Da­mir Ur­ban

Što mis­li o sta­nju u druš­tvu, za­što mu ne­ki pri­je­te i že­le ga van Hr­vat­ske, ka­ko se na­šao u svi­je­tu fil­ma te u ko­joj je fa­zi no­vi al­bum za Rol­ling Sto­ne go­vo­ri Da­mir Ur­ban. Tekst: Ni­ko­la Čelan

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - Tekst ni­ko­la čelan

Ri­ječ­ki glaz­be­nik otvo­re­no o po­li­ti­ci, re­fe­ren­du­mu, proš­los­ti, no­vim i sta­rim ma­te­ri­ja­li­ma, pje­sma­ma i pri­ja­te­lji­ma.

Ne­ko­li­ko da­na pri­je raz­go­vo­ra s Da­mi­rom Ur­ba­nom za­te­kao sam se u slu­čaj­nom su­sre­tu ti­je­kom ko­jeg mi je, pri spo­mi­nja­nju na­do­la­ze­ćeg in­ter­v­jua, ona­ko bla­go ulič­no, neo­p­te­re­će­no su­ge­ri­ra­no: “Pi­taj ga zbog če­ga je pos­tao do­sa­dan”. Ovaj su­ro­vi glas op­će­ni­te jav­nos­ti po­nu­kao me na go­mi­lu pi­ta­nja ve­za­nih za rad ove ri­jet­ke hr­vat­ske glaz­be­ne zvi­jez­de “sa sta­vom”. Što bi Ur­ban da­nas mo­gao re­ći ljudima ko­ji su dva­de­set i vi­še go­di­na s njim i oko nje­ga, ljudima ko­je de­set­lje­ći­ma in­s­pi­ri­ra nje­gov rad, glaz­ba, još od La­ufe­ra gdje je nje­gov vo­kal de­ve­de­se­tih bio svje­tlo u mra­ku ra­ta? Što je os­ta­lo od tog bun­ta de­ve­de­se­tih, ima li ikak­vog za­jed­nič­kog na­ziv­ni­ka s ovim da­nas? Sje­ća li se svo­jih sta­rih stva­ri ili ih je za­bo­ra­vio? Upoz­nav­ši ga u sa­mo po­la da­na, vr­lo br­zo se ocr­ta­lo na što je mo­gla ci­lja­ti pri­mjed­ba s uli­ce, iz­u­zev čis­te zlo­na­mjer­ne pro­vo­ka­ci­je. Nje­gov rad da­nas, lo­gič­no, bi­lje­ži ne­što ma­nje bun­ta i bi­je­sa ne­go je to bio slu­čaj kr­va­vih de­ve­de­se­tih i kas­ni­je, ti­je­kom bor­be za po­lo­žaj u ži­vo­tu i na sce­ni. Ali Ur­ban je is­to­vre­me­no osjet­no pro­ši­rio svo­je kre­ativ­ne ho­ri­zon­te. Ključ­na po­ja­va na­pred­nog, be­skom­pro­mis­nog hr­vat­skog

roc­ka, smje­li glaz­be­ni i mul­ti­me­di­jal­ni eks­pe­ri­men­ta­tor, iko­na osob­nos­ti i (al­ter­na­tiv­nog) sti­la u Hr­vat­sku je, uza su­vre­me­ni zvuk uvi­jek ak­tu­al­nih svjet­skih rock i srod­nih glaz­be­nih tren­do­va, do­nio da­šak ka­riz­me i zna­ča­ja jed­nog Per­ryja Far­rel­la, vr­hun­skog ame­rič­kog auto­ra, pro­du­cen­ta, is­to­dob­no vo­ka­la ri­jet­ke kva­li­te­te, iz­vo­đa­ča i ar­hi­tek­ta rock ‘n’ rol­la. Osim što je po­djed­na­ko vi­zu­al­nim doj­mom te autor­skim i iz­vo­đač­kim ta­len­tom i is­kus­tvom pos­ti­gao svo­ju “na­ci­onal­nu” zre­lost, za­vr­šio je kao obi­telj­ski čo­vjek ko­ji mis­li na dje­cu, ba­vi se društveno ko­ris­nim ra­dom, gra­đan­ski je an­ga­ži­ran, po­nov­no ot­kri­va knji­žev­nost, čak “o svom braš­nu” bi­lje­ži i za­nim­lji­ve po­ku­ša­je pi­sa­nja dje­čje li­te­ra­tu­re...

Ur­ban vi­še ne pli­je­ni to­li­ko ri­tu­al­nim za­no­som svo­jih li­ve nas­tu­pa, kon­cert­nom ener­gi­jom ben­da s ko­jim je vječ­no or­gan­ski po­ve­zan, ne­po­gre­ši­vim osje­ća­jem za svoj po­lo­žaj na po­zor­ni­ci, od­go­vor­noš­ću za oče­ki­va­nja i osje­ćaj pu­bli­ke (iako oni ni da­nas ne iz­os­ta­ju na li­ve svir­ka­ma), ko­li­ko bri­gom za ko­lek­tiv, nje­go­vu sud­bi­nu i pri­pa­da­ju­ću mu do­bro­bit. Kroz rad u ka­za­li­štu, na fil­mu, kao i kroz dru­ge, ne­što”sta­tič­ni­je” me­di­je, Ur­ban je do­se­gao zre­lost ko­ja se iz po­dru­čja “al­ter­na­tiv­ne” kul­tu­re da­nas pre­li­la u mno­ge dru­ge as­pek­te i di­men­zi­je ži­vo­ta Hr­vat­ske i re­gi­je. Vje­ro­jat­no naj­po- jasno ka­ko je mo­gu­će da net­ko tko je pro­šao taj nor­ma­lan put odras­ta­nja i na­šao se ba­rem jed­nom u si­tu­aci­ji da je ma­nji­na - da ga se mal­tre­ti­ra, ili za­to što je bio s kri­vom curom, ili da je do­šao sam u mjes­to gdje ga do­ma­ći­ni ne pod­no­se kao doš­lja­ka pa je na kra­ju do­bio batine i za­vr­šio u bol­ni­ci – to ne ra­zu­mi­je. Ka­ko on­da to is­kus­tvo ni­su u sta­nju pres­li­ka­ti na dru­ge, ne­go je čak obr­nu­to: to pos­ta­je ne­kak­va vr­sta osob­ne osve­te. Ti lju­di on­da kad do­đu na odre­đe­nu po­zi­ci­ju, osje­te ‘’e, sad je mo­jih pet minuta pa ne­ka ma­lo i dru­gi vi­de ka­ko je me­ni bi­lo’’. Ako ćeš gle­da­ti umjet­ni­ke, glaz­be­ni­ke: fran­cu­sko druš­tvo svo­je umjet­ni­ke sti­mu­li­ra, dr­ži ih kao kap vo­de na dla­nu. Svjes­ni su to­ga da su kul­tu­ra i umjet­nost nji­ho­vi naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri. Kod nas, ba­rem ko­li­ko ja pra­tim u ‘na­ro­du’, na umjet­ni­ke se gle­da kao na ne­kak­vu be­sko­ris­nu ma­su ko­ja tro­ši dr­žav­ne nov­ce.

Ka­ko te stva­ri sto­je kod te­be? Pri­ja­ve, pra­va, ka­ko ti se­be vi­diš u toj bor­bi?

Sre­ćom, ne­ma baš ne­ke bor­be, ba­rem ne u mom slu­ča­ju. Pos­to­je udru­ge u Hr­vat­skoj ko­je se ba­ve pro­ble­mi­ma umjet­ni­ka i glaz­be­ni­ka, nas­ta­le iz po­tre­be da net­ko odre­đe­ne stva­ri do­ve­de u red, da odre­đe­ni autor­ski rad bu­de vred­no­van i na­pla­ćen. Pro­blem se do­ga­đa pi­ra­mi­dal­no u svim sfe­ra­ma, da one u ne­kak­vom bi­ro­krat­skom smis­lu da­nas-su­tra po- “Do­bi­vam po­ru­ke da sam sr­bo­čet­nik, pe­der­či­na, da odem... Ne­mam gdje oti­ći, Hr­vat sam po rod­nom lis­tu i ro­đe­nju.” pu­lar­ni­ji Ri­je­ča­nin (ne ubro­ji­mo li tu re­ci­mo Slav­ka Li­ni­ća ili pak pre­mi­nu­log mu pre­zi­me­nja­ka, ka­riz­ma­tič­nog sve­će­ni­ka Fra Zvjez­da­na, či­jem je po­gre­bu Da­mir i pri­sus­tvo­vao dan na­kon in­ter­v­jua), svoj je lik i dje­lo ne­dav­no sta­vio na ras­po­la­ga­nje kam­pa­nji “Gla­sam pro­tiv”. Poz­na­to je da je i pri­je kon­tro­verz­nog re­fe­ren­du­ma o brač­noj (ne)jed­na­kos­ti spo­lo­va iz­la­zio s otvo­re­nim pi­smi­ma hr­vat­skoj jav­nos­ti. “Naj­ro­ker­ski­ji grad” ovom je pri­li­kom na re­fe­ren­du­mu re­kao “ne” dis­kri­mi­na­ci­ji.

“Ta­ko je, s tim da je ogro­man broj lju­di u Ri­je­ci gla­sao ‘za’. Ri­je­ka i Is­tra su do­bi­li, me­đu­tim, ‘ne’ sa sto­pos­tot­nom pre­va­gom.”

Bi­lo je ti­jes­no?

Pa ni­je bi­lo ti­jes­no, ali sva­ka­ko ni­je za­ne­ma­riv broj lju­di i u Ri­je­ci i Is­tri ko­ji su bi­li ‘za’. To je po­ka­za­telj da su ova kriz­na vre­me­na, do­se­lja­va­nje novih lju­di, me­dij­ski pla­sman sme­ća, skan­da­la i šo­kant­nos­ti na sva­kom ko­ra­ku ma­lo po ma­lo uro­di­li plo­dom, ta­ko da se ovaj pro­sjek ne sa­mo u se­oskim sre­di­na­ma, ne­go i u gra­do­vi­ma po­la­ga­no spu­šta. Pa­da­ju kri­te­ri­ji, spu­šta se ukus, pre­poz­na­va­nje li­je­pog. Ni­je mi sta­ju po­je­de­ne i u tom ka­osu bi­ro­kra­ci­je se okre­ću sa­mi se­bi i po­la­ga­no gu­be iz vi­da ono zbog če­ga su nas­ta­le, a to je da su ser­vis umjet­ni­ku, izvo­đa­ču i auto­ru. Na­ža­lost to mo­že do­ves­ti do si­tu­aci­je gdje su auto­ri u su­ko­bu s autor­skim udru­ga­ma, iz­vo­đa­či s iz­vo­đač­kim itd. Ali vje­ru­jem da je sve to tek ra­zvoj­na fa­za i da će sve do­ći na svo­je. I Brec­ht je jed­nom re­kao da umjet­nik ni­je tek ogle­da­lo druš­tva, ne­go je on i če­kić ko­jim se to ogle­da­lo raz­bija. Brec­ht je ja­dan tre­bao bi­ti ma­lo pa­met­ni­ji: s ob­zi­rom na to da je go­vo­rio sve što je i ka­ko je htio, do­la­skom Hi­tle­ra na vlast mo­rao je nes­ta­ti pre­ko no­ći. Pa mo­ram priz­na­ti da i ja do­bi­vam ne­kak­ve ko­men­ta­re i po­ru­ke, od to­ga da sam sr­bo­čet­nik, ju­go­nos­tal­gi­čar, pe­der­či­na do to­ga da ‘’odem neg­dje drug­dje ako mi ovak­va Hrvatska ne va­lja’’. Me­đu­tim ja ne­mam gdje oti­ći. Ja sam Hr­vat po rod­nom lis­tu i po ro­đe­nju. Ovo je mo­ja zem­lja, sa­mo što jed­nos­tav­no imam nje­nu dru­ga­či­ju vi­zi­ju. Na­ci­ona­li­zam u ri­je­či­ma i u smis­lu bu­sa­nja u pr­sa mi ne zna­či ni­šta. Lju­bav pre­ma zem­lji zna­či mi is­klju­či­vo kroz dje­la. Pri­ča­ti oko­lo da si ve­li­ki Hr­vat i vri­je­đa­ti ne­ko­ga, a is­to­vre­me­no za­pra­vo či­ni­ti zlo svo­joj zem­lji, to ni­je ni­kak­va lju­bav pre­ma do­mo­vi­ni.

Mis­liš li da se i u nas si­tu­aci­ja ra­zvi­ja u smje­ru da bi net­ko od nas u jed­nom tre­nut­ku mo­gao mo­ra­ti sku­pi­ti stva­ri i is­pa­ri­ti?

S ob­zi­rom na to da puno pu­tu­jem i u bo­ra­vim u mno­gim gra­do­vi­ma re­gi­je i iz­van nje, on­da ni­sam bio baš pre­op­ti­mis­ti­čan u ve­zi sa si­tu­aci­jom u nas. I su­pru­ga mi je uvi­jek go­vo­ri­la da sam pa­ra­no­ik i da sam sav u ne­kak­vim uro­ta­ma – sad mi to, me­đu­tim, ma­lo ma­nje go­vo­ri. S pro­to­kom vre­me­na sad mi se či­ni da sam u ve­zi ne­kih stva­ri imao pra­vo. Jed­nos­tav­no ako znaš či­ta­ti odre­đe­ne sim­bo­le, on­da ne mo­ra­mo o to­me puno pri­ča­ti. Mi ih ovaj čas ima­mo i pre­vi­še.

Ti si se is­to kao ma­nji­na, po­dri­je­tlom si iz Du­brov­ni­ka, za­te­kao si u Ri­je­ci, bo­rio si se na toj uli­ci kao di­je­te iz rad­nič­ke obi­te­lji.

U po­čet­ku sam htio bi­ti bub­njar. Htio sam da­ti naj­vi­še iz dru­ge li­ni­je, da­va­ti go­lo­ve iz po­za­di­ne gdje me nit­ko ne pri­mi­je­ti­ti. Ali eto, gur­nu­li su me na­pri­jed pa vi­še ne­ma bje­ža­nja. Uglav­nom, pri­je fak­sa sam ra­dio u ‘’Ben­či­ću’’, ko­jeg da­nas vi­še ne­ma. Ra­dio sam sva­šta, os­lo­bo­dio sam se voj­ske, ni­sam htio ići ne iz raz­lo­ga što je to osam­de­se­tih go­di­na bi­la JNA . Jed­nos­tav­no mi ni­je bio ja­san taj mi­li­ta­ris­tič­ki us­troj, ne tr­pim auto­ri­tet. Ni­sam htio ići ni na fa­kul­tet i po­čeo sam svi­ra­ti. Me­đu­tim, od­ga­jan sam na na­čin da ni­je u re­du ži­vje­ti na tu­đoj gr­ba­či. Ta­ko sam tri i po go­di­ne pa­ra­lel­no ra­dio i svi­rao, sve do mo­men­ta dok se od svir­ke mo­glo počet ži­vje­ti. Upi­sao sam i fa­kul­tet, me­đu­tim zbog pu­to­va­nja s La­ufe­rom već vi­še ni­sam mo­gao us­kla­đi­va­ti fa­kul­tet­ske oba­ve­ze s po­tre­ba­ma ben­da.

Jed­nom si pri­li­kom iz­ja­vio ka­ko “poj­ma ne­maš ka­ko si se uop­će za­te­kao u glaz­bi”. Sto­jiš li još pri toj iz­ja­vi i bi li je po­no­vio?

Kad gle­dam svo­je ko­le­ge glaz­be­ni­ke, oni me­ni dje­lu­ju ja­ko oz­bilj­no u to­me i či­ni mi se da zna­ju što ra­de. Ja pak mis­lim da mo­žda imam ne­ki po­re­me­ćaj ili ne­ka­kav la­ga­ni oblik hi­pe­rak­tiv­nos­ti, autiz­ma. Mo­ram na­ći se­bi ne­što što će me umi­ri­ti, za­ba­vi­ti i on­da se ta­ko de­si­lo da sam po­čeo pr­vo cr­ta­ti, pa sli­ka­ti, a u zad­nje vri­je­me i ši­jem. Že­na mi je ne­dav­no ku­pi­la ši­va­ću ma­ši­nu. Za­ni­ma me ja­ko puno tih kre­ativ­nih stva­ri, a do­go­di­lo se da je glaz­ba pre­uze­la pri­ču. Ja sam odu­vi­jek sma­trao da sam sli­kar ko­ji, eto, ovaj čas svi­ra, iako sam na kra­ju ipak shva­tio da mi glaz­ba pru­ža naj­ši­re mo­guć­nos­ti iz­ra­ža­va­nja i si­gur­no naj­ve­ću mo­guć­nost dje­lo­va­nja na dru­ge. Ve­li­ka je stvar osje­ti­ti da mo­žeš do­ći u bi­lo ko­ji kraj re­gi­je i bez ob­zi­ra na tre­nut­ne od­no­se me­đu dr­ža­va­ma, shva­ti­ti da tu imaš gru­pe lju­di s ko­ji­ma si se vje­ro­jat­no za­jed­nič­ki od­ga­jao, ko­ji su ti ne­vje­ro­jat­no oda­ni. Ne znam za­pra­vo što vu­če jed­no dru­go: mi svo­jom glaz­bom vu­če­mo njih ili oni svo­jim pos­to­ja­njem vu­ku nas, ali sva­ka­ko ono što mi se do­go­di na­kon kon­ce­ra­ta, to što do­bi­jem ne mo­gu do­bi­ti sli­kar­stvom.

Pr­vo si se u mla­dos­ti po­čeo ba­vi­ti li­kov­nom kul­tu­rom, čak si stu­di­rao li­kov­ni od­goj.

Imao sam i ne­ko­li­ko iz­lož­bi. I sad me zo­vu da na­pra­vim izložbe svo­jih ra­do­va u gra­do­ve biv­še zem­lje. Sa­mo jed­nos­tav­no ne­mam vre­me­na za to.

Tvoj tek­s­tu­al­ni opus ve­zan je čes­to uz smje­le, bi­zar­ne i ne­bru­še­ne sli­ke ko­je su pri­mjet­no pro­iziš­le iz tog iz­ra­že­nog li­kov­nog sen­zi­bi­li­te­ta.

Kad raz­miš­ljam o odre­đe­nom osje­ća­ju ili si­tu­aci­ji ko­ju bih htio pre­ni­je­ti on­da, kre­nem li od ba­nal­ne pri­če o to­me, u že­lu­cu ne do­bi­jem osje­ćaj at­mo­sfe­re. Ta­da du­go tra­žim sli­ke ko­ji­ma ću ne­kak­vom aso­ci­ja­ci­jom, sim­bo­lom us­pje­ti te­bi kao slu­ša­te­lju pre­ni­je­ti at­mo­sfe­ru ko­ja se me­ni do­go­di­la.

Za te­be je umjet­nost on­da pre­poz­na­va­nje? Mjes­to su­sre­ta s kon­zu­men­tom?

Toč­no, iako kad stva­ram ne­mam kon­zu­men­ta. Raz­go­va­ram čes­to s jed­nim pri­ja­te­ljem ko­ji me pi­ta ‘ kad ra­diš pje­sme, kak­vu pu­bli­ku za­miš­ljaš?’ jer je nje­go­va te­za ako za­miš­ljaš stadion dok ra­diš pje­smu, to će on­da bi­ti pje­sma za stadion. Ako za­miš­ljaš klub i klup­sku pu­bli­ku, to će bit pje­sma do­bra za klu­bo­ve. Kad me pi­tao kak­vu pu­bli­ku za­miš­ljam, mis­lim si ‘’je­bo­te, ni­kak­vu’’. Uop­će je ne­mam.

Go­di­nu i pol da­na je proš­lo od iz­la­ska “Kun­de­re”, tvog zad­njeg stu­dij­skog ma­te­ri­ja­la.

Sni­mi­li smo i no­vi al­bum u iz­o­la­ci­ji na Žum­ber­ku, me­đu­tim ni­sam bio za­do­vo­ljan s tek­s­to­vi­ma, ali glaz­ba je snim­lje­na. Nju će­mo sa­mo ma­lo ob­no­vi­ti da na­ma bu­de za­nim­lji­vi­ja. U to vri­je­me sam se po­čeo ba­vi­ti i zvu­kom, sni­mio hr­pu tra­ka i fi­eld re­cor­din­g­sa, bo­ra­vio sam i dva­de­se­tak da­na sam u šu­mi, sni­mao sve mo­gu­će po­ja­ve, je­le­ne ka­ko je­du. Stav­ljao bih im ku­pus na mi­kro­fon da ih uhva­tim kad po no­ći do­đu jes­ti. Hr­pu pro­je­ka­ta sam za­po­čeo, sta­vio na pa­pir, vje­ru­jem da će­mo do­bar dio njih da­nas-su­tra i re­ali­zi­ra­ti. Za­vr­šio sam tek­s­to­ve, no­va go­di­na nam je već proš­la i ja vje­ru­jem da će­mo u tre­ćem, če­t­vr­tom mje­se­cu iz­i­ći s nji­ma. Ima­mo i ne­ko­li­ko novih stva­ri ko­je će­mo do­da­ti da nam bu­de svje­ži­je i to je to.

Ho­će li to bi­ti opet ne­ki kon­cep­tu­al­ni ma­te­ri­jal? Ov­dje si os­tva­rio pra­vo na iz­da­va­nje EP-a što je zbog ne­ko­mer­ci­jal­nos­ti, po­go­to­vo kod nas, di­sko­graf­ska ri­jet­kost.

U zvu­ku i kon­cep­tu to će si­gur­no bi­ti ne­ka­kav po­mak. Pro­mi­je­nio sam se ma­lo i sam, mis­lim da sam na­pra­vio po­mak u tek­s­tu, a u glaz­bi si­gur­no. Po­ma­ka će bi­ti čak u od­no­su na ‘’Kun­de­ru’’, za­to smo i odvo­ji­li te ma­te­ri­ja­le, jer smo shva­ti­li da je je­dan nje­gov dio oti­šao pot­pu­no u dru­gom prav­cu.

Do­bit­nik si ovo­go­diš­nje na­gra­de ‘’ Mi­li­voj Ko­er­bler’’ za naj­bo­lji al­bum “za­bav­ne glaz­be”. Što ti zna­či ta na­gra­da i je­si li je uop­će pri­mio, s ob­zi­rom na po­ma­lo ne­pre­ciz­nu ka­te­go­ri­ju u ko­joj si se na­šao?

Vje­ro­jat­no sam os­ta­rio? Ha­ha­ha­ha. Lju­di iz Hr­vat­skog druš­tva skla­da­te­lja su bi­li vr­lo oprez­ni i u pr­vom mej­lu su mi od­mah objas­ni­li ka­ko, na­ža­lost, ne postoji dru­ga kategorija, ne­go su u toj sa­dr­ža­ni svi “mo­der­ni” glaz­be­ni prav­ci. I na­da­ju se da zbog to­ga ne­ću na­gra­du i od­bi­ti. Ni­je mi bi­lo dru­ge ne­go je i pri­hva­ti­ti. Dra­go mi je da sam s go­di­na­ma us­pio po­mak­nu­ti per­cep­ci­ju lju­di da se tu ne ra­di sa­mo o ska­ka­nju i pje­va­nju na mi­kro­fon, ne­go o stvar­noj lju­ba­vi pre­ma glaz­bi i po­ku­ša­ju ši­re­nja nje­nih granica. Bi­la mi je čast pri­mi­ti na­gra­du od lju­di ko­ji se ve­ći­nom ba­ve kla­sič­nom glaz­bom. Po­go­to­vo me­ni ko­ji ni­sam ško­lo­va­ni glaz­be­nik. Is­to ta­ko, na­gra­du sam do­bio za rad na ‘’Kun­de­ri’, ali vje­ru­jem da su ipak na­gra­du do­di­je­li­li s ob­zi­rom na mo­je ukup­no stva­ra­laš­tvo. Na­dam se da će ova mo­ja na­gra­da otvo­ri­ti vra­ta i os­ta­lim auto­ri­ma iz po­lja rock, pop ili al­ter­na­tiv­ne glaz­be.

Do­go­di­ne na­vr­ša­vaš tri de­set­lje­ća ak­tiv­nog bav­lje­nja glaz­bom.

Ne znam je li ti poz­na­to, ali čo­vjek ko­ji je me uveo u svi­jet glaz­be, zna­či De­an Tib­ljaš, moj je vo­zač i vo­zi nas već dva­de­se­tak go­di­na. To mi je i je­dan od naj­bo­ljih pri­ja­te­lja. To je čo­vjek ko­ji me je uveo u svi­jet pun­ka i op­će­ni­to u svi­jet glaz­be, po­ka­zao mi što je bu­banj, ka­ko mo­že bi­ti mo­ćan ins­tru­ment. U bi­ti je bio pje­vač gru­pe Ze­le­ni Ka­dar. S njim sam na­pra­vio i pr­ve snim­ke, gdje smo iz­me­đu os­ta­lo­ga opi­si­va­li i Pi­ca­sso­ve sli­ke, po tim smo sli­ka­ma i na­zi­va­li ne­ke pje­sme. Svi­ra­li smo ne­ka­kav al­ter punk, elec­tro za­pra­vo jer smo umjes­to bub­nja ima­li ri­tam ma­ši­nu.”

Eins­tur­zen­de Ne­uba­uten?

Toč­no, iako ta­da za Blixu (Bar­geld, fron­t­man ben­da op.a.) ni­sam još bio ni znao. Pre­drag Tr­p­kov ko­ji je kas­ni­je s na­ma sni­mao ne­ke al­bu­me La­ufe­ra obe­ćao mi je da će za tri­de­se­tu go­diš­nji­cu re­mas­te­ri­ra­ti te snim­ke. To su bi­li mo­ji pr­vi snim­ci i zvu­če groz­no. Groz­no sam pje­vao, sve u jed­nom to­nu. Pot­pu­no ne­uk pje­vač, bez ikak­ve mo­guć­nos­ti na­pre­do­va­nja. Raz­miš­ljao sam čak da bi to bi­lo do­bro i obja­vi­ti iz ne­kak­vih edu­ka­tiv­nih raz­lo­ga, da klin­ci vi­de ka­ko i ne­ta­len­ti­ra­ni ti­po­vi po­put nas uz puno ra­da, slu­ša­nja i dru­že­nja s bo­lji­ma od se­be mo­gu na­učit ne­što, ako su do­volj­no otvo­re­ni. Vo­lio bih da to ču­ju jer si­gur­no nit­ko ne­će vje­ro­va­ti da sam to ja pje­vao, ko­li­ko je lo­še. Ali ujed­no je to i naj­ljep­ša stvar u to­me.

On­da je do­šao “The best of in­die rock” i “Svi­jet za nas”.

U pr­voj pos­ta­vi La­ufe­ra ko­ji se ta­da ofor­mio pje­vao je Alen Li­ve­rić. Ja sam od os­tat­ka ben­da bio po­zvan da svi­ram bas i kad su me slu­čaj­no ču­li ka­ko pje­vam, po­če­li su sa mnom vjež­ba­ti is­to­vre­me­no kad i s njim. Sre­ćom po nje­ga, ubr­zo su mu da­li no­gu jer je pos­tao pr­vak HNK u Ri­je­ci. S dru­ge stra­ne, ta­daš­nji gi­ta­rist La­ufe­ra Ve­se­li­to Mu­dri­nić, čo­vjek sa za­vr­še­nom glaz­be­nom ško­lom, uzeo me kao ne­ko­ga tko bi mo­gao na­pre­do­va­ti. Kod nje­ga sam pr­vi put pres­lu­šao ne­što osim pun­ka, lju­de ko­ji stvar­no pje­va­ju, mu­zi­ci­ra­ju, a da ni­je čis­ta energija, ne­go da mo­žeš pre­ni­je­ti i ne­ku emo­ci­ju. Uveo me na ne­ki na­čin u svi­jet glaz­be, što je na kra­ju za nje­ga is­pa­lo ne­ka­ko po­gub­no jer je u mo­men­tu kad sam to shva­tio i po­čeo na­pre­do­va­ti, pr­va koč­ni­ca ko­ju sam mo­rao uk­lo­ni­ti je bi­la upra­vo on. Ta­ko smo ga za­mi­je­ni­li s Va­vom, s ko­jim sam se poz­na­vao. U umjet­nič­kom svi­je­tu lju­di se ra­zvi­ja­ju sa­mo do fa­ze dok ih se ne priz­na.”

Dok im se ne na­li­je­pi eti­ke­ta?

Me­ne to ni­kad ni­je za­ni­ma­lo. Mi­je­njam se kao čo­vjek. Sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na sva mo­ja

uvje­re­nja i sta­vo­vi umru jer saz­nam ne­što, na­učim, do­bi­jem no­vo ži­vot­no is­kus­tvo, pro­mi­je­nim se. Ne­mo­gu­će je sad s 45 go­di­na stva­ra­ti is­tu glaz­bu kao s dva­de­set jer bi to zna­či­lo da ne­što ni­je u re­du sa mnom. Ve­ći­na mo­jih su­rad­ni­ka se za­pe­ča­ti u jed­noj fa­zi, to je to, tu su se naš­li, to je nji­hov zvuk. Na­ža­lost, me­ne to zna u jed­nom mo­men­tu ugu­ši­ti i ni ja se sam ne že­lim odre­di­ti ne­čim, čak ne­ve­za­no za glaz­bu. Za­to stal­no go­vo­rim da ne znam je­sam li glaz­be­nik. Ne že­lim sam se­be do­ves­ti u ne­ka­kav ka­vez i reć ‘’ok, to sam ja, ja ta­ko iz­gle­dam, ta­ko pje­vam, to su te pje­sme, ja to ta­ko pi­šem’’ i sad do kra­ja ži­vo­ta ra­dim sa­mo to.

Ko­li­ko je taj ži­vac “sur­vi­vo­ra” pro­izvod rad­nič­ke si­tu­aci­je iz ko­je si po­te­kao? Vo­lja za us­pje­hom?

Us­pjeh je si­gur­no je­dan od mo­ti­va, ali pri­je je to po­tre­ba za umjet­nič­kim iz­ra­ža­va­njem. Da je ri­ječ o us­pješ­nos­ti mo­žda bih bio di­rek­tor fir­me. Da mi je do no­va­ca si­gur­no ne bih bio glaz­be­nik. Ri­ječ je o po­tra­zi za sa­mim so­bom, za­pra­vo za za­do­volj­stvom, mi­rom ko­je ne pres­ta­je ni na­kon 20-30 go­di­na. Is­to kao što se uvi­jek pri­je iz­ved­be ne­ke pje­sme po­ku­ša­vam vra­ti­ti na­trag u toč­ku kad je ona nas­ta­ja­la ka­ko bih je ot­pje­vao što bo­lje, ta­ko uvi­jek i u ži­vo­tu po­ku­ša­vam stva­ra­ju­ći ne iz­gu­bi­ti taj dje­čji, is­tra­ži­vač­ki mo­ment. Ve­se­li me ući u ne­ko ne­is­tra­že­no po­dru­čje, ve­se­li me što o ne­kim stva­ri­ma ne znam još uvi­jek ni­šta. To ne zna­či spu­šta­ti kri­te­ri­je, ali ne­poz­na­to je naj­pri­mam­lji­vi­je.

Ot­krio si nam svoj vo­kal­ni “pe­di­gre”, dru­gi dio je ovaj autor­ski, kod ko­jeg si u La­ufe­ru sa­mo su­dje­lo­vao.

U po­čet­ku u La­ufe­ru ni­sam pi­sao pje­sme, sve dok deč­ki iz ben­da ni­su sku­ži­li da puno bo­lje pje­vam svo­je tek­s­to­ve. Na­rav­no, jer znam što pje­vam. Za­to na svo­jim al­bu­mi­ma ne­mam su­rad­nje i du­ete jer su to jed­nos­tav­no pre­in­tim­ne stva­ri. Shva­tio sam i da umjet­nost ni­je tu da bi uči­ni­la moj ži­vot ugod­nim, ne­go uz­bud­lji­vim, a on­da ne mo­žeš igra­ti na si­gur­no, čak ni u ono­me što slu­šaš, a ka­mo­li u ono­me što stva­raš.

Je li tvo­ja su­rad­nja s Gi­bon­ni­jem uvje­to­va­na umjet­nič­kim ra­zu­mi­je­va­njem ili pos­lov­nim in­te­re­som?

“Ljud­skim, pri­ja­telj­skim. On zna da ni­sam bio ne­ki fan nje­go­ve glaz­be, ali je izu­zet­no ci­je­nim, a još vi­še nje­gov pris­tup gdje je on stvar­no u sta­nju pre­ko­pa­ti po se­bi i ono­me što ra­di, dok to ne do­ve­de do sa­vr­šens­tva. Ja ne­mam tu kon­tro­lu i moć, ja bih se uhva­tio već pet pje­sa­ma, ne vra­ća­ju­ći se na ono sta­ro. On stvar­no bru­si dok ne iz­bru­si i na to­me mu ski­dam ka­pu. Ima i ne­vje­ro­jat­no pam­će­nje, sve svo­je tek­s­to­ve ima u gla­vi i kad ih stva­ra ih ne za­pi­su­je. Gi­bon­ni je je­dan tip ona­ko sta­rog ko­va, mo­žda ni­je od onih ko­ji su uvi­jek pri­ja­te­lju pri ru­ci jer ima svo­jih oba­ve­za i pro­ble­ma, ali to je je­dan od onih lju­di ko­ji bi vje­ro­jat­no doš­li da ih na­zo­vem u tri uju­tro. Mi smo se ma­lo-po­ma­lo spri­ja­te­lji­li i to na­rav­no sad ovaj čas ima ve­ze s glaz­bom. I je­dan i dru­gi se ci­je­ni­mo i po­štu­je­mo tu­đi rad, ali to je sve ipak na pri­ja­telj­skoj ra­zi­ni. Na onoj pos­lov­noj, mis­lim da sam mu sa­mo oba­ve­za i gnja­va­ža jer ima kr­ca­te dvo­ra­ne, zvao me­ne ili ne. U to­me si­gur­no ne­ma ne­kak­vog pro­fi­ta, ali je to od­li­čan mo­ment gdje se nas dva mo­že­mo do­dat­no is­pri­ča­ti.

U zad­nje vri­je­me poz­na­ta je i tvo­ja bli­ska su­rad­nja s ve­li­kim Ra­dom Šer­ber­dži­jom?

Mo­ja že­na me s njim upoz­na­la jer ra­di s njim na no­vo­otvo­re­nom, re­dov­nom stu­di­ju glu­me u Ri­je­ci pri Sve­uči­li­štu, gdje je Šer­be­dži­ja no­si­telj stu­di­ja. I ne­ka­ko smo se zbli­ži­li, na Bri­ju­ni­ma smo ra­di­li jed­nu pred­sta­vu i ove go­di­ne me pi­tao bih li na ko­le­gi­ju Glas imao vježbe iz pje­va­nja. Sad imam mo­guć­nost ra­di­ti vježbe na fak­su, što je is­to od­lič­na stvar jer ta­ko mo­gu u kon­tak­tu s mla­dim ljudima pre­ni­je­ti lju­bav pre­ma zvu­ku i glaz­bi i ta­ko ujed­no dje­lo­va­ti na njih kao lju­de. Osim to­ga, kroz rad i druženje s čo­vje­kom ta­ko bo­ga­tog is­kus­tva po­put Šer­be­dži­je mo­gu puno to­ga na­uči­ti. Ako bu­de sre­će, mo­žda ću u bu­duć­nos­ti do­ći u pri­li­ku su­ra­đi­va­ti s njim na glaz­bi i fil­mu.

Imaš ne­ko­li­ko epi­zoda u ži­vo­tu ko­je uka­zu­ju na “tajne ve­ze” s odre­đe­nim sre­di­na­ma. Ta­ko si “Že­nu Di­je­te” ra­dio u Spli­tu.

Pri­je to­ga s La­ufe­rom sam u stu­di­ju ‘’ Vi­lo­vić’’ za­vr­šio či­tav je­dan al­bum ko­ji ni­je iz­a­šao. Je­dan dio se de­sio slu­čaj­no, je­dan dio kas­ni­je pre­ko Lu­ki­ća (Dra­gan - Luky, pro­du­cent op.a.) ko­ji je pro­du­ci­rao ‘’Že­nu Di­je­te’’. Ka­ko je naj­lo­gič­ni­je al­bum bi­lo sni­ma­ti on­dje, ta­ko sam upoz­nao hr­pu split­skih glaz­be­ni­ka. S ob­zi­rom na to da sam ži­vio pre­ko go­di­nu da­na u Spli­tu, zbli­žio sam se i s TB F-om i s dru­gi­ma ko­ji su i autor­ski dje­lo­va­li i svi­ra­li.

Ne­ke si od njih po­tom i po­vu­kao u Ri­je­ku.

Je­sam. S Ton­či­jem (Ra­dić, gi­ta­rist op.a.) sam du­go vre­me­na na­kon to­ga svi­rao za­jed­no. Ima još za­pi­sa­nih nje­go­vih gi­ta­ra ko­je će vje­ro­jat­no os­ta­ti. Split se pro­mi­je­nio. Grad u ko­ji sam do­la­zio ni­je is­ti sad i tad.

Mis­liš li da je bio bo­lji on­da?

Ne znam je li bio bo­lji, bio je dru­ga­či­ji. Mo­žda sam bio mla­đi. Osob­no mi je ta­da vi­še od­go­va­rao. U jed­nom tre­nut­ku mi se či­ni­lo da ima mo­guć­nost u cje­li­ni se iz­dig­nu­ti, mo­žda iz­nad svih u Hr­vat­skoj. Doš­lo je mno­go lju­di, za­vr­tje­lo se sve u ne­ka­kav vr­tlog i mis­lio sam da će u tom ka­osu Split is­pli­va­ti u je­dan dra­gulj, me­đu­tim strah me da je taj vr­tlog sa­mo splas­nuo.

Uglav­nom iz­vu­kao si naj­bo­lje, po­vu­kao si Ton­či­ja u Ri­je­ku, za­jed­no ste na­pra­vi­li ge­ni­jal­ni “Re­tro”.

Taj al­bum je imao straš­ne po­ro­đaj­ne mu­ke. Tre­bao je bi­ti naj­jed­nos­tav­ni­ji al­bum, što on i jest, ali sa­mo sni­ma­nje je bi­lo pro­ble­ma­tič­no iz sto raz­lo­ga. Iako je i men je­dan od dra­žih.

Na nu­me­ra­ma s tog al­bu­ma, po­put “Kor­nja­če” ču­jan je pri­zvuk bo­san­skog sev­da­ha. Vi ste ta­da in­ten­ziv­no kon­cer­ti­ra­li po Bos­ni.

Ta­ko je. I to je si­gur­no os­ta­vi­lo tra­ga. Nas je Bos­na is­te­sa­la kao bend. Ta­mo smo na ne­vje­ro­jat­no puno kon­ce­ra­ta ima­li pr­vi pra­vi od­nos s pu­bli­kom. Do tad smo ima­li tek vlas­ti­ti per­for­mans ko­ji pu­bli­ka pri­mi ili ne pri­mi. U Bos­ni smo pr­vi pu­ta mak­li tu ‘’iz­ved­be­nu ma­sku’’ i na­uči­li bi­ti ne­po­sred­ni, pri­sut­ni u sva­kom tre­nut­ku.”

Što se do­go­di­lo s “Mer­ku­rom/Ne­ga­ti­vom”? Iz­iš­le su tri vr­hun­ske pje­sme s ne­pos­to­je­ćeg al­bu­ma (“Mo­ja”, “Aro­ma Sa­ta­ni­ca”, “Li­mun”).

Stvar je u to­me da ta­da ni­je pos­to­ja­la op­ci­ja EP -a, a da jest al­bum bi bio va­ni. Jed­nos­tav­no bi­smo 4-5 pje­sa­ma iz­ba­ci­li, obja­vi­li njih 7 i to je to. Me­đu­tim, ka­ko su u Cro­atia Re­cor­d­su tra­ži­li objav­lji­va­nje ci­je­log al­bu­ma, ja sam to za­što­pao, vra­tio no­vac ko­ji su ulo­ži­li i

al­bum ni­je ni­kad iz­a­šao. Svjes­no sam za­tvo­rio taj al­bum i priz­nao: ‘’je­bi­ga, za­je­bao sam’’.

U kak­vim si sad od­no­si­ma s Cro­atia Re­cor­d­som?

U do­brim sam od­no­si­ma jer ih ne­ma.

Či­ni se da je da­nas ja­ko kul na­pra­vi­ti du­et s Ur­ba­nom: “Tre­mo­lo” pa pot­pu­no ne­na­jav­lje­na u jed­nom se mo­men­tu po­ja­vi­la ma­gič­na ver­zi­ja “Gla­sa je­ka” Ex-Mo­zar­ti­na.

One su to na­pra­vi­le i sni­mi­le kod Nik­še Bra­to­ša, a on­da je on do­šao na ide­ju, s ob­zi­rom na to da ne­mam spot za tu pje­smu i da je ni ne mis­lim gu­ra­ti, ka­ko bi bi­lo do­bro da se po­ja­vim u spo­tu. Me­ni je to su­per is­pa­lo jer su mi da­le mo­guć­nost da pje­sma na kon­cer­ti­ma bu­de ne­što pot­pu­no dru­go i svje­že. Op­će­ni­to ne­mam ni­šta pro­tiv tih dru­gih či­ta­nja jer one, na­kon što su objav­lje­ne, pri­pa­da­ju nji­ma ko­li­ko i te­bi. Za­pra­vo su sve te su­rad­nje nas­ta­le slu­čaj­no. Zna­či ili iz ne­kak­vog dru­že­nja, za­je­ban­ci­je ili iz pri­ja­telj­stva. Pos­li­je Gi­bo­to­vog i Va­tri­nog du­eta de­si­la se hr­pa po­zi­va lju­di ko­je ne poz­nam, ali im po­ku­ša­vam objas­ni­ti da ne­mam ko­mer­ci­jal­nog in­te­re­sa, ne za­ni­ma me ho­ću li bi­ti poz­na­ti­ji, fi­nan­cij­ski me ne za­ni­ma, a pri­ja­te­lji još uvi­jek ni­smo. Pa ako je­dan dan pos­ta­ne­mo pri­ja­te­lji i to do­đe spon­ta­no i nor­mal­no, on­da vr­lo ra­do, ali za sad na­ža­lost ne.

A ma­te­ri­jal s Ha­use­rom?

Mi smo za­vr­ša­va­li al­bum i nje­mu je odjed­nom nas­tu­pio ta­kav pa­kao od po­zi­va i ma­ilo­va ve­za­nih uz ma­tič­ni pro­jekt ta­ko da je, na­kon što smo sni­mi­li zad­nju stvar, od­mah od­le­tio u Lon­don i od tog al­bu­ma i ni­je mo­glo bi­ti ne­što vi­še. Slu­čaj­no smo se uži­vo sku­ži­li i rek­li ‘’je­bo­te pa mo­ra­mo sni­mit ne­ki al­bum’’, po­če­li pri­ča­ti, na kra­ju na­pra­vi­li obra­de pje­sa­ma vr­lo in­ti­mis­tič­ki, ne­ko­mer­ci­jal­no, štu­ro, tvr­do.

Imao si i iz­let u elek­tro­ni­ku.

Još uvi­jek se ba­vim ti­me. Ku­pi­li smo hr­pu opre­me, s ob­zi­rom na to da me zvuk za­ni­ma, puno vi­še ne­go har­ma i stva­ra­nje pje­sa­ma. Mis­lim da su mo­guć­nos­ti zvu­ka puno ve­će. S gi­ta­ris­tom Lu­kom To­ma­nom nas­tu­pio sam i na Exi­tu s jed­nim pro­jek­tom. Ra­di­mo i da­lje na to­me. Ba­vi­li smo se čak i no in­put mixin­gom gdje smo od mik­se­te ra­di­li ins­tru­men­te i frek­ven­ci­je. Is­tra­žu­je­mo je­dan no­vi vid elek­tro­nič­ke glaz­be i ne znam je li to uop­će ne­što što se mo­že obja­vi­ti, ka­pi­ta­li­zi­ra­ti kao pro­jekt, ali ni­je ni bit­no. Nas to ve­se­li i mis­lim da obo­ga­ću­je naš ba­zič­ni pro­jekt Ur­ban & 4, mis­lim da ti iz­le­ti do­ne­su uvi­jek ne­što no­vo zvu­ku ben­da.

A što je s iz­le­ti­ma u film i sce­nu? Od “Mon­do Bo­boa” do “Dje­ča­ka iz uli­ce Mar­k­sa i En­gel­sa”, u me­đu­vre­me­nu je bio i iz­let u te­atar.

Bi­lo je još ne­ko­li­ko pred­sta­va ra­đe­nih za stu­dij glu­me kod Šer­be­dži­je. Glu­ma je na ne­ki na­čin fik­si­ra­nje odre­đe­nog osje­ća­ja i pam­će­nje odre­đe­nog tre­nut­ka. S dru­ge stra­ne, glaz­ba za film i ka­za­li­šte je ge­ni­jal­na jer ne tra­ži tr­žiš­no oprav­da­nje, vi­še se ne utr­ku­ješ s pro­da­nim CD-ima, nit­ko te ne pi­ta ka­ko ti je proš­la stvar na ra­di­ju, već hva­taš is­klju­či­vo at­mo­sfe­ru i sve ra­diš is­klju­či­vo ka­ko bi za­jed­no sa sli­kom odveo gle­da­te­lja u ne­ko dru­go po­dru­čje. To is­to od me­ne tra­ži ne­ko dub­lje ko­pa­nje po se­bi i mo­gu ko­mot­no mak­nu­ti sve ko­mer­ci­jal­ne za­vje­se ko­je imam. Ra­di­mo na još ne­ko­li­ko pro­je­ka­ta ko­je smo otvo­ri­li i ko­je vje­ru­jem da će­mo slje­de­će go­di­ne po­če­ti re­ali­zi­ra­ti. Ri­ječ je o još jed­nom fil­mu i jed­noj pred­sta­vi. To je sve do­dat­no po­dru­čje ko­je že­lim otvo­ri­ti u svom ži­vo­tu.

Još ne­ki film­ski pro­jekt ko­ji bi iz­dvo­jio?

Za vri­je­me sni­ma­nja ‘’ Kun­de­re’’ i os­tat­ka ma­te­ri­ja­la, u iz­o­la­ci­ji, za­po­če­li smo i sa sni­ma­njem do­ku­men­tar­nog fil­ma. Htje­li smo uhva­ti­ti ne­ka raz­miš­lja­nja i at­mo­sfe­ru bo­rav­ka na vr­hu br­da gdje ni­smo ima­li te­le­vi­zi­je ni in­ter­ne­ta, kao i sa­mog stva­ra­nja pje­sa­ma. Po­ku­ša­li smo se vra­ti­ti na po­če­tak i po­tra­ži­ti vri­je­me ka­da su se ne­ke od­lu­ke i ide­je po­če­le tek ra­đa­ti. Ma­lo po ma­lo taj je film sve ma­nje bio glaz­be­ni dokumentarac, a sve vi­še je pos­ta­jao film

“Ži­vi­mo u ja­ko sje­ba­nim vre­me­ni­ma, ujed­no i za­nim­lji­vim, osim što ne znam što mi do­no­si su­tra.”

at­mo­sfe­re i raz­miš­lja­nja. Za vri­je­me tih dva­de­se­tak da­na snim­ljen je ve­ći dio ma­te­ri­ja­la za film ‘’ Mo­že­te li se sje­ti­ti?’’. Neo­bič­no se pok­lo­pi­lo da je to is­pao sko­ro žen­ski film o muškom ben­du. Re­ži­ser fil­ma je Na­ta­ša An­tu­lov, ve­ći dio ma­te­ri­ja­la je sni­mi­la mo­ja su­pru­ga, a kas­ni­je dio i Ta­ma­ra Du­gan­dži­ja. Je­di­no mu­ško u eki­pi je bio mon­ta­žer Jan Klam­s­c­he. Tre­nut­no je u fa­zi za­vr­š­ne ko­lo­ri­za­ci­je i edi­tin­ga zvu­ka, a na­kon No­ve go­di­ne, čim bu­de go­tov, kre­nu­li bi­smo na tur­ne­ju s njim po ma­njim ki­no dvo­ra­na­ma gdje bi­smo ga, mo­žda i uz ne­ki naš kra­ći nas­tup i okru­gli stol, pri­ka­za­li pu­bli­ci. Po­ku­šat će­mo do­ći do svih gra­do­va u re­gi­ji gdje bu­de pos­to­ja­la bi­lo kak­va mo­guć­nost i in­te­res za or­ga­ni­zi­ra­ti ta­ko ne­što.

U kak­vim si od­no­si­ma s ko­le­ga­ma, Le­tom 3 pri­mje­ri­ce, funk­ci­oni­ra­te li još kao ne­kak­va ar­ti­ku­li­ra­na sce­na i osje­ća­te li se di­je­lom za­jed­nič­ke pri­če? Što je s klu­bo­vi­ma i je li išta uop­će os­ta­lo od sta­re ur­ba­ne, rokerske Ri­je­ke? Ko­ga bi iz­dvo­jio od mla­đih i ma­nje poz­na­tih ben­do­va?

“Mi smo pri­je bi­li do­nek­le me­dij­ski ge­to­izi­ra­ni, okre­nu­ti jed­ni dru­gi­ma. Ni­je bi­lo in­ter­ne­ta i mo­guć­nos­ti pra­će­nja svjet­ske sce­ne u ve­ćoj mje­ri. Mla­di glaz­be­ni­ci su se je­di­no mo­gli ugle­da­ti na ben­do­ve iz svog su­sjed­stva, uči­ti od njih, pa čak ih i ko­pi­ra­ti. Sve je to do­pri­ni­je­lo to­me da se ben­do­vi me­đu­sob­no po­ma­žu i do­bro upoz­na­ju. Otu­da i taj, po­seb­ni ri­ječ­ki zvuk. Mla­di ben­do­vi su da­nas do­bi­li mo­guć­nost da u is­tom tre­nut­ku vi­de ne­što što se do­ga­đa na pot­pu­no dru­gom kon­ti­nen­tu i u ben­do­vi­ma iz svog su­sjed­stva vi­še ne vi­de svo­je ido­le. Me­ni je bi­lo vi­dje­ti čla­no­ve gru­pe Pa­raf na uli­ci ono što bi da­naš­nji klin­ci vje­ro­jat­no do­ži­vje­li da vi­de čla­no­ve One Di­rec­ti­ona. Lju­di su ule­tje­li u zam­ku slo­bod­nog tr­ži­šta i ve­li­kih mo­guć­nos­ti, mis­le­ći ka­ko će im to omo­gu­ći­ti bo­lji ži­vot i da­ti ve­ću slo­bo­du u stva­ra­laš­tvu. Me­đu­tim, nes­ta­li su u ma­si. Što se ti­če Ri­je­ke kao ur­ba­ne sre­di­ne ona je to si­gur­no i da­lje, ali kri­te­ri­ji su se opas­no spus­ti­li. Sva­kod­nev­no bom­bar­di­ra­nje br­zo po­troš­nim i la­ko pro­bav­lji­vim pje­smulj­ci­ma, fil­mo­vi­ma pre­tvo­re­nim u tra­ile­re, me­di­ji­ma ko­ji su pri­si­lje­ni ve­li­kom br­zi­nom pro­izvo­di­ti no­ve ek­s­klu­ziv­ne i šo­kant­ne nas­lo­ve i po­pu­nja­va­nje pros­to­ra na te­le­vi­zi­ji iz­me­đu dvi­je rek­lam­ne po­ru­ke uči­ni­li su svo­je. Nas ne­ko­li­ko glaz­be­ni­ka iz Ri­je­ke, ko­ji smo svo­je ime iz­gra­di­li još u ne­kim proš­lim vre­me­ni­ma, pre­ži­vje­li smo i na ne­ki na­čin pos­ta­li iz­vo­đa­či od dr­žav­nog zna­ča­ja, a ne vi­še sa­mo grad­skog. Da mo­ram da­nas po­če­ti iz po­čet­ka, is­kre­no ne znam od ku­da bih i ka­ko kre­nuo. Na­ža­lost, ne pos­to­je vi­še ni mjes­ta gdje bih mo­gao pred­sta­vi­ti svoj rad. Kao i u os­ta­lim gra­do­vi­ma, ima­mo ti­su­će ka­fi­ća, ali tre­nut­no ne­ma ni jed­nog pra­vog rock klu­ba. Mi i Let 3? Ne vi­đa­mo se čes­to, ne­ma mjes­ta u Ri­je­ci gdje se mo­že­mo su­sres­ti, osim u šet­nji gra­dom. Ali kad se vi­di­mo, a to vri­je­di po­go­to­vo za su­sre­te u ne­kom dru­gom gra­du, na­rav­no da nam je dra­go. Ipak smo Ri­je­ča­ni. Što se ti­če novih ben­do­va, ra­di­je ti ne bih iz­dvo­jio ne­kog po­seb­no. Ne­mam fa­vo­ri­ta, pa bi se to pre­tvo­ri­lo is­klju­či­vo u na­bra­ja­nje ime­na.

Za kraj sam mu pos­ta­vio pi­ta­nje s po­čet­ka tek­s­ta. Tko je Da­mir Ur­ban? Sje­ća li se još svo­jih pje­sa­ma ko­je su mno­gi­ma zna­či­le mla­dost: “Ne­ba”, “Oce­ana”, “Sa­mo”; pri­je njih one “te­ške” La­ufe­ro­ve pje­sma­ri­ce “Svi­je­ta za nas”, “Hej ta­ta” i dru­gih?

“Ne­što znam od to­ga, a imam i ba­sis­ta u gru­pi ko­ji zna sve pje­sme na­pa­met pa mi on šap­ne sti­ho­ve ako lju­di tra­že na kon­cer­ti­ma. Da ne­ma nje­ga vje­ro­jat­no ne bih ni znao. Mis­lim da uop­će ne­mam iz­bo­ra u to­me što ra­dim. Mo­žda smo za­po­če­li s ne­kak­vom ener­gi­jom u gla­su i gi­ta­ra­ma, ali tre­nut­no ži­vi­mo u vre­me­ni­ma i druš­tvu gdje ener­gi­je ima i pre­vi­še, a ko­ja se vr­lo la­ko mo­že okre­nu­ti u ne­ga­tiv­nu. Či­ni mi se da je ono što nam sad tre­ba ne­ka­kav is­kre­ni glas, glas ra­zu­ma. Ži­vi­mo u ja­ko sje­ba­nim vre­me­ni­ma, ujed­no i vr­lo za­nim­lji­vim i osim što ne znam što mi u kre­ativ­nom smis­lu no­si su­tra, ne znam to ni u eg­zis­ten­ci­jal­nom ni u bi­lo ko­jem dru­gom. Druš­tvo se mi­je­nja vr­lo br­zo, mis­lim da smo na po­čet­ku jed­ne pot­pu­no no­ve ci­vi­li­za­ci­je.”

no­vi al­bum “Sni­mi­li smo no­ve pje­sme u iz­o­la­ci­ji na Žum­ber­ku, me­đu­tim ni­sam bio za­do­vo­ljan s tek­s­to­vi­ma.”

sves­tran “Za­ni­ma me ja­ko puno kre­ativ­nih stva­ri. Že­na mi je ne­dav­no ku­pi­la ši­va­ću ma­ši­nu.”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.