Ha­im

Ka­ko su tri gru­pe dje­voj­ke iz Ha­im pos­ta­le naj­za­nim lji­vi­ji ovo­go­diš­nji no­vi bend

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - Tekst jo­nah weiner

Ka­ko su tri sestre, Es­te, Da­ni­el­le i Ala­na iz ve­se­le sku­pi­ne Ha­im pos­ta­le naj­za­nim­lji­vi­ji ovo­go­diš­nji no­vi bend.

Mi­ke Shi­no­da ne mo­že do­če­ka­ti da ve­če­ras vi­di bend Ha­im. MC Lin­kin Par­ka sje­di na bal­ko­nu u ho­li­vud­skom Fon­da The­atreu, gdje gru­pa Ha­im – tri sestre iz Val­ley Vil­la­gea ko­je od­ma­le­na svi­ra­ju za­jed­no – sa­mo što ni­je po­če­la nas­tup pred ras­pro­da­nom dvo­ra­nom. “Ben­do­vi kao Mum­ford & Sons ili fun. su co­ol”, ka­že on, “ali gdje je žes­ti­na, ku­ži­te? Ovaj bend je iz­nim­ka.” Do­lje u garderobi ses­ta­ra Ha­im at­mo­sfe­ra je žestoka kao, re­ci­mo, pri či­ta­nju knji­ge. Da­ni­el­le (24, gi­ta­ra, glav­ni vo­kal), ko­ja na se­bi ima iz­no­še­nu ma­ji­cu du­gih ru­ka­va, cr­ne tra­pe­ri­ce i špi­čas­te sme­đe čiz­me stav­lja ve­li­ke ko­ma­de đum­bi­ra i li­mu­na u ša­li­cu s vru­ćom vo­dom. Ma­lo da­lje od nje Es­te (27, bas, har­mo­nij, po­vre­me­no glav­ni vo­kal) uzi­ma li­jek za gr­lo i in­ha­li­ra se s po­mo­ću po­su­de što sli­či bon­gu. “Za­bav­no je kad ovo tre­ba pre­ves­ti pre­ko gra­ni­ce”, ka­že ona. Es­te je di­ja­be­ti­čar­ka, ne smi­je pi­ti i ne pu­ši tra­vu – pre­vi­še je še­će­ra u cu­gi i za­bri­nu­ta je da će uze­ti pre­vi­še še­će­ra ako po­je­de gric­ka­li­ce. Ci­je­lo vri­je­me na se­bi ima pri­č­vr­š­će­nu in­zu­lin­sku pum­pu – po­di­že rub svo­je ha­lji­ne i ot­kri­va ure­đaj bli­zu desnoga bo­ka što na­li­ku­je na pa­ger. “Vi­di­te?”

Ala­na (21, kla­vi­ja­tu­re, har­mo­nij, po­vre­me­no glav­ni vo­kal) di­vi se ve­li­ko­me por­tre­tu ben­da ko­ji je pre­ma fo­to­gra­fi­ji nas­li­kao obo­ža­va­telj. Ot­pri­li­ke 40 pos­to plat­na za­uzi­ma­ju ple­te­ni­ce ses­ta­ra što pa­da­ju po­put vo­do­pa­da; Es­tei- na des­na ru­ka neo­bič­no je ve­li­ka. Ala­na gle­da pom­ni­je ko­li­ko je slič­na se­bi i upi­re pr­stom u bra­du. “Valj­da sam na dan sni­ma­nja ima­la bu­bu­lji­cu. Li­je­po da su to os­ta­vi­li.”

Ha­im su bi­le go­di­na­ma glav­na stvar u mjes­nim in­die glaz­be­nim kru­go­vi­ma, za­jed­no s ka­li­for­nij­skim ro­ke­ri­ma kao što su Jen­ny Lewis i Dawes; bi­le su pred­gru­pa Flo­ren­ce and the Mac­hi­ne i Mum­for­du; su­ra­đi­va­le su s Ma­jo­rom La­ze­rom, Ki­dom Cu­di­jem i Chil­dish Gam­bi­nom. Ra­ni­je ove go­di­ne, kad su Ha­im ra­di­le na svom de­bi­tant­skom al­bu­mu Days Are Go­ne, do­ve­le su svog fren­da Ben­mon­ta Ten­c­ha iz He­ar­t­bre­aker­sa da svi­ra or­gu­lje na snim­ci; re­zer­vi­ra­le su i ter­min za pi­sa­nje pje­sa­ma sa Si­jom, jed­nom od naj­tra­že­ni­jih svjet­skih hit­mej­ke­ri­ca ko­ja je su­dje­lo­va­la u stva­ra­nju su­per sin­glo­va Ri­han­ne i Flo-Ri­dea. Ha­im su sma­tra­le da je al­bum pre­vi­še pop i ta­da su Sha­ki­ri­ni lju­di od­go­di­li obja­vu na šest mje­se­ci.

Iako Ha­im iz­gle­da­ju kao sa­vr­še­ni in­saj­de­ri, ka­žu da ni­je ta­ko. “Kad smo po­če­le svi­ra­ti, bi­le smo klin­ke iz Val­leyja – ni­kad ni­smo preš­le br­do”, ka­že Ala­na. “Ni­smo poz­na­va­le lju­de ni na jed­noj sce­ni.” Ve­če­ras, osim Ke$he, je­di­ne važ­ne oso­be u bac­k­s­ta­geu su nji­ho­vi ro­di­te­lji, Mor­dec­hai i Don­na, i nji­ho­va ba­ka, ko­ja je sti­gla iz Iz­ra­ela. “Ne­kad smo ih pra­ti­li na tur­ne­ja­ma”, ka­že Don­na, sja­je­ći se od ve­se­lja. Uči­te­lji­ca umjet­nos­ti u os­nov­noj ško­li ko­ja je pos­ta­la agen­ti­ca za ne­kret­ni­ne odras­la je iz­vo­de­ći stva­ri Jo­ni Mit­c­hell na akus­tič­noj gi­ta­ri u ka­fi­ći­ma svo­je Phi­la­delp­hi­je; Mor­dec­hai se ta­ko­đer ba­vi ne­kret­ni­na­ma, a bio je bub­njar u dje­čjem zbo­ru u Iz­ra­elu. Par je na­učio čla­ni­ce Ha­ima svi­ra­ti ins­tru­men­te dok su bi­le ma­le, ima­li su obi­telj­ski bend Roc­kin­ha­im ko­ji je svi­rao Ea­gle­se i San­ta­nu na ulič­nim saj­mo­vi­ma i do­bro­tvor­nim do­ga­đa­nji­ma.

Go­di­ne 2007. sestre su po­če­le pi­sa­ti svo­je pje­sme bez po­mo­ći ro­di­te­lja; Don­na i Mor­dec­hai pos­ta­li su dio nji­ho­ve eki­pe ko­ja ih pra­ti na kon­cer­ti­ma. Ne­ko vri­je­me Ha­im su se htje­le pre­ime­no­va­ti u First of Three zbog ni­ske po­zi­ci­je na bi­lo ko­jem pla­ka­tu na ko­jem su ima­le sre­će da ih na­ve­du. Ali za­gla­vi­le su s tim ime­nom i proš­li mje­sec Days Are Go­ne u pr­vom tjed­nu se pro­dao u 90.000 pri­mje­ra­ka. U Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji je iz­gu­rao no­vi al­bum Jus­ti­na Tim­ber­la­kea i de­bi­ti­rao na bro­ju 1.

Days Are Go­ne je ve­seo al­bum. Una­toč Shi­no­di­nu fa­vo­ri­zi­ra­nju nu-me­ta­la, Ha­im su da­le­ko od žes­to­kog ben­da, ali mo­gu ras­pa­li­ti. Ska­ku­ću iz­me­đu žan­ro­va: tu su dah­ću­ći gi­tar­ski ri­fo­vi i de­be­li, har­mo­ni­zi­ra­ni za­okre­ti kao da ih iz­vo­di Rick Sprin­g­fi­eld; dis­co stru­ne rav­no iz “Wal­king on Bro­ken Glass”; slat­ke me­lo­di­je su tri­bu­te Chris­ti­ni McVie; isprepleteni vo­ka­li oda­ju priz­na­nje Des­tiny’s Chil­du; uda­ra­ju po per­ku­si­ja­ma bez smis­la.

Na za­ba­vi po­čet­kom go­di­ne Tim­ba­land je re­kao čla­ni­ca­ma Ha­ima da mu se svi­đa nji­ho­va pje­sma “My Song 5”. “U ko­joj smo za­pra­vo mi ode­ra­le nje­ga!”, ka­že Da­ni­el­le. Kad su obja­vi­le re­zul­ta­te svog pr­vog tjed­na, Jay Z im je pos­lao po­ru­ku u ko­joj im je čes­ti­tao.

Ve­če­raš­nji nas­tup u Fon­da The­atreu ipak se či­ni kao ve­li­ko pos­tig­nu­će. Kad su stu­pi­le na po­zor­ni­cu, uči­ni­le su to bez stra­ha i svi­ra­le su opu­šte­no, do kra­ja u kuć­noj at­mo­sfe­ri. Ša­li­le su se oko vri­jed­nos­ti pla­nin­skog pro­la­za Ca­hu­en­ga Pa­ssa na­su­prot ces­te 101 i vi­ka­le ka­ko im je naj­dra­ži res­to­ran Ec­ho Park Ta­co Truck. Pri­je bi­sa odu­gov­la­če s iz­la­skom na po­zor­ni­cu vi­še od uobi­ča­je­nog, “ne­ka se ma­lo sleg­ne”, ka­že Da­ni­el­le. “Uži­vaj­mo u ovom tre­nut­ku.”

Posl ije kon­cer­ta od­la­ze na par­ty na kro­vu. Odre­da im do­la­ze čes­ti­ta­ti svi ko­le­ge glaz­be­ni - ci: Ke$ha, ko­ja se ba­ca u za­gr­ljaj Ala­ni; Ari­el Rec­h­t­sha­id, ko­ji je pro­du­ci­rao dos­ta stva­ri na Days Are Go­ne; Ludwig Göran­sson, ko­ji je kom­po­ni­rao glav­nu te­mu za se­ri­je

No­va cu­ra i Klub ot­pi­sa­nih i ra­dio na al­bu­mu Ha­ima; Ros­tam Bat­man­glij iz ben­da Vam­pi­re We­ekend, ko­ga Es­te zo­ve Fros­ty Ros­ti. Shi­no­da žus­tro za­fr­ka­va Da­ni­el­le. “Mo­gu li s to­bom jed­nom po­raz­go­va­ra­ti o pi­sa­nju pje­sa­ma? Ko­ji je tvoj na­čin ra­da?”

Brb­lja­ju o to­me da odu ne­ka­mo dru­ga­mo, ali sestre su mje­se­ci­ma na tur­ne­ji i na umu im je sa­mo to da se ba­ce u kre­vet. Ala­na i Es­te od­la­ze u obi­telj­sku ku­ću u Val­ley Vil­la­ge, gdje još ži­ve. Da­ni­el­le je unaj­mi­la bun­ga­lov uda­ljen mi­nu­tu ho­da, u Stu­dio Cityju. Oči­to još vo­le svoj rod­ni grad. “Val­ley je”, ka­že Ala­na, “bomba!”

Idu­ćeg da­na sestre se sas­ta­ju u Lit­tle Do­mu, ta­li­jan­skom res­to­ra­nu ure­đe­nom u sta­ro­ho­li­vud­skom sti­lu, u Los Fe­li­zu, na brun­c­hu. Tur­ne­ja ide do­bro. Otiš­le su u jef­ti­ni šoping u Lawren­ce u Kan­sa­su; bi­le su na far­mi ora­ha pe­kan ve­li­koj 930 hek­ta­ra bli­zu El Pa­sa u Tek­sa­su; iš­le su u obi­la­zak D. C.-a Segwayem. Na pu­tu su pa­ž­lji­vo pro­či­ta­le fo­rum Chowho­und ra­di pre­po­ru­ka o hra­ni i vri­je­me ubi­ja­le gle--

da­ju­ći Se­le­nu i A Go­ofy Mo­vie po­nov­no i po­nov­no. “Pla­ka­la sam dok sam gle­da­la A Go­ofy Mo­vie u avi­onu”, ka­že Da­ni­el­le. “Sva­ka­ko po­gle­daj ori­gi­nal, a ne nas­ta­vak”, upo­zo­ra­va Ala­na. “Oča­jan je. Glu­mi Pa­uly Sho­re.”

Upra­vo su bi­le na­ru­či­le je­lo kad se krup­ni mu­ška­rac od 40 i ne­što go­di­na u ka­ri­ra­noj ko­šu­lji pri­bli­žio njihovu sto­lu. Pred­sta­vio se kao Chris. “Vo­dim svo­ju kćer na vaš kon­cert su­tra na­ve­čer, ro­đen­dan joj je”, ka­že Chris. Do­da­je Da­ni­el­le svoj pri­mje­rak CD-a Days Are Go­ne i pen­ka­lu.

“Zar ci­je­lo vri­je­me oko­lo no­si­te naš CD?”, pi­ta Ala­na. Ona i nje­zi­ne sestre, smi­ju­lje­ći se, pot­pi­su­ju al­bum. “Pa, uh, i ja sam fan”, od­go­va­ra Chris po­ma­lo pla­ho.

“Ovo nam se do­go­di­lo pr­vi put”, ka­že Es­te. “Pri­pa­zit će­mo na vas deč­ke u Po­mo­ni!”

Mu­ška­rac od­la­zi. “Je­si li ti to upra­vo rek­la Po­mo­da?”, Ala­na pi­ta Es­te.

Pr­vi ins­tru­ment ko­ji su sestre Ha­im na­uči­le svi­ra­ti bi­li su bub­nje­vi. Nji­hov otac imao je set bub­nje­va u dnev­noj so­bi, sta­vio bi svo­je kće­ri u kri­lo i učio ih uda­ra­ti. Usko­ro je sva­kom dje­te­tu dao dru­gi ins­tru­ment, an­ga­ži­rao Don­nu i Roc­kin­ha­im je bio ro­đen. Iz­vo­di­li su obra­de i bi­li su us­mje­re­ni pre­ma kla­sič­nom roc­ku i fun­ku. Da­ni­el­le je vr­lo ra­no po­če­la do­bro svi­ra­la gi­ta­ru; Es­te ni­je i za­to joj je Mor­dec­hai, mis­le­ći da bi ins­tru­ment s če­ti­ri ži­ce bio la­ga­ni­ji za svi­ra­nje, “ku­pio ovaj usra­ni bas Fen­der Jazz Pre­ci­si­on za 50 do­la­ra”, pri­sje­ća se Es­te. “Mis­li­la sam da je to naj­bo­lja stvar što postoji.” Sve tri sestre uči­le su svi­ra­ti kla­vir ka­ko bi mo­gle či­ta­ti no­te.

Go­di­ne 2005. Da­ni­el­le i Es­te na­krat­ko su se pri­dru­ži­le pop- rock ben­du Val­li Gir­ls i sni­mi­le pje­smu za so­un­d­track fil­ma Ča­rob­ne hla­če. Zbog to­ga se ma­lo sra­me – to ni­je bio nji­hov zvuk iz sno­va, ali odu­vi­jek im se svi­đao pop. Go­di­ne 2007., in­s­pi­ri­ra­ne ben­do­vi­ma kao što su Stro­kes i Pho­enix, sestre su pr­vi put nas­tu­pi­le kao Ha­im u čud­nom mu­ze­ju u Val­leyju. “Kad po­gle­dam na­še ra­ne pje­sme, sve je bi­lo u rit­mu i per­ku­si­ja­ma”, ka­že Da­ni­el­le. “Ta­ko smo pi­sa­le. Vo­li­mo ri­tam. Svi su di­je­lo­vi me­đu­sob­no spo­je­ni.” Da­ni­el­le je po­če­la upo­treb­lja­va­ti svoj glas, du­bok i bogat, kao dru­gi per­ku­sij­ski ele­ment, pre­ki­da­ju­ći me­lo­di­je stac­ca­to fra­za­ma i iz­di­sa­njem u sti­lu Mic­ha­ela Jac­k­so­na.

Hol­lywo­od je bio iza br­da, ali pro­dor u glaz­be­ni biz­nis či­nio se uda­ljen kao sve­mir. Es­te je ra­di­la kao hos­te­sa u Che­ese­ca­ke Fac­toryju (“Do­bi­la sam odo­bre­nje u ban­ci na Va­len­ti­no­vo”) i do­bi­la li­cen­ci­ju za pro­da­ju ne­kret­ni­na. Da­ni­el­le je bi­la ta ko­ja je na­po­kon upa­la na lo­san­ge­le­sku sce­nu, su­dje­lu­ju­ći na jam svir- ka­ma u La­urel Canyo­nu ko­je je po­sje­ći­va­la Jen­ny Lewis. To ju je na kra­ju do­ve­lo do mjes­ta gi­ta­ris­ti­ce u ben­du Jen­ny Lewis na nje­noj tur­ne­ji. Neg­dje u to vri­je­me Da­ni­el­le je po­če­la iz­la­zi­ti s mjes­nim glaz­be­ni­kom Bla­ke­om Mil­l­som ko­ji je svi­rao s Dawe­si­ma, bio je na tur­ne­ji s Jen­ny Lewis i da­nas usko su­ra­đu­je s Fi­onom Apple. Ju­li­an Ca­sa­blan­cas do­šao je na kon­cert Jen­ny Lewis i on­da je an­ga­ži­rao Da­ni­el­le za svoj bend na tur­ne­ji. U me­đu­vre­me­nu, gru­pa Ha­im ni­je odus­ta­ja­la. Na kra­ju, Ca­sa­blan­cas je ses­tra­ma dao sa­vjet: pres­ta­ni­te to­li­ko nas­tu­pa­ti, na­pi­ši­te ja­če pje­sme i na­pra­vi­te sja­jan al­bum jer ovih da­na lju­di no­vu glaz­bu tra­že na in­ter­ne­tu.

Čla­ni­ce Ha­ima uze­le su go­di­nu da­na za pi­sa­nje, su­sre­ta­le su se u Da­ni­el­le­inu iz­najm­lje­nom sta­nu u Ve­ni­ceu i za­bav­lja­le se rab­lje­nom ri­tam ma­ši­nom Ya­ma­ha i pro­gra­mom Ga­ra­geBand. “To je bi­la pre­kret­ni­ca”, ka­že Da­ni­el­le. “Mo­gle smo se za­fr­ka­va­ti sa sam­ple­ovi­ma; mo­gla sam ušte­ka­ti svo­ju gi­ta­ru.” Svi­ra­li su glaz­bu pod utje­ca­jem hip ho­pa i R&B-ja i s tri­ko­vi­ma iz roc­ka 80-ih. Mno­ge pje­sme s al­bu­ma Days Are Go­ne su iz tog raz­dob­lja i sestre su po­nov­no po­če­le svi­ra­ti uži­vo. Nji­ho­va je glaz­ba naš­la put do Flo­ren­ce Wel­ch, ko­ja ih je po­zva­la da joj bu­du pred­gru­pa u Lon­do­nu; pos­li­je to­ga kre­nu­li su nas­tu­pi po are­na­ma di­ljem svi­je­ta s Mum­for­di­ma.

Ha­im su sni­mi­le al­bum u stan­ka­ma iz­me­đu nas­tu­pa, ra­de­ći u Rec­h­t­sha­ido­vu stu­di­ju, a na­kon što su pot­pi­sa­le ugo­vor s ve­li­kom di­sko- graf­skom ku­ćom, i u sku­pim stu­di­ji­ma po­put Sun­set So­un­da. Nas­tu­pi u are­na­ma po­ma­žu da se objas­ni te­ži­na nji­ho­ve glaz­be i to is­kus­tvo ih je na­uči­lo ka­ko nas­tu­pa­ti na ve­ćim po­zor­ni­ca­ma: “U ma­lim dvo­ra­na­ma ne tre­ba uči­ni­ti puno da bi iz­gle­da­lo - ve­li­ko”, ka­že Ala­na. “Na po­zor­ni­ci ve­li­koj kao ku­ća tre­baš uči­ni­ti vi­še.”

‘Još ni­smo ku­pi­le svoj CD”, ka­že Da­ni­el­le. “Ide­te s na­ma u tr­go­vi­nu Amo­eba?” Es­te­ina Honda Ac­cord par­ki­ra­na je iza ugla. Tr­pa­mo se unu­tra i ona spu­šta pro­zo­re. Ala­na na ra­di­ju na­la­zi “Don’t You Want Me” Hu­man Le­agu­ea i po­ja­ča­va zvuk. Sestre ne sa­mo da pje­va­ju ne­go i izgo­va­ra­ju sti­ho­ve ki­ma­ju­ći gla­vom i ma­šu­ći ru­ka­ma. Kad poč­ne svi­ra­ti Nel­lyje­va “Ri­de Wit Me”, ra­de is­to, ali češ­će imi­ti­ra­ju­ći pr­sti­ma pi­što­lje. Po­čet­ni to­no­vi pje­sme “Ho­tel Ca­li­for­nia” iz­a­zi­va­ju ur­li­ke “Ne­ee!” i mi­je­nja­nje pos­ta­je. “To je bi­la glav­na stvar Roc­kin­ha­ima”, objaš­nja­va Da­ni­el­le. “Vo­li­mo mi Ea­gle­se, sve osim te pje­sme.”

U Amo­ebi tra­že po­li­cu s oz­na­kom “H”, na­la­ze plas­tič­nu pre­gra­du oz­na­če­nu s “Ha­im” i smi­ju­lje­ći se po­zi­ra­ju za fot­ku. Ala­na twe­eta fot­ku svo­jim sljed­be­ni­ci­ma, ima ih 50.000, i do­da­je po­ru­ke #WTF i #bi­gli­fe­mom­ment.

Sa­mo je jed­na stvar mo­gla tre­nu­tak uči­ni­ti sla­đim. “Oh, shit!”, vi­če Ala­na. Upra­vo je sku­ži­la na­ljep­ni­cu s ci­je­nom na CD-u. “Do­đe do­lar ma­nje!”

Obi­telj Ha­im: Ala­na, Da­ni­el­le

i Es­te (s li­je­va)

HEJ, MIC­KEY!

Da­ni­el­le, Ala­na i Es­te Ha­im (s li­je­va) 1998. na obi­telj­skom

iz­le­tu u Dis­neylan­du.

UVRNUTA SES­TRA Gi­ta­ris­ti­ca i glav­ni vo­kal Da­ni­el­le Ha­im na po­zor­ni­ci u Las

Ve­ga­su.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.