Ken­nedyjev mir

Na 50. ob­ljet­ni­cu Ken­nedyje­ve smr­ti nje­gov ne­ćak pri­sje­ća se po­ku­ša­ja pa­log pred­sjed­ni­ka da za­vr­ši Hlad­ni rat

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - Tekst ro­bert f. ken­nedy jr.

Na 50. go­diš­nji­cu Ken­nedyje­ve smr­ti nje­gov ne­ćak se pri­sje­ća ka­ko je pa­li pred­sjed­nik po­ku­šao okon­ča­ti Hlad­ni rat.

Da­na 22. stu­de­no­ga 1963. moj stric, pred­sjed­nik John F. Ken­nedy, oti­šao je u Dal­las s na­mje­rom da po­ka­že ka­ko je ide­ja desnoga kri­la da je “mir znak sla­bos­ti” - “glu­post”. Htio je do­ka­za­ti da naj­bo­lji na­čin de­mons­tri­ra­nja ame­rič­ke sna­ge ni­je upo­tre­ba des­truk­tiv­nog oruž­ja i pri­jet­nji, ne­go pos­to­ja­nje kao na­ci­ja ko­ja “pro­vo­di ono što pro­po­vi­je­da o jed­na­kim pra­vi­ma i so­ci­jal­noj prav­di”, te­že­ći mi­ru umjes­to “agre­siv­nim am­bi­ci­ja­ma”. Una­toč re­to­ri­ci Hlad­nog ra­ta u nje­go­voj kam­pa­nji, JFK-ova naj­ve­ća am­bi­ci­ja kao pred­sjed­ni­ka bi­la je da raz­bi­je mi­li­ta­ris­tič­ku ide­olo­gi­ju što je do­mi­ni­ra­la na­šom zem­ljom od Dru­go­ga svjet­skog ra­ta. Svom bli­skom pri­ja­te­lju Be­nu Brad­le­eju re­kao je da že­li epi­taf “Za­dr­žao je mir”, a dru­gom pri­ja­te­lju, Wil­li­amu Wal­to­nu: “Ja sam sko­ro ‘mir pod sva­ku ci­je­nu’ pred­sjed­nik.” Hugh Si­dey, no­vi­nar i pri­ja­telj, na­pi­sao je da je as­pekt JFK-ova vod­stva bio “to­tal­no zgra­ža­nje” nad ra­tom. Ka­ko god bi­lo, kao što pi­še Ja­mes W. Do­uglass u svo­joj knji­zi JFK and the Un­s­pe­aka­ble: Why He Di­ed and Why It Mat­ters, JFK-ovo pred­sje­da­nje bit će kon­ti­nu­ira­na bor­ba s vlas­ti­tim voj­nim i taj­nim služ­ba­ma ko­je su ga htje­le uhva­ti­ti u klop­ku ka­ko bi Hlad­ni rat eska­li­rao u vru­ći. Nje­go­vo pr­vo ve­li­ko pro­tiv­lje­nje Pen­ta­go­nu, ka­tas­tro­fa u Za­lje­vu svi­nja, do- go­di­lo se na­kon što je sa­mo tri mje­se­ca bio pred­sjed­nik i odre­di­lo je smjer za idu­ćih ti­su­ću da­na.

JFK-ov pret­hod­nik, Dwight D. Ei­sen­hower, fi­na­li­zi­rao je 17. ožuj­ka 1960. pot­po­ru da inva­zi­ju na Ku­bu iz­vr­še pro­tiv­ni­ci Cas­tra, ali lu­ka­vi ge­ne­ral os­ta­vio je da to oba­vi Ken­nedyjev tim. Od po­čet­ka, JFK je uz­mi­cao od te ne­ugod­nos­ti, ka­ko je priz­nao di­rek­tor CIA - e Allen Dul­les, tra­že­ći od CIA -e i Pen­ta­go­na jam­s­tva da ne­će bi­ti ne­us­pje­ha i da ne­će bi­ti po­tre­be za uklju­či­va­njem ame­rič­ke voj­ske. Dul­les i ge­ne­ra­li, ko­ji su zna­li, la­ga­li su mu i da­li mu te ga­ran­ci­je. Kad je inva­zi­ja pro­pa­la, JFK je od­bio odo­bri­ti zrač­ne na­pa­de na Cas­tra. Shva­tiv­ši da je upao u stu­pi­cu, svo­jim glav­nim po­moć­ni­ci­ma, Da­vi­du Power­su i Ken­net­hu O’Don­nel­lu, re­kao je: “Bi­li su si­gur­ni da ću se pre­da­ti i na­re­di­ti da ame­rič­ki no­sač avi­ona Essex kre­ne u ak­ci­ju. Ni­su mo­gli vje­ro­va­ti da se no­vi pred­sjed­nik po­put me­ne ne­će us­pa­ni­či­ti i po­ku­ša­ti sa­ču­va­ti svoj obraz. E pa shva­ti­li su me pot­pu­no po­greš­no.” JFK je shva­tio da je CIA pos­ta­la ve­li­ka pri­jet­nja ame­rič­koj de­mo­kra­ci­ji. Dok su bri­ga­de ok­li­je­va­le, re­kao je Ar­t­hu­ru Sc­hle­sin­ge­ru ka­ko že­li da se “CIA raz­bi­je u ti­su­ću ko­ma­di­ća i da ih ras­pr­ši vje­tar”.

Slje­de­ći su­kob s obra­nom i taj­nim služ­ba­ma već je bio po­čeo kad se JFK odu­pi­rao pri­ti­sku Ei­sen­howe­ra, Zdru­že­nog sto­že­ra ame­rič­kih oru­ža­nih sna­ga i CIA -e da po­du­pre CIA -inu ma­ri­onet­sku vla­du u La­osu pro­tiv ge­ri­la ko­mu­nis­tič­kog

po­kre­ta Pat­het Lao. Voj­ska je že­lje­la 140.000 kop­ne­nih sna­ga, a ne­ki su služ­be­ni­ci že­lje­li i nuk­le­ar­no oruž­je. “Da ni­je bi­lo Ku­be”, re­kao je JFK Sc­hle­sin­ge­ru, “mo­žda bi­smo in­ter­ve­ni­ra­li u La­osu. Mo­žda bih taj sa­vjet oz­bilj­no raz­mo­trio.” Umjes­to to­ga, JFK je pot­pi­sao ugo­vor o ne­utral­nos­ti idu­će go­di­ne i pri­dru­ži­lo mu se 13 na­ci­ja, uklju­ču­ju­ći i SSSR.

Nje­go­ve je ins­tin­k­te pro­tiv in­ter­ven­ci­je ame­rič­kih voj­nih sna­ga u La­osu po­t­vr­dio tog trav­nja ge­ne­ral u mi­ro­vi­ni Do­uglas MacAr­t­hur, ne­po­bit­ni ame­rič­ki auto­ri­tet kad je ri­ječ o ra­to­vi­ma u Azi­ji. Re­fe­ri­ra­ju­ći se na Dul­le­so­ve ne­pri­li­ke u ju­go­is­toč­noj Azi­ji u vri­je­me Ei­sen­howe­ra, MacAr­t­hur je re­kao JFK-u: “Pi­li­ći se vra­ća­ju doma spa­va­ti, a (ti) ži­viš u pi­lić­nja­ku.” MacAr­t­hur je do­dao upo­zo­re­nje ko­je bi i da­nas tre­ba­lo od­zva­nja­ti: “Sva­ko­mu tko že­li ame­rič­ke kop­ne­ne sna­ge pos­la­ti u Azi­ju, tre­ba­lo bi pre­gle­da­ti gla­vu.”

Na­kon što je oko šest mje­se­ci bio pred­sjed­nik, JFK je oti­šao u Beč na sas­ta­nak sa so­vjet­skim pre­mi­je­rom Ni­ki­tom Hruš­čo­vom, s ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma da će po­če­ti pro­ces opu­šta­nja i obos­tra­nog nuk­le­ar­nog ra­zo­ru­ža­nja. Hruš­čov je nje­go­ve pri­jed­lo­ge do­če­kao bom­bas­tič­nom i okrut­nom in­di­fe­rent­noš­ću. Zdru­že­ni sto­žer i CIA , ko­ji su gr­mje­li zbog JFK-ove ide­je da pre­go­va­ra s Ru­si­ma, osje­ti­li su olak­ša­nje zbog pro­pa­log sum­mi­ta. Šest tje­da­na pos­li­je, voj­ni i oba­vje­štaj­ni vo­đe od­go­vo­ri­li su ot­kri­va­ju­ći svoj pri­jed­log za pre­ven­tiv­ni ter­mo­nuk­le­ar­ni na­pad na So­vjet­ski Sa­vez, ko­ji bi oba­vi­li u ne­ko do­ba kra­jem 1963. JFK je s ga­đe­njem odju­rio sa sas­tan­ka, na­po­mi­nju­ći za­jed­lji­vo dr­žav­nom taj­ni­ku De­anu Ru­sku: “I mi se­be zo­ve­mo ljud­skom ra­som.”

Ka­ko se JFK-ov od­nos s voj­no-oba­vje­štaj­nim apa­ra­tom ras­pa­dao, ta­ko se ra­zvi­jao zna­ča­jan od­nos s Hruš­čo­vom. Obo­ji­ca su bi­li rat­ni ve­te­ra­ni u po­tra­zi za ob­no­vom pri­ja­telj­skih od­no­sa i ra­zo­ru­ža­njem, okru­že­ni mi­li­ta­ris­ti­ma ko­ji buč­no tra­že rat. U Ken­nedyje­vu slu­ča­ju, i Pen­ta­gon i CIA vje­ro­va­li su da je rat s Ru­si­ma ne­iz­bje­žan i za­to su ga pri­želj­ki­va­li u što kra­ćem ro­ku dok smo još ima­li nuk­le­ar­nu pred­nost. U je­sen 1961., kad je umi­rov­lje­ni ge­ne­ral Lu­ci­us Clay, ko­ji je pre­uzeo ci­vil­ni po­sao u Ber­li­nu, obja­vio se­ri­ju ne­auto­ri­zi­ra­nih pro­vo­ka­ci­ja pro­tiv Ru­sa, Hruš­čov je za­po­čeo iz­van­red­nu taj­nu ko­res­pon­den­ci­ju s JFKom. S ber­lin­skom kri­zom što se pri­bli­ža­va­la nuk­le­ar­nom Ar­ma­ge­do­nu, Hruš­čov se okre­nuo KGB-ovu agen­tu Ge­or­gi­ju Bol­ša­ko­vu, vr­hun­skom so­vjet­skom špi­ju­nu u Wa­shin­g­to­nu, da komunicira iz­rav­no s JFK-om. Bol­ša­kov, na op­će za­pre­pa­šte­nje u ame­rič­ko­me Sta­te De­part­men­tu, bio je pri­ja­telj mo­jih ro­di­te­lja i čest gost u na­šem do­mu. Bol­ša­kov je pro­kri­jum­ča­rio pi­smo, pr­vo od 21 ko­ja su pres­ta­la bi­ti taj­ni­ma 1993., JFK-ovu taj­ni­ku za od­no­se s jav­noš­ću Pi­er­reu Sa­lin­ge­ru, u sa­vi­je­nim no­vi­na­ma. U nje­mu je Hruš­čov iz­ra­zio ža­lje­nje zbog Be­ča i pri­hva­tio JFK-ov pri­jed­log za put pre­ma mi­ru i ra­zo­ru­ža­nju.

Da­na 27. lis­to­pa­da ge­ne­ral Clay upu­tio je neo­do­bre­nu na­oru­ža­nu pri­jet­nju da se sru­ši Ber­lin­ski zid uz po­moć ten­ko­va, že­le­ći pro­vo­ci­ra­ti Ru­se na ak­ci­ju ko­ja bi oprav­da­la pr­vi nuk­le­ar­ni na­pad. Krem­lj je od­go­vo­rio svo­jim ten­ko­vi­ma, ko­ji su su­sre­li Claye­ve sna­ge na gra­nič­nom pri­je­la­zu poz­na­tom kao Chec­k­po­int Char­lie. Us­li­je­di­lo je 16-sat­no su­oča­va­nje. Pre­ko mog oca, dr­žav­nog tu­ži­oca Ro­ber­ta F. Ken­nedyja, i Bol­ša­ko­va JFK je obe­ćao da, po­vu­če li Hruš­čov svo­je ten­ko­ve u ro­ku od 24 sa­ta, ame­rič­ki će se po­vu­ći 20 minuta pos­li­je. Hruš­čov je ri­ski­rao, JFK je odr­žao svo­ju ri­ječ. Dva tjed­na pos­li­je, s još uz­bur­ka­nim ten­zi­ja­ma, Hruš­čov je pos­lao dru­go pi­smo JFK-u: “Ne mo­gu se vi­še pov­la­či­ti, iza me­ne je pro­va­li­ja.” Ken­nedy je shva­tio da je Hruš­čov ta­ko­đer okru­žen moć­nim voj­nim i oba­vje­štaj­nim sna­ga­ma žed­ni­ma ra­ta. Na­kon što su se su­oči­li, ge­ne­ral Clay pso­vao je zbog JFK-ova od­bi­ja­nja da “se su­oči s ri­zi­kom nuk­le­ar­nog ra­ta” pro­tiv So­vje­ta.

Go­di­nu da­na pos­li­je, 16. lis­to­pa­da 1962., Ken­nedy je vi­dio zrač­ne snim­ke ko­je do­ka­zu­ju da su So­vje­ti pos­ta­vi­li nuk­le­ar­ne pro­jek­ti­le na Ku­bi s do­me­tom do ve­ći­ne is­toč­nog ame­rič­kog po­dru­čja uz mo­re. Idu­ćih 13 da­na bi­li su naj­o­pas­ni­ji u po­vi­jes­ti čo­vje­čans­tva. Od počet- ka, Pen­ta­gon, CIA i mno­gi JFK-ovi sa­vjet­ni­ci bi­li su za zrač­ne na­pa­de i ame­rič­ku inva­zi­ju na otok ko­ja će, ka­ko je so­vjet­ski voj­ni za­po­vjed­nik pos­li­je ot­krio, da­ti po­vod za nuk­le­ar­ni rat s SSSR-om. JFK je bio za blo­ka­du, što su so­vjet­ski bro­do­vi po­što­va­li. Do 26. lis­to­pa­da si­tu­aci­ja u ko­joj nit­ko ni­je do­bi­vao pos­ta­ja­la je sve ma­nje opas­nom. A on­da je 27. lis­to­pa­da kri­za po­nov­no uze­la ma­ha kad su so­vjet­ske sna­ge sru­ši­le ame­rič­ki iz­vi­đač­ki avi­on; pi­lot, boj­nik Ru­dolf An­der­son, po­gi­nuo je. Go­to­vo is­tog tre­na voj­ska je zah­ti­je­va­la ve­li­ku osve­tu s že­ljom da uni­šti so­vjet­ske ram­pe s pro­jek­ti­li­ma. U me­đu­vre­me­nu je Cas­tro gur­nuo kre­malj­ske voj­ne stro­je­ve pre­ma ra­zor­nom pr­vom na­pa­du. Na taj­nom sas­tan­ku s ve­le­pos­la­ni­kom Ana­tolyjem Do­bryni­nom, moj mu je otac re­kao: “Ako se ova si­tu­aci­ja pro­du­lji, pred­sjed­nik ni­je si­gu­ran da ga voj­ska ne­će sru­ši­ti i do­ko­pa­ti se vlas­ti.” Ame­rič­ki mar­ša­li po­ja­vi­li su se u na­šoj kući ka­ko bi nas odve­li u vla­di­ne bun­ke­re u za­pad­noj Vir­gi­ni­ji. Moj brat Joe i ja žar­ko smo že­lje­li ići, ako ni­šta dru­go, on­da da vi­di­mo ka­ko iz­gle­da­ju. No moj otac, ko­ji je pret­hod­nih šest no­ći pro­veo u Bi­je­loj kući, na­zvao je da ka­že ka­ko mo­ra­mo bi­ti “do­bri voj­ni­ci” i po­ja­vi­ti se u ško­li u Wa­shin­g­to­nu. Ako nes­ta­ne­mo, re­kao nam je, nas­tat će panika u jav­nos­ti. Te no­ći, mno­gi u ame­rič­koj vla­di otiš­li su spa­va­ti pi­ta­ju­ći se ho­će li se pro­bu­di­ti mr­tvi.

U po­ne­dje­ljak, 29. lis­to­pa­da, svi­jet se od­mak­nuo od ru­ba. Umješ­no sro­če­no pi­smo što ga je moj otac na­pi­sao s Te­dom So­ren­se­nom, jam­če­ći da SAD ne­će na­pas­ti Ku­bu – uz JFK-ov taj­ni do­go­vor s Hruš­čo­vom da se iz Tur­ske po­vu­ku zas­ta­rje­li pro­jek­ti­li Ju­pi­ter – uvje­ri­li su Krem­lj da se po­vu­če. Moj otac ni­je pre­tje­ri­vao kad je Do­bryni­nu go­vo­rio o krh­kos­ti kon­tro­le Bi­je­le ku­će nad voj­skom. Ti­je­kom idu­ćih 13 da­na pred­sjed­ni­ko­vo za­dr­ža­va­nje vlas­ti stva­ra­lo je na­pe­tost, a špi­ju­ni i ge­ne­ra­li, pa­ra­li­zi­ra­ni zbog JFK-ove ne­s­klo­nos­ti da na­pad­ne Ku­bu, an­ga­ži­ra­li su se u de­se­ci­ma ak­ci­ja kre­ira­nih s ci­ljem ini­ci­ra­nja nuk­le­ar­ne raz­mje­ne. CIA -in šef špi­ju­na William Har­vey vi­kao je na pred­sjed­ni­ka i mog oca na sas­tan­ku u Bi­je­loj kući: “Ne bi­smo bi­li u tak­vim pro­ble­mi­ma da ste vi ima­li mu­da u Za­lje­vu svi­nja.” Ana­li­ti­čar obra­ne Da­ni­el El­l­sberg, ko­ji je go­di­na­ma pos­li­je ot­krio Pen­ta­go­no­ve papire, iz­vi­jes­tio je: “U pen­ta­gon­skim se kru­go­vi­ma do­is­ta raz­miš­lja­lo o dr­žav­nom udaru.” Ras­pa­lje­na voj­ska bi­la je u ne­vje­ri­ci zbog onog što su sma­tra­li pred­sjed­ni­ko­vom iz­da­jom. Na­bru­šen za rat ko­jim će se za­vr­ši­ti svi ra­to­vi, ge­ne­ral Cur­tis LeMay, čo­vjek ko­ji je pr­vi upo­tri­je­bio na­palm pro­tiv ci-

vi­la u To­ki­ju u Dru­gom svjet­skom ra­tu, utje­šio se ti­me što je vje­ro­vao ka­ko ni­je sve iz­gub­lje­no. “Za­što ne ode­mo ona­mo i ipak na­pad­ne­mo u po­ne­dje­ljak?”, re­kao je LeMay, dok je pro­ma­trao ka­ko kri­za je­nja­va.

Hruš­čov je pos­li­je re­kao da je Ken­nedy osvo­jio “du­bo­ko po­što­va­nje” u vri­je­me kri­ze: “Ni­je si do­pus­tio strah, ni­ti je pos­tao bez­ob­zi­ran... Po­ka­zao je pra­vu mu­drost i dr­žav­nič­ku vještinu kad je okre­nuo le­đa sna­ga­ma desnoga kri­la u SAD -u ko­je su ga po­ku­ša­va­le na­tje­ra­ti da kre­ne u voj­nu ak­ci­ju pro­tiv Ku­be.”

Da­nas je mo­der­no gle­da­ti mo­čva­re Vi­jet­na­ma kao kon­ti­nu­um ko­ji je po­čeo pod Ei­sen­howe­rom i čvr­sto eska­li­rao kroz Ken­nedyje­vu, Joh­n­so­no­vu i Nixo­no­vu ad­mi­nis­tra­ci­ju. Ali JFK je bio opre­zan zbog kon­flik­ta od po­čet­ka i bio od­lu­čan da pre­ki­ne ame­rič­ku umi­je­ša­nost u vri­je­me svo­je smr­ti.

JFK je nas­li­je­dio te­šku di­le­mu. Kad je Ei­sen­hower na­pus­tio ured, pre­ma služ­be­nim broj­ka­ma u Vi­jet­na­mu je bi­lo 685 voj­nih sa-

“Za vri­je­me ku­ban­ske kri­ze moj otac re­kao je so­vjet­skom ve­le­pos­la­ni­ku ka­ko je JFK bio zabrinut da će ga voj­ska sru­ši­ti i pre­uze­ti vlast.”

vjet­ni­ka, pos­la­nih ona­mo da po­mog­nu vla­di pred­sjed­ni­ka Ngo Dinh Di­ema u nje­go­voj bit­ci pro­tiv ge­ri­la Juž­nog Vi­jet­na­ma, poz­na­tih kao Vi­jet­kong i voj­ni­ka iz Sje­ver­nog Vi­jet­na­ma ko­je je ras­po­re­dio ko­mu­nis­tič­ki vo­đa Ho Ši Min, či­ja je na­mje­ra bi­la uje­di­ni­ti svo­ju zem­lju. Ei­sen­hower je objas­nio da bi “gu­bi­tak Juž­nog Vi­jet­na­ma iz­a­zvao pro­past ko­ja bi, ka­ko bi se ra­zvi­ja­la, ima­la te­ške po­s­lje­di­ce za nas”.

Ho Ši Mi­no­va po­pu­lar­nost na ju­gu već je odve­la Dul­le­so­vu CIA -u da sa­bo­ti­ra na­ci­onal­ne iz­bo­re ko­ji su tre­ba­li bi­ti odr­ža­ni pre­ma že­nev­skom spo­ra­zu­mu, što je za­vr­ši­lo fran­cu­sku ko­lo­ni­jal­nu vla­da­vi­nu, i da po­du­pre Di­emo­vu ko­rum­pi­ra­nu ma­ri­onet­sku vla­du ko­ja je sla­bo ovi­si­la o mo­ći pro­tiv ko­mu­nis­ta. Kod ku­će, re­pu­bli­kan­ski mi­li­ta­ris­ti šo­pa­li su JFK-a in­for­ma­ci­ja­ma o “gu­bit­ku La­osa” i do­sa­đi­va­li mu da in­ten­zi­vi­ra na­šu voj­nu oba­ve­zu.

U JFK-ovim pr­vim mje­se­ci­ma u ure­du Pen­ta­gon ga je mo­lio da po­ša­lje kop­ne­ne sna­ge u Vi­jet­nam. JFK se slo­žio da se po­ša­lje još 500 sa­vjet­ni­ka, pod pret­pos­tav­kom ka­ko Juž­ni Vi­jet­nam ima ve­li­ku voj­sku i mo­ći će se bra­ni­ti pro­tiv ko­mu­nis­tič­ke agre­si­je. Od­bio je pos­la­ti kop­ne­ne sna­ge, ali je na kra­ju pos­lao 16.500 sa­vjet­ni­ka – ma­nje ne­go u Mi­ssi­ssip­pi da in­te­gri­ra Ole Miss – ko­ji­ma je teh­nič­ki bi­lo za­bra­nje­no su­dje­lo­va­ti u bor­ba­ma. Ko­lum­nis­tu

The New York Ti­me­sa Ar­t­hu­ru Kroc­ku re­kao je 1961. da se SAD ne bi tre­bao mi­je­ša­ti u “gra­đan­ske ne­mi­re ko­je su iz­a­zva­le ge­ri­le”.

Za tri go­di­ne, od­bi­ja­nje da po­ša­lje bor­be­ne sna­ge pris­kr­bi­lo mu je an­ti­pa­ti­ju i li­be­ra­la i kon­zer­va­ti­va­ca ko­ji su ga uko­ri­li zbog to­ga jer je “priz­nao po­raz i pres­tao se tru­di­ti” u Hlad­nom ra­tu. Nje­go­vi kri­ti­ča­ri ni­su bi­li sa­mo tra­di­ci­onal­no ra­to­bor­ni Zdru­že­ni sto­žer i CIA , ne­go i sa­vjet­ni­ci i pri­ja­te­lji u ko­je je imao po­vje­re­nja, uklju­ču­ju­ći ge­ne­ra­la Maxwel­la Taylo­ra, mi­nis­tra obra­ne Ro­ber­ta McNa­ma­ru, nje­go­va za­mje­ni­ka Roswel­la Gil­pa­tri­ca i dr­žav­nog taj­ni­ka Ru­ska. JFK-ov am­ba­sa­dor u Juž­nom Vi­jet­na­mu, Fre­de­rick Nol­ting mla­đi, iz­vi­jes­tio je o “stvar­no jed­no­glas­noj že­lji da ame­rič­ke sna­ge do­đu u Vi­jet­nam” sa­mih Vi­jet­na­ma­ca “raz­li­či­tih zva­nja”. Kad je pot­pred­sjed­nik Lyn­don Johnson po­sje­tio Vi­jet­nam u svib­nju 1961., vra­tio se ne­po­pust­ljiv ka­ko po­bje­da zah­ti­je­va ame­rič­ke bor­be­ne sna­ge. Stvar­no svaki od JFK- ovih sta­ri­jih su­rad­ni­ka bio je za to. Ipak, JFK se odu­pro. Saj­gon će mo­ra­ti vo­di­ti svoj rat, re­kao je.

Ka­ko bi do­bio na vre­me­nu, pos­lao je ge­ne­ra­la Taylo­ra u Vi­jet­nam, u ruj­nu 1961. da is­tra­ži či­nje­ni­ce. Taylor je bio je­dan od naj­bo­ljih pri­ja­te­lja mog oca. JFK je bio otvo­ren s njim – tre- ba­la mu je voj­na oso­ba da ga savjetuje o iz­la­sku iz Vi­jet­na­ma. Pre­ma Taylo­ru, “po­s­ljed­nja stvar ko­ju je že­lio bi­lo je sla­nje kop­ne­nih sna­ga. I ja sam to znao”. Ipak, Taylo­ra su his­te­rič­ni voj­ni i oba­vje­štaj­ni struč­nja­ci di­ljem Pa­ci­fi­ka pri­do­bi­li i na­lju­tio je JFK-a kad se vra­tio i pre­po­ru­čio in­ter­ven­ci­ju SAD -a. Ka­ko bi se spri­je­čio pad Juž­nog Vi­jet­na­ma, Taylor je pred­lo­žio sla­nje 8000 ame­rič­kih tru­pa pod iz­li­kom “po­mo­ći zbog po­pla­va” – broj za ko­ji je McNa­ma­ra re­kao da je ra­zu­man start, ali će se tre­ba­ti po­ve­ća­ti na ne ma­nje ne­go “šest di­vi­zi­ja, ili oko 205.000 lju­di”. Pos­li­je je Taylor re­kao: “Ne sje­ćam se da je it­ko bio snaž­no pro­tiv (sla­nja sna­ga u Vi­jet­nam) osim jed­nog čo­vje­ka, a to je bio sam pred­sjed­nik.”

Frus­tri­ran Taylo­ro­vim iz­vješ­ćem, JFK je pos­lao po­t­vr­đe­nog pa­ci­fis­ta Joh­na Ken­net­ha Gal­bra­it­ha u Vi­jet­nam da stvo­ri uvje­te za ne­in­ter­ven­ci­ju. Ali JFK je po­vje­rio svo­ju po­li­tič­ku sla­bost Gal­bra­it­hu. “Mo­ra­te shva­ti­ti”, re­kao je JFK, “mo­gu si pri­ušti­ti sa­mo to­li­ko po­ra­za u jed­noj go­di­ni.” Imao je Za­ljev svi­nja i pov­la­če­nje iz La­osa. Ni­je mo­gao pri­hva­ti­ti tre­ći. Biv­ši pot­pred­sjed­nik Ric­hard Nixon i CIA -in Dul­les, ko­jeg je JFK ot­pus­tio, glas­no su se za­uzi­ma­li za ame­rič­ku voj­nu in­ter­ven­ci­ju u Vi­jet­na­mu, dok su se azij­ska do­mi­na ru­ši­la. Čak se slo­žio i The New York Ti­mes. “Sa­daš­nja si­tu­aci­ja”, upo­zo­ra­va­le su novine, “tak­va je da ne tr­pi da­lje za­va­ra­va­nje.” To je bi­la pri­hva­će­na mu­drost me­đu ame­rič­kim vo­de­ćim vanj­sko­po­li­tič­kim gu­ru­ima. Jav­ne sim­pa­ti­je u ljeto 1963. bi­le su dva na­pre­ma je­dan u ko­rist in­ter­ven­ci­je.

Una­toč udar­ci­ma i sli­je­va i zdes­na, JFK je od­bio pos­la­ti bor­be­ne sna­ge. “Oni že­le sna­gu ame­rič­kih tru­pa”, re­kao je JFK Sc­hle­sin­ge­ru. “Ka­žu da je nuž­no za ob­no­vu sa­mo­po­uz­da­nja i odr­ža­nje mo­ra­la. Ali bit će kao u Ber­li­nu. Voj­ska će umar­ši­ra­ti, or­kes­tri će svi­ra­ti, go­mi­la će naz­drav­lja­ti i za če­ti­ri da­na svi će za­bo­ra­vi­ti. On­da će nam re­ći da po­ša­lje­mo još sna­ga. Kao da uzi­maš pi­će. Ono is­hla­pi i mo­raš uze­ti još jed­no.”

Go­di­ne 1967. Da­ni­el El­l­sberg in­ter­v­ju­irao je mog oca. El­l­sberg, neo­d­luč­ni rat­ni so­kol i ma­ri­nac ve­te­ran, is­tra­ži­vao je po­vi­jest Vi­jet­nam­skog ra­ta. Vi­dio je br­da rat­no­hu­škač­kih me­mo­ran­du­ma, sa­vje­ta i pri­ti­sa­ka. Pi­tao je mog oca ka­ko se JFK us­pio us­pro­ti­vi­ti svim za­go­vor­ni­ci­ma ra­ta. Moj je otac objas­nio da nje­gov brat ni­je htio sli­je­di­ti Fran­cu­sku u ra­tu bo­ga­tih pro­tiv si­ro­maš­nih, bi­je­la­ca pro­tiv Azi­ja­ca, na stra­ni im­pe­ri­ja­liz­ma i ko­lo­ni­ja­liz­ma pro­tiv na­cio- na­liz­ma i sa­mo­odre­đe­nja. Pri­tiš­ću­ći mog oca, El­l­sberg je upi­tao bi li pred­sjed­nik pri­hva­tio po­raz Juž­nog Vi­jet­na­ma. “Pos­tu­pi­li bi­smo kao s La­osom”, re­kao je moj otac. Za­in­tri­gi­ran, El­l­sberg je pri­ti­skao da­lje. “Što je nje­ga uči­ni­lo to­li­ko pa­met­nim?” Tri de­set­lje­ća pos­li­je, El­l­sberg se ži­vo pri­sje­tio re­ak­ci­je mog oca: “Bum! Lu­pio je ru­kom o stol. Ja sam sko­čio na svom stol­cu. ‘Jer smo mi bi­li on­dje!’ Po­nov­no je uda­rio o stol. ‘Vi­dje­li smo što se do­ga­đa­lo Fran­cu­zi­ma. Mi smo to vi­dje­li. Bi­li smo od­luč­ni ne do­pus­ti­ti da se na­ma to ika­da do­go­di.’”

Go­di­ne 1951. JFK, ta­da mla­di kon­gres­nik, i moj otac po­sje­ti­li su Vi­jet­nam, gdje su se di­vi­li ne­us­tra­ši­vos­ti fran­cu­skih le­gi­ona­ra i bez­nad­nos­ti nji­ho­va ci­lja. Na tom pu­to­va­nju, ame­rič­ki di­plo­mat Ed­mund Gul­li­on upo­zo­rio je JFK-a da iz­bjeg­ne stu­pi­cu. Na­kon po­vrat­ka, JFK se iz­o­li­rao svo­jim iz­re­če­nim pro­tiv­lje­njem ame­rič­koj umi­je­ša­nos­ti u tu “bez­nad­nu bor­bu do is­treb­lje­nja”.

Tri go­di­ne pos­li­je, u trav­nju 1954., sam se­be je pre­tvo­rio u ot­pad­ni­ka unu­tar svo­je stran­ke osu­đu­ju­ći Ei­sen­howe­ro­vu ad­mi­nis­tra­ci­ju što se za­bav­lja fran­cu­skim zah­tje­vi­ma za su­rad­nju u In­do­ki­ni, pre­dvi­đa­ju­ći da će bor­ba pro­tiv Ho Ši Mi­na za­ples­ti SAD u ne­pri­li­ke u fran­cu­skoj prok­le­toj ko­lo­ni­jal­noj os­tav­šti­ni. “Ni­jed­na ko­li­či­na ame­rič­ke voj­ne asis­ten­ci­je u In­do­ki­ni ne mo­že kon­ku­ri­ra­ti ne­pri­ja­te­lju ko­ji je po­svu­da i u is­to vri­je­me nig­dje... (ili ne­pri­ja­te­lju) ko­ji osje­ća sim­pa­ti­ju i pri­ta­je­nu pot­po­ru lju­di.”

Do lje­ta 1963. JFK je ti­ho go­vo­rio pri­ja­te­lji­ma i sa­vjet­ni­ci­ma ko­ji­ma je vje­ro­vao da na­mje­ra­va od­stu­pi­ti na­kon iz­bo­ra 1964. To su bi­li re­pu­bli­ka­nac Tip O’Ne­ill, McNa­ma­ra, sa­vjet­nik za na­ci­onal­nu si­gur­nost McGe­or­ge Bun­dy, se­na­tor Wayne Mor­se, wa­shin­g­ton­ski ko­lum­nist Char­les Bar­tlett, ka­nad­ski pre­mi­jer Les­ter Pe­ar­son, po­uz­da­nik Lar­ry Newman, ge­ne­ral Taylor i za­po­vjed­nik Mor­na­ri­ce ge­ne­ral David M. Sho­up ko­ji je, uz Taylo­ra, bio je­di­ni član Zdru­že­nog sto­že­ra ko­jem je JFK vje­ro­vao. I McNa­ma­ra i Bun­dy priz­na­li su svaki u svo­jim me­mo­ari­ma da je JFK na­mje­ra­vao od­stu­pi­ti – što je bi­lo u su­prot­nos­ti s osob­nim in­te­re­som s ob­zi­rom na to da su njih dvo­ji­ca os­ta­li u Joh­n­so­no­voj ad­mi­nis­tra­ci­ji i or­kes­tri­ra­li eska­la­ci­jom ra­ta.

Tog pr olje­ća JFK je re­kao se­na­to­ru Mon­ta­ne Mi­keu Man­sfi­el­du, ko­ji je pos­tao naj­glas­ni­ji kri­ti­čar Se­na­ta u ve­zi s Vi­jet­nam­skim ra­tom: “Ne mo­gu to na­pra­vi­ti do 1965., na­kon što me po­nov­no iz­a­be­ru.” Kas­ni­je tog da­na, objas­nio je Ken­net­hu O’Don­nel­lu: “Da sam se po­ku­šao pot­pu­no po­vu­ći iz Vi­jet­na­ma, ima­li bi­smo dru­gi Cr­ve­ni strah Jo­ea McCar­t­hyja na svo­jim ru­ka­ma, ali mo­gu to uči­ni­ti na­kon što me po­nov­no iz­a­be­ru.” I Nel­son Roc­ke­fel­ler i se­na­tor Bar­ry Gol­dwa­ter, ko­ji su se na­tje­ca­li pro­tiv nje­ga

“Vri­je­me je da iz­a­đe­mo”, re­kao je JFK, dan pri­je ne­go što je ubi­jen u Dal­la­su. “Vi­jet­nam ni­je vri­je­dan još jed­nog ame­rič­kog ži­vo­ta.”

1964., bi­li su be­skom­pro­mis­ni rat­ni­ci Hlad­nog ra­ta ko­ji bi vo­lje­li osra­mo­ti­ti JFK-a za kaz­nu jer je iz­gu­bio ne sa­mo La­os, ne­go sa­da i Vi­jet­nam. Gol­dwa­ter je u kam­pa­nji tra­žio da se “Vi­jet­nam bom­bar­di­ra­njem vra­ti u ka­me­no do­ba”, što je bi­la li­rič­na i za­do­vo­lja­va­ju­ća kons­truk­ci­ja za Zdru­že­ni sto­žer i CIA -u. “Za­to se po­tru­di­mo da bu­dem po­nov­no iz­a­bran”, re­kao je JFK.

Čla­no­vi Zdru­že­nog sto­že­ra, već otvo­re­no re­vol­ti­ra­ni pro­tiv JFK-a zbog od­bi­ja­nja sla­nja sna­ga u Ku­bu i La­os, jed­no­glas­no su gu­ra­li ma­siv­ni pri­ljev kop­ne­nih sna­ga i bi­li raz­bješ­nje­ni go­vo­ri­ma o pov­la­če­nju. Ras­po­lo­že­nje u Lan­gleyju bi­lo je još go­re. No­vi­nar Ric­hard Star­nes, jav­lja­ju­ći se iz Vi­jet­na­ma, dao je snaž­nu pro­cje­nu u The Wa­shin­g­ton Da­ily Newsu o CIA -inoj neo­buz­da­noj že­đi za mo­ći u Vi­jet­na­mu. Star­nes je ci­ti­rao da su ame­rič­ki vi­so­ki duž­nos­ni­ci užas­nu­ti CIA -inom ulo­gom u eska­la­ci­ji kon­flik­ta. Opi­sa­li su ne­po­kor­nu agen­ci­ju bez kon­tro­le, ko­ju je je­dan top služ­be­nik na­zvao “opa­kost”. On je sum­njao da je “čak i Bi­je­la ku­ća vi­še mo­že kon­tro­li­ra­ti”. Je­dan dru­gi je upo­zo­rio: “Ako SAD ikad is­ku­si (dr­žav­ni udar), do­ći će od CIA -e, ne iz Pen­ta­go­na.” Je­dan je do­dao: “(Čla­no­vi CIA -e) po­ka­zu- ju ne­vje­ro­jat­nu moć i pot­pu­nu neo­d­go­vor­nost pre­ma bi­lo ko­me.”

Pr­ko­se­ći tak­vom pri­ti­sku, u pro­lje­će 1962. JFK je re­kao McNa­ma­ri da na­re­di Zdru­že­nom sto­že­ru da poč­nu pla­ni­ra­ti pos­tup­no pov­la­če­nje ko­jim će se SAD pot­pu­no po­vu­ći.

McNa­ma­ra je pos­li­je re­kao asis­ten­tu mi­nis­tra obra­ne da pred­sjed­nik na­mje­ra­va “za­tvo­ri­ti po­glav­lje o Vi­jet­na­mu do ‘65. na li­jep ili ru­žan na­čin”.

Da­na 8. svib­nja 1962., pre­ma JFK-ovim na­red­ba­ma, McNa­ma­ra je upu­tio pre­ne­ra­že­nog ge­ne­ra­la Pa­ula Har­kin­sa “da iz­mis­li plan za pre­ba­ci­va­nje pu­ne od­go­vor­nos­ti (za Vi­jet­nam­ski rat) na Juž­ni Vi­jet­nam”. Bun­tov­ni ge­ne­ral ig­no­ri­rao je na­red­bu do 23. sr­p­nja 1962., kad mu je McNa­ma­ra po­nov­no za­po­vje­dio da smis­li plan pov­la­če­nja. Vi­so­ki čas­ni­ci vra­ti­li su se 6. svib­nja 1963., s po­lo­vič­nom po­nu­dom ko­ja ni­je do­vr­ši­la pov­la­če­nje ona­ko br­zo ka­ko je JFK že­lio. McNa­ma­ra im je po­nov­no iz­dao na­red­bu.

Da­na 2. ruj­na 1963., u te­le­vi­zij­skom in­ter­v­juu, JFK je re­kao Ame­ri­kan­ci­ma da ni­je htio ići u Vi­jet­nam. “Pre­ma po­s­ljed­njim ana­li­za­ma, to je nji­hov rat”, re­kao je. “Oni su ti ko­ji mo­ra­ju po­bi­je­di­ti ili iz­gu­bi­ti. Mi im mo­že­mo po­mo­ći, mo­že­mo im da­ti opre­mu. Mo­že­mo pos­la­ti svo­je lju­de kao sa­vjet­ni­ke, ali oni mo­ra­ju po­bi­je­di­ti, na­rod Vi­jet­na­ma.”

Šest tje­da­na pri­je svo­je smr­ti, 11. lis­to­pa­da 1963., JFK je za­obi­šao svo­je Vi­je­će za na­ci­onal­nu si­gur­nost i re­kao Bun­dyju da obja­vi Me­mo­ran­dum za na­ci­onal­nu si­gur­nost broj 263, či­ne­ći ta­ko služ­be­nom po­li­ti­ku pov­la­če­nja iz Vi­jet­na­ma glav­nog di­je­la voj­nog osob­lja do kra­ja 1965., po­čev­ši s “1000 čla­no­va ame­rič­ko­ga voj­nog osob­lja do kra­ja 1963.”. Da­na 14. stu­de­no­ga 1963., tje­dan pri­je Dal­la­sa, obja­vio je na pre­si­ci ka­ko je na­re­dio plan za “va­đe­nje Ame­ri­ka­na­ca odan­de”. U ju­tro 21. stu­de­no­ga, dok se pri­pre­mao za od­la­zak u Tek­sas, pre­gle­dao je lis­tu žr­ta­va u Vi­jet­na­mu pre­ma ko­joj je vi­še od sto­ti­nu Ame­ri­ka­na­ca do ta­da on­dje umr­lo. Po­tre­sen i ljut, JFK je re­kao svo­me asis­ten­tu taj­ni­ka za me­di­je Mal­col­mu Kil­duf­fu: “Vri­je­me je da iz­a­đe­mo. Vi­jet­nam­ci se ne bo­re za se­be. Mi se bo­ri­mo. Na­kon što se vra­tim iz Tek­sa­sa to će se pro­mi­je­ni­ti. Ne­ma raz­lo­ga da on­dje iz­gu­bi­mo još jed­nog čo­vje­ka. Vi­jet­nam ni­je vri­je­dan još jed­nog ame­rič­kog ži­vo­ta.”

Dva da­na pos­li­je JFK-ove smr­ti, 24. stu­de­nog 1963., Lyn­don Johnson sas­tao se s ve­le­pos­la­ni­kom u Juž­nom Vi­jet­na­mu Hen­ryjem Ca­bo­tom Lod­ge­om, ko­jeg JFK sa­mo što ni­je bio ot­pus­tio. LBJ mu je re­kao: “Ne­ću iz­gu­bi­ti Vi­jet­nam. Ne­ću bi­ti pred­sjed­nik ko­ji je vi­dio ka­ko ju­go­is­toč­na Azi­ja ide pu­tem ko­jim je kre­nu­la Ki­na.” U idu­ćih de­set go­di­na, go­to­vo 3 mi­li­ju­na Ame­ri­ka­na­ca, me­đu nji­ma mno­gi mo­ji pri­ja­te­lji, uš­li su u vi­jet­nam­ska po­lja ri­že, i njih 58.000, uklju­ču­ju­ći mog ro­đa­ka Ge­or­gea Ska­ke­la, ni­kad se ni­su vra­ti­li.

Dul­les, ko­jeg je JFK ot­pus­tio pos­li­je do­ga­đa­ja u Za­lje­vu svi­nja, vra­tio se u jav­nu služ­bu kad ga je LBJ odre­dio za War­ren po­vje­rens­tvo, gdje je sus­tav­no krio umi­je­ša­nost agen­ci­je u raz­li­či­ta uboj­stva i ve­ze s or­ga­ni­zi­ra­nim kri­mi­na­lom. Mla­dom pis­cu ot­krio je svo­ju stal­nu gor­či­nu ko­ju je osje­ćao pre­ma JFK-u: “Taj ma­li Ken­nedy... mis­lio je da je Bog.”

Da­na 10. lip­nja 1963., na ame­rič­kom sve­uči­li­štu, Ken­nedy je odr­žao svoj naj­bo­lji go­vor, pri­zi­va­ju­ći kraj Hlad­nog ra­ta, sli­ka­ju­ći he­re­tič­ku vi­zi­ju Ame­ri­ke ko­ja ži­vi i na­tje­če se mir­no sa so­vjet­skim ko­mu­nis­ti­ma. Svjet­ski mir, pred­la­gao je, ne­će bi­ti “Pax Ame­ri­ca­na os­na­žen na svi­je­tu ame­rič­kim oruž­jem ra­ta”. Iz­a­zvao je fun­da­men­ta­lis­te Hlad­nog ra­ta ko­ji su za­mis­li­li svi­jet kao su­kob ci­vi­li­za­ci­ja u ko­jem jed­na stra­na mo­ra po­bi­je­di­ti, a dru­ga bi­ti uni­šte­na. Umjes­to to­ga pred­lo­žio je da bi mir­na ko­eg­zis­ten­ci­ja sa So­vje­ti­ma mo­gao bi­ti naj­ko­ris­ni­ji ko­rak pre­ma kra­ju to­ta­li­ta­riz­ma. I priz­nao je da sa­da, “pri­je sve­ga, dok bra­ni­mo svo­je vi­tal­ne in­te­re­se, nuk­le­ar­ne sna­ge mo­ra­ju spri­je­či­ti one kon­fron­ta­ci­je ko­je do­vo­de do to­ga da pro­tiv­nik iz­a­be­re ili po­ni­ža­va­ju­ći uz­mak ili nuk­le­ar­ni rat. Pri- hva­ća­nje tak­vog smje­ra u nuk­le­ar­nom do­bu bio bi do­kaz sa­mo ban­kro­ta na­še po­li­ti­ke – ili ko­lek­tiv­ne že­lje za smr­ću za svi­jet”. U stvar­nos­ti nuk­le­ar­nog ra­ta, re­kao je, “sve što smo sa­gra­di­li, sve za što smo ra­di­li, bi­lo bi uni­šte­no u pr­va 24 sa­ta”.

JFK je išao stva­ra­ti sli­ku svi­je­ta on­dje gdje je raz­li­či­tim ide­olo­gi­ja­ma bi­lo do­pu­šte­no cvas­ti, pot­ko­pa­va­ju­ći ne­mo­ral i des­truk­tiv­nost Hlad­nog ra­ta pro­duk­tiv­nim na­tje­ca­njem ko­je će ih, umjes­to “tro­še­nja go­le­mih sred­sta­va na oruž­je”, od­vra­ti­ti da se “bo­re pro­tiv ne­ukos­ti, si­ro­maš­tva i bo­les­ti”. I, do­dao je, “ako ne mo­že­mo sa­da nad­v­la­da­ti svo­je raz­li­či­tos­ti, bar mo­že­mo uči­ni­ti svi­jet si­gur­nim za raz­no­li­kost”.

Za­klju­čio je pred­la­ga­njem pla­na za pri­vo­đe­nje Hlad­nog ra­ta kra­ju. “Naš pri­mar­ni da­le­ko­sež­ni cilj”, re­kao je, “op­će je i pot­pu­no ra­zo­ru­ža­nje, or­ga­ni­zi­ra­no u eta­pa­ma do­pu­šta­ju­ći us­po­red­nim po­li­tič­kim ra­zvo­ji­ma da stvo­re no­ve ins­ti­tu­ci­je mi­ra ko­je će za­uze­ti mjes­to oruž­ja.” Obja­vio je jed­nos­tra­nu sus­pen­zi­ju nuk­le­ar­nog oruž­ja ko­je bi se tes­ti­ra­lo u at­mo­sfe-

ri i pred­lo­žio hit­ne raz­go­vo­re o ra­zo­ru­ža­nju s Mo­sk­vom.

Da­nas je te­ško shva­ti­ti ko­li­ko je he­re­tič­no JFK- ov pri­jed­log o ko­eg­zis­ten­ci­ji s Ru­si­ma zvu­čao ame­rič­ko­me des­nom kri­lu. Hlad­no­ra­tov­ski je na­čin raz­miš­lja­nja bio da je bi­lo ko­ji cilj osim pot­pu­nog uni­šte­nja znak ku­kav­šti­ne i iz­da­je. U svo­joj žuč­noj ras­pra­vi iz 1962., bes­t­se­le­ru Why Not Vic­tory?, Bar­ry Gol­dwa­ter na­vi­jes­tio je: “Naš cilj mo­ra bi­ti uni­šte­nje ne­pri­ja­te­lja kao ide­olo­ške sna­ge... Naš trud tra­ži os­nov­ne oba­ve­ze u ime po­bje­de, što zna­či da se ni­kad ne­će­mo po­mi­ri­ti s ko­mu­nis­tič­kim po­sje­do­va­njem mo­ći bi­lo ko­je vr­ste u bi­lo ko­jem di­je­lu svi­je­ta.” Una­toč pro­tiv­lje­nju spo­ra­zu­mu od stra­ne ge­ne­ra­la i re­pu­bli­ka­na­ca, uklju­ču­ju­ći liberale po­put Nel­so­na Roc­ke­fel­le­ra, Ken­nedyje­ve ri­je­či ushi­ti­le su svi­jet za­pla­šen iz­gled­nom nuk­le­ar­nom raz­mje­nom. JFK-ovo pre­poz­na­va­nje so­vjet­sko­ga gle­di­šta ima­lo je spa­so­nos­ni utje­caj na ame­rič­ko-so­vjet­ske od­no­se. Hruš­čov, du­bo­ko dir­nut, pos­li­je je re­kao Ave­rel­lu Har­ri­ma­nu, ko­ji je su­dje­lo­vao u pre­go­vo­ri­ma, da je go­vor na ame­rič­kom sve­uči­li­štu “bio naj­bo­lji go­vor jed­nog ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka od Ro­ose­vel­ta”.

Zna­ju­ći da će mu se ame­rič­ki voj­no­in­dus­trij­ski kom­pleks us­pro­ti­vi­ti, JFK je tekst svo­ga go­vo­ra dr­žao u taj­nos­ti, za nje­ga ni­su zna­li ni Pen­ta­gon, ni CIA ni Sta­te De­part­ment. Nje­gov po­ziv na pre­go­vo­re o za­bra­ni po­ku­sa šo­ki­rao je nje­go­vu Na­ci­onal­nu si­gur­nost i nje­go­ve voj­ne i di­plo­mat­ske sa­vjet­ni­ke.

Još go­re, u mje­sec da­na pri­je go­vo­ra, taj­no je su­ra­đi­vao s bri­tan­skim pre­mi­je­rom Ha­rol­dom Mac­mil­la­nom da do­go­vo­ri pre­go­vo­re o za­bra­ni po­ku­sa u Mo­sk­vi. Hruš­čov je pri­hva­tio JFKov pri­jed­log, slo­žio se s ti­me da se pre­ki­nu nu- kle­ar­ni po­ku­si u at­mo­sfe­ri i vo­di, na zem­lji i u sve­mi­ru, i pred­lo­žio ne­agre­siv­ni pakt iz­me­đu NATO -a i so­vjet­skih dr­ža­va-sa­te­li­ta Var­šav­skog pak­ta. Ken­nedy je nad­gle­dao svaki de­talj pre­go­vo­ra, ra­de­ći za­pa­nju­ju­ćom br­zi­nom da pre­du­hi­tri svo­je pro­tiv­ni­ke u Pen­ta­go­nu. Da­na 25. sr­p­nja 1963., JFK je odo­brio ugo­vor. Idu­ćeg da­na, po­ja­vio se na TV-u, obra­ća­ju­ći se Ame­ri­ci: “Ovaj ugo­vor mo­že sim­bo­li­zi­ra­ti kraj jed­ne ere i po­če­tak dru­ge – ako obje stra­ne, pre­ma ovom ugo­vo­ru, pos­tig­nu vje­ru i is­kus­tvo u mir­noj su­rad­nji.” Ma­nje od mje­sec da­na pos­li­je, ugo­vor je pot­pi­san. Bio je to pr­vi ugo­vor o kon­tro­li oruž­ja nuk­le­ar­nog do­ba. Po­vjes­ni­čar Ric­hard Re­eves na­pi­sao je: “Tra­že­ći ta­ko br­zo pre­go­vo­re s Mo­sk­vom, Ken­nedy je po­li­tič­ki nad­mu­drio svo­ju voj­sku u naj­važ­ni­jem voj­nom pi­ta­nju tog vre­me­na.” Uhva­ćen nes­pre­man, voj­no- oba­vje­štaj­ni apa­rat br­zo se mo­bi­li­zi­rao s ci­ljem uzur­pi­ra­nja ugo­vo­ra, ko­ji je još tre­bao ra­tif ici­ra­ti Se­nat. Zdru­že­nom sto­že­ru ame­rič­kih oru­ža­nih sna­ga, ko­ji je mje­se­ci­ma pri­je obja­vio da se “pro­ti­vi op­sež­noj za­bra­ni pod go­to­vo svim uvje­ti­ma”, pri­dru­žio se di­rek­tor CIA - e John McCo­ne, lo­bi­ra­ju­ći pro­tiv ugo­vo­ra u Se­na­tu. Pen­ta­gon je po­ku­šao sa­bo­ti­ra­ti nje­go­vo pri­hva­ća­nje skri­va­ju­ći in­for­ma­ci­je o la­ko­ći ot­kri­va­nja pod­zem­nih po­ku­sa. Pro­pa­gan­d­na ma­ši­ne­ri­ja desnoga kri­la naš­la je mno­go obra­di­ve zem­lje u ame­rič­koj na­ci­onal­noj svijesti da je oplo­di stra­hom. Na po­čet­ku, bi­lo je 15 na­pre­ma 1 pro­tiv ugo­vo­ra. JFK je vje­ro­vao da su šan­se za pri­hva­ća­nje u Se­na­tu bi­le “po­put ču­da”. Za­po­vje­dio je svom osob­lju da iz­vu­če sva­ku za­pre­ku za mo­bi­li­zi­ra­nje sta­nov­niš­tva, go­vo­re­ći ka­ko je od­lu­čan u na­mje­ri da ugo­vor pro­đe, čak i po ci­je­nu gub­lje­nja iz­bo­ra 1964. go­di­ne.

Do ruj­na je mo­nu­men­tal­na kam­pa­nja Bi­je­le ku­će pre­okre­nu­la jav­no miš­lje­nje o po­dr­ža­va­nju ugo­vo­ra za 80 pos­to. Da­na 24. ruj­na 1963. Se­nat je ra­ti­fi­ci­rao ugo­vor 80-19. Ka­ko je pri­mi­je­tio Ted So­ren­sen, ni jed­no dru­go pos­tig­nu­će u Bi­je­loj kući “ni­je pred­sjed­ni­ku pri­či­ni­lo ve­će za­do­volj­stvo”.

Na­kon pot­pi­si­va­nja ugo­vo­ra o pres­tan­ku po­ku­sa u at­mo­sfe­ri, 10. lis­to­pa­da Hruš­čov je JFK-u pos­lao zad­nje od svo­jih osob­nih pi­sa­ma. U tom pi­smu Hruš­čov je pred­lo­žio slje­de­će ko­ra­ke za pri­vo­đe­nje Hlad­nog ra­ta kra­ju. Pre­po­ru­čio je za­klju­či­va­nje ne­agre­siv­nog pak­ta iz­me­đu NATO -a i čla­ni­ca Var­šav­skog pak­ta, i ne­ko­li­ko ko­ra­ka da se za­us­ta­vi ši­re­nje nuk­le­ar­nog oruž­ja i spri­je­či nje­go­va upo­tre­ba u iz­ne­nad­nim na­pa­di­ma. JFK ni­kad ni­je vi­dio pi­smo. Služ­be­ni­ci Sta­te De­part­men­ta ne­pri­ja­telj­ski nas­tro­je­ni pre­ma Hruš­čo­vu su ga pre­sre­li.

Hruš­čov je već bio u taj­nos­ti pred­lo­žio svo­joj vla­di ra­di­kal­na sma­nje­nja u so­vjet­skoj voj­s­ci, uklju­ču­ju­ći pre­na­mje­nu pos­tro­je­nja za pro­jek­ti­le u mi­ro­tvor­ne svr­he. Na­kon JFKo­ve smr­ti, kre­malj­ski su voj­ni so­ko­li Hruš­čov­ljev plan pro­tu­ma­či­li kao iz­daj­nič­ki pri­jed­log za jed­nos­tra­no ra­zo­ru­ža­nje. Ma­nje od go­di­nu da­na pos­li­je do­ga­đa­ja u Dal­la­su Hruš­čov je smi­je­njen.

U vri­je­me pri­je aten­ta­ta JFK je pla­ni­rao svo­je pu­to­va­nje u So­vjet­ski Sa­vez, zna­ju­ći da ni­šta ne­će bi­ti učin­ko­vi­ti­je od to­ga da se za­vr­ši Hlad­ni rat. Če­tr­de­set go­di­na pos­li­je, Hruš­čov­ljev sin Ser­gej na­pi­sao je da je “uvje­ren da bi oni, da im je po­vi­jest da­la još šest go­di­na, za­vr­ši­li Hlad­ni rat pri­je kra­ja 1960-ih... Ali sud­bi­na je od­lu­či­la druk­či­je, i pro­zor mo­guć­nos­ti, je­dva otvo­ren, odje­dan­put se za­tvo­rio. Pred­sjed­nik Ken­nedy ubi­jen je 1963., i go­di­nu pos­li­je, u lis­to­pa­du 1964., moj je otac smi­je­njen. Hlad­ni se rat nas­ta­vio još če­t­vrt sto­lje­ća”.

JFK-ova spo­sob­nost da us­ta­ne pro­tiv aparata na­ci­onal­ne si­gur­nos­ti i za­mis­li druk­či­ju bu­duć­nost Ame­ri­ke uči­ni­la ga je, una­toč to­me što je kratko bio pred­sjed­nik, jed­nim od naj­po­pu­lar­ni­jih pred­sjed­ni­ka u po­vi­jes­ti. Una­toč krat­kom ro­ku služ­be, John F. Ken­nedy je­di­ni je pred­sjed­nik s jed­nim man­da­tom ko­ji se do­s­ljed­no na­la­zi na lis­ti top 10 pred­sjed­ni­ka ko­ju ra­de ame­rič­ki po­vjes­ni­ča­ri. Gru­pa od 65 povjesničara 2009. ga je sta­vi­la na šes­to mjes­to u ukup­nom pred­sjed­nič­kom nas­tu­pu, is­pred Jef­fer­so­na. I da­nas, JFK-ove ve­li­ke bri­ge či­ne se re­le­vant­ni­ji­ma ne­go ikad: opas­nos­ti od nuk­le­ar­nog ši­re­nja, ide­ja da je carstvo ne­kon­zis­tent­no s re­pu­bli­kom i da je kor­po­ra­tiv­na do­mi­na­ci­ja na­še de­mo­kra­ci­je kod ku­će part­ner im­pe­ri­jal­ne po­li­ti­ke u ino­zem­s­tvu. On je ra­zu­mio opas­nos­ti za naš us­tav ko­je do­la­ze od na­ci­onal­ne si­gur­nos­ti i ni­je vje­ro­vao fa­na­ti­ci­ma i ide­olo­zi­ma.

Sma­trao je ka­ko dru­gi na­ro­di mo­ra­ju vo­di­ti svo­je gra­đan­ske ra­to­ve i bi­ra­ti svo­je vla­de, a ne mo­li­ti SAD da to uči­ni za njih. No ipak, svi­jet ko­ji je on za­miš­ljao i za ko­ji se bo­rio je­dva se vi­di na ho­ri­zon­tu ko­ji ni­je vi­še ni dio do­pus­ti­ve na­ra­ci­je unu­tar Bel­twaya ili u ma­ins­tre­am ti­sku. Kri­ti­ča­ri ko­ji nas­to­je de­ba­ti­ra­ti o op­s­tan­ku ame­rič­ke de­mo­kra­ci­je unu­tar na­ci­onal­ne si­gur­nos­ti ri­ski­ra­ju da bu­du mar­gi­na­li­zi­ra­ni kao lu­de i čud­ne oso­be. Nje­go­ve naj­ve­će, he­roj­ske as­pi­ra­ci­je za mir­nu, de­mi­li­ta­ri­zi­ra­nu vanj­sku po­li­ti­ku za­bra­nje­ne su te­me mo­der­ne po­li­tič­ke ere.

Bra­ća Pred­sjed­nik John F. Ken­nedy i dr­žav­ni tu­ži­telj, ujed­no i nje­gov brat Ro­bert F.

Ken­nedy, 1962.

stric john Au­tor tek­s­ta

Ro­bert F. Ken­nedy jr. sa svo­jim stri­cem

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.