­sa­ča o či­nje­ni­ci da su ide­alis­tič­ke i po­pu­lis­tič­ke re­to­ri­ke kan­di­da­ta to­li­ko is­kre­ne da bi mo­gle skre­nu­ti kri­la “ve­li­kog nov­ca” nji­ho­vih vlas­ti­tih par­ti­ja, či­ne­ći ih neo­dr­ži­vim i neo­z­bilj­nim.

U me­đu­vre­me­nu, no­vi­na­ri kam­panj­ske sta­ze vo­le kan­di­da­te po­put Joh­na Ker­ryja ili Joh­na McCa­ina, po­li­ti­ča­re ko­ji mo­gu zvu­ča­ti po­put idealističkih aut­saj­de­ra, ali su do­ka­za­li akre­di­ti­ve pros­ti­tut­ki iz Bel­twaya. To su kan­di­da­ti ko­ji pre­ma na­če­li­ma Zla­to­ko­se ni­su ni pre­vi­še ide­alis­tič­ki, ni pre­vi­še tran­s­pa­rent­ni po­put oli­gar­ha, već ima­ju sa­svim pri­hvat­lji­vu ko­li­či­nu prič­lji­vos­ti i “iz­gle­da za favorita”.

Sve je to na­čin da se ne­iz­rav­no ka­že ka­ko pr­vi tje­dan Hil­laryi­ne kam­pa­nje ni­je pro­šao baš ona­ko ka­ko su se nje­ni vo­di­te­lji na­da­li. Ti­je­kom ruč­ka go­vo­ri­la je o an­ti­eli­tis­tič­koj te­ori­ji ko­ju se sma­tra­lo oz­bilj­nom pr­vih ne­ko­li­ko da­na, sve dok “pro­fe­si­onal­ci” ni­su pre­uze­li tem­pe­ra­tu­ru nje­nog po­pu­liz­ma i od­lu­či­li da je to pra­vi­lan na­čin: laž­ni, pr­vens­tve­no stra­te­ški na­čin. Čak su joj i struč­nja­ci apla­udi­ra­li na to što zvu­či o po­put Eli­za­beth Wa­ren, da spri­je­če pra­vu Eli­za­beth War­ren da se kan­di­di­ra, gdje bi ona bi­la kri­va vr­sta po­pu­lis­ta, a Hil­lary pra­va.

Pro­fe­si­onal­ci bi tre­ba­li pri­gr­li­ti pra­ve po­pu­lis­te i za­ku­ca­ti laž­ne. Umjes­to to­ga, do­bi­va­mo loš pro­ces u ko­jem laž­nja­ke zo­vu pa­met­ni­ma, a u is­to vri­je­me im se do­pu­šta da se rek­la­mi­ra­ju kao pra­vi. Bi­lo bi li­je­po, za pro­mje­nu, da uči­ni­mo stva­ri obr­nu­to.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.