Tko je ubio ra­dio?

jer te­le vi­zi­ja i vi­deo si­gur­no ni­su. adio je straš­no bi­tan, ali na­ža­lost

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - Tekst ve­dran brkulj i rea hadžiosmanović

Do­no­si­mo ve­li­ku re­por­ta­žu o sve­mu što ne va­lja u ra­dij­skom ete­ru.

‘Ršto­na­mje do­ni­je­lo for­ma­ti­ra­nje ra­dij­skog pro­gra­ma­iza­što sad­svi­zvu­če­is­to: ima­li­na­de­za ra­dij­ski­eter?

sve su pos­ta­je pos­lo­že­ne na is­ti na­čin. Sve na is­ti ka­lup. Mo­žeš na­vi­ti sat po to­me ka­da će pus­ti­ti pje­smu Suzana od Art Com­panyja. Pres­traš­no je to”. Ta­ko su si­tu­aci­ju na ra­dij­skoj sce­ni u in­ter­v­ju za proš­li broj Rol­ling Sto­nea opi­sa­li čla­no­vi Psi­ho­mo­do po­pa. Na is­tom mjes­tu ogor­če­nje sa sta­njem u ete­ru iz­ra­zi­la je i ne­ko­li­ci­na mla­dih ben­do­va jer pri­li­ku da ih se za­vr­ti na ra­di­ju, us­t­vr­di­li su, go­to­vo da ni ne­ma­ju. Što zvu­či sko­ro ne­vje­ro­jat­no jer pre­ma po­da­ci­ma Agen­ci­je za elek­tro­nič­ke me­di­je (AE M), u Hr­vat­skoj je re­gis­tri­ra­no 160 ra­dij­skih pos­ta­ja. Is­ti­na je za­pra­vo da ih eg­zis­ti­ra 147 jer je, ti­je­kom proš­le i ove go­di­ne, ne­ki­ma kon­ce­si­ja odu­ze­ta zbog ne­is­pu­nja­va­nja ugo­vo­ra, a je­dan dio je shva­tio da ne mo­že op­s­ta­ti pa ju je vra­tio. Od ukup­ne

tekst:ve­dran br­ku­lji rea hadžiosmanović

broj­ke tek njih šest ima na­ci­onal­nu kon­ce­si­ju, od če­ga tri ot­pa­da­ju na tri ka­na­la dr­žav­nog, Hr­vat­skog ra­di­ja (HR), a tri pre­os­ta­le su Otvo­re­ni, Na­rod­ni i Hr­vat­ski ka­to­lič­ki ra­dio. Ka­ko Hrvatska ima 128 gra­do­va (mjes­ta s vi­še od 10.000 sta­nov­ni­ka), sko­ro da je toč­na tvrd­nja po ko­joj “svaki grad i se­lo ima ra­dij­sku pos­ta­ju”. Ka­da se zna da tre­ći­na pos­ta­ja u vlas­nič­koj struk­tu­ri, u raz­li­či­tim udje­li­ma, ima gra­do­ve, žu­pa­ni­je i op­ći­ne, on­da ta te­za do­dat­no do­bi­va na te­ži­ni.

“Osob­no mis­lim da je to pre­ve­lik broj, ali ka­da nad­lež­no Mi­nis­tar­stvo kul­tu­re do­ne­se stra­te­gi­ju i ka­da se do­ne­se no­vi Za­kon o elek­tro­nič­kim me­di­ji­ma, na­dam se da će se to bo­lje re­gu­li­ra­ti’, na­vo­di Zden­ko Lje­vak, pred­sjed­nik AE M-a u os­tav­ci. S njim se sla­že i Go­ran Kur­jak, od ovog lje­ta kre­ativ­ni di­rek­tor Otvo­re­nog ra­di­ja, ko­ji je is­ti po­sao pri­je to­ga obav­ljao na To­tal­nom FM-u, Na­rod­nom i An­te­ni Za­greb. “Broj­ka je de­fi­ni­tiv­no pre­ve­li­ka. Re­ci­mo, Irska ko­ja ima sta­nov­ni­ka ne­što vi­še od Hr­vat­ske ima sa­mo če­tr­de­set ra­dij­skih pos­ta­ja. Pi­ta­nje je mo­gu li svi kod nas op­s­ta­ti, ali nit­ko ne mo­že upri­je­ti pr­stom i re­ći ti is­pa­daš. To će u ko­nač­ni­ci odre­di­ti tr­ži­šte”, na­vo­di Kur­jak. Kak­vu glaz­bu emi­ti­ra­ju te pos­ta­je već je dru­gi par zvuč­ni­ka. Ono što je za­kon­ski re­gu­li­ra­no je da mo­ra­ju ima­ti dva­de­set pos­to do­ma­će glaz­be, ali kak­vu te u ko­jem ter­mi­nu os­tav­lje­no im je na slo­bo­du.

“Ve­ći­na to zlo­ra­bi pa do­ma­će stva­ri uglav­nom vr­ti po no­ći ka­da se ra­dio sla­bo ili go­to­vo uop­će ne slu­ša”, tvr­di Si­ni­ša Švec, čo­vjek s tri de­set­lje­ća sta­ža ra­dij­skog DJ -a i vo­di­te­lja naj­pri­je na za­gre­bač­kom Ra­di­ju 101, a po­tom i jed­no kra­će raz­dob­lje na Pla­vom ra­di­ju ko­ji je dio So­un­d­set mre­že. Da se ta za­kon­ska ru­pa obi­la­to ko­ris­ti­la po­t­vr­đu­je i Lje­vak, ali i do­da­je ka­ko “ni­kad nit­ko ni­je kaž­njen”, ne­go da je AE M iz­da­vao smo upo­zo­re­nja. “To je lo­še ri­je­še­no u za­ko­nu ko­ji je zas­ta­rio i nuž­na je nje­go­va iz­mje­na ka­ko u tom, ta­ko i u mno­gim dru­gim di­je­lo­vi­ma. Ka­ko bi se to mo­glo ri­je­ši­ti još je ra­no go­vo­ri­ti, ali Agen­ci­ja i Vi­je­će za elek­tro­nič­ke me­di­je imat će svoj pri­jed­log ka­da kre­ne jav­na ras­pra­va, što će se vje­ru­jem do­go­di­ti na pro­lje­će 2014. go­di­ne”, na­po­mi­nje Lje­vak. Osim bro­ja pos­ta­ja i do­ma­će glaz­be u sit­nim sa­ti­ma glaz­be­ni­ke, di­sko­gra­fe, slu­ša­te­lje, ali i dio lju­di iz bran­še mu­či i to da odre­đe­ni broj ra­dij­skih pos­ta­ja glaz­be­no i kon­cep­cij­ski zvu­či vr­lo slič­no, što nas vra­ća na ci­tat iz uvo­da tek­s­ta po ko­jem su svi na “is­ti ka­lup”. “Kriv­ca” za to mno­gi vi­de tzv. for­ma­ti­ra­nju ra­dij­skih pos­ta­ja ili po­jed­nos­tav­lje­no re­če­no obli­ko­va­nju u odre­đe­noj glaz­be­noj ni­ši ko­ja za­hva­ća odre­đe­nu po­pu­la­ci­ju slu­ša­te­lja, s ci­ljem po­ve­ća­nja bro­ja ogla­ši­va­ča i u ko­nač­ni­ci ve­ćom za­ra­dom. A ra­dij­ski, mar­ke­tin­ški ko­lač iz go­di­ne u go­di­nu je sve ma­nji. Ta­ko je pre­ma po­da­ci­ma Hr­vat­ske udru­ge rek­lam­nih agen­ci­ja (HURA) inves­ti­ra­nje u ra­dij­sko ogla­ša­va­nje u raz­dob­lju od 2008. do 2011. pa­lo s 250 na 163 mi­li­ju­na ku­na. Pao je i broj za­pos­le­nih u ra­dij­skom biz­ni­su, iako se broj pos­ta­ja s go­di­na­ma kons­tant­no po­ve­ća­vao. Pre­ma po­da­ci­ma Hr­vat­skog dr­žav­nog za­vo­da za sta­tis­ti­ku 1998. na 108 ra­dij­skih pos­ta­ja bi­lo za­pos­le­no 2.228 lju­di uklju­če­nih u kre­ira­nje pro­gra­ma, dok je la­ni na 146 ra­di­ja pro­gram kre­ira­lo sa­mo 1.767 za­pos­le­ni­ka.

For­ma­ti­ra­nje ra­di­ja ni­je do­ma­ća iz­miš­ljo­ti­na, raz­li­či­ti ti­po­vi for­ma­ta va­ni pos­to­je du­gi niz go­di­na. Ono što je, či­ni se, pos­tao hr­vat­ski fe­no­men je da je do­bar dio pos­ta­ja ušao u is­ti for­mat ci­lja­ju­ći is­tu pu­bli­ku, vr­te­ći kla­sič­ne hi­to­ve osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih i sred­njos­tru­ja­šku glaz­bu no­vi­jeg da­tu­ma. Razlog za to je na­rav­no no­vac i či­nje­ni­ca da su tu for­mu­lu is­pro­ba­li ne­ki ve­li­ki igra­či pa su dru­gi kre­nu­li za nji­ma. Pro­blem ko­ji do­dat­no “bo­de uši”, što je po­t­vr­di­lo ne­ko­li­ko na­ših su­go­vor­ni­ka, jest da se na play lis­ta­ma vr­ti u krug iz­me­đu pet­sto i ti­su­ću is­tih stva­ri s po­vre­me­nim do­da­va­njem novih ma­te­ri­ja­la, ma­hom hi­to­va, iako su ne­ki od njih bi­li i ono što se ko­lok­vi­jal­no na­zi­va “šrot”.

“Ovo što se da­nas vr­ti u ete­ru je lo­bo­to­mi­zi­ra­na pop glaz­ba za dje­cu, a što je naj­bo­lje od sve­ga mla­đa­ri­ja da­nas uop­će ne slu­ša ra­dio. Nji­ma ra­dio ni­je in­te­re­san­tan, oni su na Yo­uTu­beu i raz­li­či­tim ser­vi­si­ma. Ra­dio je za njih mr­tva stvar i me­ni je ne­vje­ro­jat­no da net­ko na glaz­be­no for­ma­ti­ra­nom ra­di­ju eter pu­ni dje­čjim pje­sma­ma Kat­ty Per­ry, Pink i slič­ni­ma. Sve to iz­gle­da kao da ih je­dan te is­ti čo­vjek pro­izvo­di i sa­mo na­la­zi raz­li­či­te iz­vo­đa­če i iz­vo­đa­či­ce, a svi sliče je­dan na dru­gog, ta­ko da slu­ša­telj u ko­nač­ni­ci ne­ma poj­ma što slu­ša. Ti da­nas na ra­di­ju ne mo­žeš ču­ti no­vu glaz­bu ako ni­je iz ple­ja­de na­ve­de­nih zi­ce­ra, ili ono što ra­dij­ski kon­zul­tan­ti sma­tra­ju da je non plus ul­tra za nji­hov pro­gram”, re­zig­ni­ra­no tvr­di Švec ko­ji je imao pri­li­ke ra­di­ti i na, u to vri­je­me, ne­for­ma­ti­ra­nom “gos­po­da­ru svih va­lo­va” Sto­je­di­ni­ci i for­ma­ti­ra­nom Pla­vom, ali je od­lu­čio oti­ći jer se­be, ka­ko re­če, bez ima­lo kre­ativ­ne slo­bo­de, ni­je vi­dio u for­ma­tu. Kur jak na­po­mi­nje ka­ko ni­je pro­blem u sa­mom for­ma­ti­ra­nju, ne­go u či­nje­ni­ci da je pet-šest vo­de­ćih pos­ta­ja u Za­gre­bu od­lu­či­lo ući u is­tu ni­šu, a vr­lo su se slič­nom lo­gi­kom po­če­le, na­po­mi­nje, vo­di­ti i lo­kal­ne ra­dij­ske pos­ta­je. “Otud i ta te­za da svi zvu­če is­to s ko­jom se su­sre­ćem svaki dan. For­ma­ti­ra­ni ra­dio po­ja­vio se dav­no pri­je ne­go što je kre­nu­la pri­ča da svi zvu­če is­to. Tre­ći pro­gram Hr­vat­skog ra­di­ja je u for­ma­tu odav­no, kao i Na­rod­ni ko­ji vr­ti sa­mo do­ma­ću glaz­bu. Ono što se kod nas ve­že uz taj ter­min je po­kre­ta­nje An­te­ne Za­greb 2008. go­di­ne. Ta­da je pr­vi put na­prav­lje­no ve­li­ko is­tra­ži­va­nje tr­ži­šta, lju­de se pi­ta­lo što že­le i doš­lo se do odre­đe­nih re­zul­ta­ta na os­no­vu ko­jih je složena ci­je­la pri­ča. Ta for­mu­la se po­ka­za­la us­pješ­na, mi smo ta­da ‘ubi­li’ jak brend Obi­telj­ski ra­dio ka­ko bi­smo po­kre­nu­li An­te­nu i bi­la je to ri­zič­na pri­ča, ali je us­pje­la. Kad imaš us­pješ­nog igra­ča on­da se svi po­ve­du za tim, svi ci­lja­ju is­tu pu­bli­ku, svi že­le u is­tu ni­šu. I tu do­la­zi­mo do pro­ble­ma, po­seb­no na po­dru­čju Za­gre­ba gdje ima ne­ko­li­ko ra­di­ja ko­ji zvu­če vr­lo slič­no. To ni­je do­bro za ni­ko­ga. Pro­blem je i u to­me što su i lo­kal­ne ra­dij­ske pos­ta­je po­če­le ko­pi­ra­ti na­ci­onal­ne i ne uvi­đa­ju da je lo­kal­nost nji­ho­va kom­pa­ra­tiv­na pred­nost. Na­ci­onal­ni ra­dio ko­li­ko god se tru­dio da uđe ži­vo­te po­je­di­ne lo­kal­ne za­jed­ni­ce to ni­kad ne­će mo­ći kao lo­kal­ni. Ali pro­blem je i što kod lo­kal­nih pos­ta­ja pos­to­je dvi­je ni­še. Ili si Otvo­re­ni ili si Na­rod­ni i ne­ma tre­ćeg. Što se ti­če glaz­be, či­nje­ni­ca je da se vr­te play lis­te iz­me­đu pet­sto i ti­su­ću stva­ri. Lju­di, re­ci­mo, vo­le Ti­nu Tur­ner i nje­nu pje­smu Sim­ply The Best. To je ne­na­met­lji­va stvar i prem­da ona ima dru­gih pje­sa­ma ko­je su do­bre, od de­set lju­di ona će se svi­dje­ti sed­mo­ri­ci i si­gur­ni je po­go­dak. I za­to što vo­de­će pos­ta­je svi­ra­ju Sim­ply The Best svi­ra­ju je i svi dru­gi. To je kao u mo­di. Ako je­dan ve­li­ki bu­tik ima pru­gas­tu ma­ji­cu, on­da je na­ba­ve i svi ma­nji jer vi­de da se ona do­bro pro­da­je”, po­jaš­nja­va Kur­jak.

Švec ne negira da je for­ma­ti­ra­ni ra­dio do­nio ne­što do­bro u eter, ali sma­tra da je kod nas pre­uze­ti model, naj­češ­će nje­mač­ki, kri­vo im­ple­men­ti­ran i uvje­re­nja je ka­ko vrt­nje play lis­ta u krug vo­di za­glup­lji­va­nju. “Ono što se for­ma­ti­ra­nom ra­di­ju ne mo­že odre­ći je da je pro­duk­cij­ski sve do­ve­de­no do sa­vr­šens­tva.

Sve je pos­lo­že­no, sve se zna, ali glaz­be­no je to sve re­pe­ti­tiv­no i za­mor­no jer je sve jed­no te is­to. Ba­ze s play lis­ta­ma su ko­pi­ra­ne od ne­kog ra­di­ja iz­va­na. Ima­te, re­ci­mo, dva­de­set i pet stva­ri od Rob­bi­eja Wil­li­am­sa i Mic­ha­ela Jac­k­so­na jer su, na­vod­no, is­tra­ži­va­nja po­ka­za­la da lju­di vo­le to slu­ša­ti. Kao da ne pos­to­je i ne­ke nji­ho­ve dru­ge do­bre pje­sme. Ali kod nas se ide na ono da glaz­ba ni­ko­ga ne vri­je­đa i da ga ne uz­ne­mi­ri jer je čuo ne­što što ne zna i on­da se to vr­ti do be­svi­jes­ti. Ima si­tu­aci­ja na for­ma­ti­ra­nom ra­di­ju da ne znam ka­kav hit je u pi­ta­nju, ne­će ući u ro­ta­ci­ju ako glaz­be­ni pro­gram na dr­žav­nom, HR2 ra­di­ju. “On je pak ne­kad bio dno dna u glaz­be­nom smis­lu svim ra­dio pos­ta­ja­ma ko­je su na­tje­ca­le u pro­mo­vi­ra­nju no­ve i dru­ga­či­je glaz­be. Ne­ću re­ći da je to čud­no. To je za­pra­vo bo­les­no, ali mi je dra­go da HR2 da ima glaz­be­nu raz­no­li­kost jer se ta­mo ima što ču­ti”, objas­nio je Švec.

Da for­mat ima svo­je plu­se­ve i mi­nu­se i da je pre­vi­še pos­ta­ja u is­tom for­ma­tu, po­t­vr­đu­je i Bran­ko Kom­lje­no­vić, di­rek­tor iz­da­vač­ke ku­će Me­nart ko­ji sma­tra da su ra­dij­ske pos­ta­je “pre­vi­še za­tvo­re­ne za no­vi­ju do­ma­ću pro­duk­ci­ju”. “Op­će­ni­to mi je po­zi­tiv­no forma- ote­ža­ni­je pro­mo­vi­ra­nje novih hr­vat­skih iz­vo­đa­ča. Od njih se oče­ku­je da ima­ju hit ka­ko bi se emi­ti­ra­li na for­ma­ti­ra­noj ra­dio pos­ta­ji. Ka­ko će stvo­ri­ti hit ako se ne emi­ti­ra­ju na ra­di­ju?”, pi­ta se Kom­lje­no­vić i iz­no­si ide­ju što bi bi­lo za­do­vo­lja­va­ju­će. “Naj­po­želj­ni­je bi­lo ka­da bi bi­lo vi­še raz­li­či­tih for­ma­ta u ko­ji­ma bi bio ve­ći pos­to­tak emi­ti­ra­nja do­ma­će pro­duk­ci­je, sa na­gla­skom na no­vi­ju pro­duk­ci­ju, a ne sa­mo na sta­re pro­vje­re­ne hi­to­ve”, re­kao je Kom­lje­no­vić. Da ra­dio stva­ra hi­to­ve sma­tra i Švec i do­da­je da je po­ne­kad po­treb­no vri­je­me da ne­ke pje­sme uđu u uho. “Ne­ke stva­ri su bo­lje ko­je ne uđu na pr­vu i tek s vre­me­nom sjed­nu. Nji­ho­va kva­li­te­ta do­đe nak­nad­no do iz­ra­ža­ja i ne­ri­jet­ko one os­ta­ju bo­lje upam­će­ne od hi­to­va na pr­vu. Glu­pa je ta igra na zi­ce­ra, ali du­go­roč­no svi pi­le gra­nu na ko­joj sje­de jer na­kon ne­kog vre­me­na i naj­ne­zah­tjev­ni­ji lju­di ko­ji slu­ša­ju ra­dio s pet pos­to moz­ga shva­tit će da je to iz­li­za­no i do­sad­no”, uvje­ren je poz­na­ti glas iz ete­ra.

Iako se sla­že s nji­ma da ra­dio stva­ra hit, Kur­jak ima ne­što dru­ga­či­je vi­đe­nje te pri­če. Na­po­mi­nje ka­ko su se vre­me­na pro­mi­je­ni­la i ka­ko si­tu­aci­ja u ete­ru ni­je kao pri­je dva­de­set go­di­na jer “lju­di ako že­le ne­što no­vo, pro­na­ći će s tri kli­ka mi­šem ono što ih za­ni­ma”. “U ete­ru ima no­ve glaz­be. Na glaz­be­nom ured­ni­ku je da on oda­be­re što je do­bro od no­vog ma­te­ri­ja­la za nje­go­vu ni­šu i da to uvr­sti na lis­tu. Re­ci­mo, pje­sma od Lily Allen

Hard Out He­re ide is­te se­kun­de u eter jer čim je ču­ješ, znaš da je hit. Pos­to­je i ne­ke stva­ri ko­je su rub­ne, po­put Fran­za Fer­di­nan­da. Ko-

“ovo­što­se­da­na­s­vr­ti­uete­ru­je lo­bo­to­mi­zi­ra­na­pop­glaz­ba­za­dje­cu, ašto­je­naj­bo­lje,mla­đa­ri­ja­uop­će­ne

slu­ša­ra­dio”,ka­že­si­ni­ša­švec.

su lju­di u na­vod­noj te­le­fon­skoj an­ke­ti ka­za­li da to ni­su ču­li. Ne­ma šan­se da se ta pje­sma emi­ti­ra. I on­da se do­la­zi i do do­ma­će glaz­be. Me­ni je dra­go da je ima i mo­ra je bi­ti, ali u tim is­tim ba­za­ma je re­ci­mo pet, šest pje­sa­ma Jinxa i is­pa­da kao da ni­su ni­kad ni­šta dru­go sni­mi­li, a for­mat ne do­pu­šta da sta­viš no­vi singl, ko­li­ko god bio kva­li­te­tan. I ka­ko se to stal­no po­nav­lja slu­ša­telj u če­ti­ri, pet da­na ču­je šest, se­dam pu­ta is­tu pje­smu. Ako stal­no slu­šaš ne­ki ra­dio, to je za ubit se”, sma­tra Švec. Do­da­je da je da­nas naj­pro­gre­siv­ni­ji ti­ra­nje hr­vat­skih ra­dio pos­ta­ja jer sma­tram da kon­cen­tri­ra­ni­ji air­play do­no­si bo­lje re­zul­ta­te za di­sko­gra­fe – ve­ći air­play po­je­di­nih bit­nih pje­sa­ma, ali i tu sa­da do­la­zi ve­li­ki ali. Či­ni mi se da je ve­ći­na ra­dio pos­ta­ja ko­je su for­ma­ti­ra­ne pres­lič­no for­ma­ti­ra­ne i ja­ko je te­ško s no­vom do­ma­ćom pje­smom pro­bi­ti se u eter. Za­to su ra­dio pos­ta­je pre­vi­še za­tvo­re­ne za no­vi­ju do­ma­ću pro­duk­ci­ju. Pri­hva­ćam for­mat kao na­čin pro­mo­vi­ra­nja novih pje­sa­ma i ja­či air­play, ali ni­sam za ve­li­ko sma­nje­nje bro­ja pje­sa­ma u ro­ta­ci­ji jer je ta­ko sve

li­ko god ga vo­lim taj bend, on slu­ša­te­lju ni­je do­volj­no poz­nat i ako ga iz­ne­na­di, on će pre­ba­ci­ti sta­ni­cu, is­to kao što će na­pra­vi­ti ako ču­je kri­vu pje­smu Ti­ne Tur­ner. Ra­dio stva­ra hi­to­ve, ali ne mo­gu vas ja na­tje­ra­ti da obla­či­te pru­gas­tu ma­ji­cu jer je ona po­pu­lar­na, ako vam se ne svi­đa. Ra­dio je da­nas pos­tao se­kun­dar­ni me­dij, ni­je to vi­še vri­je­me Ra­dio Luxem­bur­ga kad se slu­ša­lo ko­ja je slje­de­ća pje­sma. Pos­ta­lo je sko­ro važ­ni­je što lju­di ne vo­le, ne­go što vo­le. Na­ža­lost je ta­ko. Ako pro­ma­šim pje­smu, gu­bim slu­ša­te­lja, sa­mim tim i ogla­ši­va­če, a on­da pod upit­nik do­la­ze i rad­na mjes­ta. I kad čo­vjek raz­miš­lja na ta­kav na­čin, on­da mis­lim da se ne ra­di kri­vo. Sva­kom pro­mje­nom i ša­ra­njem van for­ma­ta ri­ski­ram pad slu­ša­nos­ti. Tri­na­est pos­to slu­ša­te­lja ko­je Otvo­re­ni ra­dio slu­ša na dnev­noj ba­zi, što nas stav­lja da dru­go mjes­to u Hr­vat­skoj, da­je nam za pra­vo da mis­lio ka­ko ra­di­mo do­bar po­sao”, tvr­di Kur­jak.

Za raz­li­ku od ko

mer­ci­jal­nih pos­ta­ja, HR se na­la­zi u ko­mot­ni­joj po­zi­ci­ji, fi­nan­ci­ra se iz RTV pret­pla­te i slu­ša­nost mu ne mo­ra bi­ti nuž­no u pr­vom pla­nu, ali edu­ka­ci­ja pu­bli­ke mo­ra ka­ko bi is­pu­nio svo­ju jav­nu funk­ci­ju. I dok autor­ske glaz­be­ne emi­si­ja s ko­mer­ci­jal­nih pos­ta­ja u pra­vi­lu vi­še nes­ta­ju ne­go li se po­jav­lju­ju, HR2 ih ima ve­li­ki broj ko­je žan­rov­ski po­kri­va­ju sve, od ja­zza do elek­tro­ni­ke. Da­vor Me­da­ko­vić, glaz­be­ni ured­nik na HR2, sma­tra da se HR za­sad us­pješ­no no­si s “vr­lo ci­lja­nom for­ma­ti­ra­noš­ću glaz­be ko­joj je cilj po­di­za­nje slu­ša­nos­ti bez ne­ke stvar­ne es­tet­ske ili edu­ka­tiv­ne vri­jed­nos­ti”. Pos­ta­ja na ko­joj je on šef glaz­be pre­ma is­tra­ži­va­nju agen­ci­je Ip­sos Puls obav­lje­nom od sr­p­nja do ruj­na ove go­di­ne, na ve­li­kom uzor­ku od pre­ko šest ti­su­ća lju­di u do­bi od 18 do 49 go­di­na, za­uze­la je pe­to mjes­to s 3,3 pos­to slu­ša­nos­ti. Pr­ve če­ti­ri po­zi­ci­je pri­pa­le su Na­rod­nom (17,5), Otvo­re­nom (13,4), An­te­ni Za­greb (11,4) i Ra­dio Dal­ma­ci­ji (4,3), a me­đu de­set uš­li su još Ra­dio 101, So­un­d­set Pla­vi, Ra­dio Ba­no­vi­na, Ka­to­lič­ki i HR1. “Čes­to ču­jem ne sa­mo od svo­jih poz­na­ni­ka ne­go i dru­gih raz­nih lju­di, na­ših slu­ša­te­lja, da osim na HR-u i ne­ma­ju gdje ču­ti do­bru i sta­ru i no­vu, kva­li­tet­nu i dru­ga­či­ju glaz­bu ko­ja, na­ža­lost, ne­ma ko­mer­ci­jal­ni po­ten­ci­jal jer je ni­je la­ko for­ma­ti­ra­ti” , na­gla­ša­va Me­da­ko­vić i do­da­je ka­ko se, za raz­li­ku od mla­đe pu­bli­ke na­vik­nu­te na br­zo, ile­gal­no ski­da­nje glaz­be, sta­ri­ja po­pu­la­ci­ja, ko­ja je glaz­be­no raz­ma­že­na, “sve vi­še vra­ća svom sta­rom “pri­ja­te­lju” ra­di­ju i emi­si­ja­ma u ko­ji­ma net­ko i ne­što ka­že o izvo­đa­ču ili pje­smi ko­ja je u ete­ru”.

Osim što je for­ma­ti­ra­nje u is­toj ni­ši za­tvo­ri­lo put u eter ve­ći­ni ko­ja ne­ma hit, Kom­lje­no­vić sma­tra da je ono sta­vi­lo u ne­po­vo­ljan po- lo­žaj do­ma­će, po­seb­no mla­de ne­afir­mi­ra­ne iz­vo­đa­če. “Stra­ne pje­sme ko­je lan­si­ra­ju ve­li­ke di­sko­graf­ske ku­će prak­tič­no do­la­ze u Hr­vat­sku kao go­tov pro­izvod, mar­ke­tin­ški su lan­si­ra­ne i sprem­ne za pla­sman na ve­ći­nu for­ma­ti­ra­nih ra­dio pos­ta­ja. Kao tak­ve se obi­la­to pu­šta­ju, a do­ma­ći re­per­to­ar ni­je u tom po­lo­ža­ju. For­ma­ti­ra­nje je do­ve­lo do još ja­čeg vr­će­nja di­je­la pop-rock ka­ta­lo­ga i po­seb­no ve­ćeg pu­šta­nja poz­na­tih hit pje­sa­ma, ko­ji­ma re­al­no ne tre­ba ni­ka­kav push. Re­cent­ni do­ma­ći ka­ta­log po­seb­no s no­vi­jim iz­vo­đa­či­ma je naj­ve­ći gu­bit­nik. Na pr­ste jed­ne ru­ke mo­že­mo na­bro­ja­ti no­ve iz­vo­đa­če ko­ji su se eta­bli­ra­li u zad­njih pet go­di­na. Do­nek­le i zbog su­že­nja bro­ja vr­će­nih pje­sa­ma na for­ma­ti­ra­nim ra­dio pos­ta­ja­ma”, uvje­ren je Kom­lje­no­vić.

U kons­te­la­ci­ji for­ma­ti­ra­nih ra­dij­skih pos­ta­ja kak­ve da­nas pos­to­je na tr­ži­štu, Švec da­je za pra­vo mla­dim ben­do­vi­ma s po­čet­ka tek­s­ta ko­ji tvr­de da do ete­ra ne mo­gu do­ći. “To je ne­mo­gu­ća mi­si­ja. Je­di­no ako imaš ne­ke pri­vat­ne ve­ze ili ako ne­ko­ga na­mo­liš to će se za­vr­tje­ti je­dan, mo­žda dva pu­ta ili u no­ći kad ra­dio nit­ko ne slu­ša. Even­tu­al­no gdje mo­gu do­ći od ve­li­kih pos­ta­ja je HR2 ko­ji ima de­mo emi­si­ju za mla­de ben­do­ve ili mo­žda na 101-icu. Iako i do­ma­ći ben­do­vi mo­ra­ju po­ra­di­ti na se­bi. Ne odri­čem pra­vo ne­kom da pje­va na en­gle­skom, ali ni­kad se ne­ćeš mo­ći iz­ra­zi­ti na nje­mu kao na ma­te­ri­njem jezi­ku. Ne mo­že mi nit­ko re­ći da je to ne­ka kva­li­te­ta ili da će se pro­bi­ti na stra­no tr­ži­šte, pa da za­to pje­va na en­gle­skom. Ako će se na ne­kom jezi­ku pro­bi­ti, to će bi­ti na svom. Ako to mo­že Hlad­no Pi­vo ili T.B.F., on­da mo­gu i dru­gi”, is­ti­če Švec. Kom­lje­no­vić pak do­da­je ka­ko i kad se za­vr­te u ete­ru, nji­ho­vi su do­se­zi li­mi­ti­ra­ni. “No­vi iz­vo­đač ne­će do­bi­ti jed­na­ku pri­li­ku kao pro­vje­re­ni. Mo­ći će pred­sta­vi­ti svo­ju pje­smu na ne­koj ra­dio pos­ta­ji. Čes­to se do­go­di da sve os­ta­ne na tom jed­nom emi­ti­ra­nju”, po­jaš­nja­va pr­vi čo­vjek Me­nar­ta. Da stva­ri ni­su cr­no-bi­je­le i da ni­je baš ta­ko da mla­di do­ma­ći bend ne mo­že do ete­ra i u nje­mu se za­vr­tje­ti vi­še od jed­nom de­man­ti­ra Kur­jak, ali i na­po­mi­nje da je kva­li­te­ta pre­sud­na. “Ima­mo li mi ne­ko­ga ‘ ko je po zvu­ku bli­zak Beyon­ce? Ne­ma­mo. Ima­mo li ne­ko­ga tko je bli­zak Rob­bi­eju Wil­li­am­su? Ne­ma­mo. Ali re­ci­mo pri­je dva­de­set go­di­na Pips, Chips&Vi­de­oclip­si su bi­li pan­dan Oa­si­si­ma. Klin­ci su se mo­gli s ne­kim iden­ti­fi­ci­ra-

ti. Sce­nu kod nas vo­de, na­zvat ću ih, di­no­sa­uri. Ni­je ni T.B.F. vi­še mlad bend. Ne ka­žem da ne­ma mla­dih ben­do­va, ali svi zvu­če kao pri­je pet­na­est go­di­na. Da­le­ko su od tren­do­va. Do­obro, ni­su svi, evo no­vi De­to­ur s pje­smom Sni­jeg je od­li­čan. Ona je od­mah uš­la u eter. Bi li ra­dio tre­bao vr­tje­ti ben­do­ve bez ob­zi­ra na kva­li­te­tu i on­da od nji­ho­vih pje­sma po­ku­šao na­pra­vi­ti hit, ni­je ne­što u što sam si­gu­ran da bi funk­ci­oni­ra­lo. Ako pje­sma ni­je hit, on­da to ne ide”, obraz­la­že Kur­jak.

Sdru ge pak stra­ne Me­da­ko­vić na­vo­di ka­ko su kroz tri se­zo­ne HR De­mo klu­ba na HR2, gdje je bio u ži­ri­ju, u pr­ve dvi­je po­bjed­ni­ci bi­li Ra­dio Ak­tiv i !ndi­go7. Ka­že da je iz go­di­ne u go­di­nu svje­do­čio sve ve­ćoj kre­ativ­nos­ti i kva­li­te­ti mla­dih glaz­be­ni­ka. “Na­ša je jav­na za­da­ća ima­ti tak­ve emi­si­je i mi ih mo­že­mo pri­ušti­ti. Sva­ke go­di­ne za­pri­ma­mo sve vi­še i vi­še pri­ja­va i vje­ro­va­li ili ne, svje­do­čim sve ve­ćoj kva­li­te­ti. Uz HR De­mo klub ima­mo još ne­ko­li­ko ter­mi­na u ko­ji­ma se mo­gu ču­ti mla­di ta­len­ti, a ne­ri­jet­ko nji­ho­ve no­ve pje­sme zna­mo sta­vi­ti i kao hit da­na, što zna­či da ih dnev­no vi­še pu­ta za­vr­ti­mo u ete­ru HR2”, s po­no­som is­ti­če Me­da­ko­vić.

Slič­no što se do­go­di­lo s hr­vat­skim ben­do­vi­ma u ete­ru do­go­di­lo se i s re­gi­onal­nim, ne ra­ču­na­ju­ći Du­bi­ozu ko­lek­tiv ko­ja je pri­ča za se­be. Iz­u­zev ne­ko­li­ko ra­dij­skih pos­ta­ja ben­do­ve po­put Go­ri­bo­ra, Dar­kwo­od Du­ba, Jar­bo­la, Dis­ci­pli­ne Kič­me, Svi na pod, Par­ti­brej­ker­sa i inih u do­ma­ćem ete­ru te­ško je ču­ti. Kur­jak na­vo­di ka­ko ako je ne­što kva­li­tet­no i ako za to ima in­te­re­sa slu­ša­te­lja ka­ko će to na­ći put do ete­ra.

“Sve­jed­no nam je od ku­da glaz­ba do­la­zi. Bit­no je da za nju postoji in­te­res. Me­ni je osob­no Dar­kwo­od Dub od­li­čan bend, ali ako ga je u Za­gre­bu gle­da­lo pet­sto lju­di, on­da je jasno da za njih ne­ma in­te­re­sa u ete­ru. Du­bi­oza ko­lek­tiv je us­pje­la pro­bi­ti prag, mo­žda za­to što je pit­ki­ja. Naj­lak­še je uvi­jek okri­vi­ti ra­dio, ali tre­ba ra­zu­mje­ti i dru­gu stra­nu. Ni­je is­klju­če­no da će se slje­de­ćih ne­ko­li­ko go­di­na po­ja­vi­ti ra­dio u rock ‘n’ roll for­ma­tu ili ne­kom dru­gom. Do­du­še, pi­ta­nje je ka­ko bi se ta pri­ča ri­je­ši­la fi­nan­cij­ski, ali to bi sva­ka­ko bi­lo do­bro za sve, ka­ko za sce­nu ta­ko i za ra­dij­ski biz­nis. Vri­je­me u ko­jem se pu­šta­lo za sva­kog po ne­što na ra­di­ju je proš­lost”, na­gla­ša­va Kur­jak. Me­da­ko­vić is­ti­če da re­gi­onal­nih iz­vo­đa­ča u ete­ru ima ka­ko na HR1, ta­ko i na HR2, a po­se­bi­ce u autor­skim emi­si­ja­ma. “Je­di­no što nam ne­dos­ta­je i što bih uis­ti­nu že­lio, a na če­mu ra­di­mo, jest da ih ima­mo pri­li­ke sni­ma­ti i emi­ti­ra­ti nji­ho­ve nas­tu­pe u Hr­vat­skoj jer HR ima zna­nje, lju­de, teh­ni­ku i ka­pa­ci­te­te za vr­hun­sku re­ali­za­ci­ju. Sa­mo što nam čes­to za tak­ve stva­ri ne­dos­ta­je no­vac”.

Pi­ta­li smo su­go­vor­ni­ke ima li nov­ča­nih “po­gu­ra­na­ca” ka­ko bi se doš­lo do ete­ra. Kom­lje­no­vić na­vo­di da je čuo ka­ko ne­ki iz­vo­đa­či ima­ju pla­će­ne kam­pa­nje. “Ne bih na­vo­dio ime­na jer sve je to rek­la-ka­za­la. No, za te se iz­vo­đa­če s vre­me­nom po­ka­za­lo da im ni pla­će­ne kam­pa­nje ni­su po­mo­gle. Mi bje­ži­mo od tak­vih si­tu­aci­ja jer to zna­či da is­pred glaz­be stav­lja­mo ma­te­ri­jal­no i da nam ni­je važ­na kva­li­te­ta, ne­go no­vac. Kao di­sko­graf­ska ku­ća sto­ji­mo iza sva­kog na­šeg iz­da­nja i oče­ku­je­mo da ono glaz­be­nom kva­li­te­tom unu­tar za­da­nog žan­ra osvoji eter, ta­ko da ni­kad ne bi ni raz­mis­li­li o tak­vom pris­tu­pu. No, da ne bi bi­lo za­bu­ne, ni­kad nam ni­je ni do­šao ta­kav upit od stra­ne ra­dij­skih ured­ni­ka”, de­ci­di­ra­no ka­že Kom­lje­no­vić.

Ka­ko su se ra­dij­ske pos­ta­je s vre­me­nom sve vi­še de­fi­ni­ra­le, Kom­lje­no­vić ne negira da se osje­ća da su se de­fi­ni­ra­le za odre­đe­ne iz­vo­đa- če. “Uz to, pos­to­je iz­vo­đa­či ko­ji su must ha­ve u ra­dij­skom ete­ru. Ako pro­đe­te po top lis­ti sin­glo­va Ins­ti­tu­ta hr­vat­ske glaz­be (IHG), nas­ta­loj na te­me­lju pra­će­nja air­playa 80 hr­vat­skih ra­dio pos­ta­ja, i po­gle­da­te broj­ke po­red ne­kih iz­vo­đa­ča, vi­djet će­te da su ne­ki već mje­se­ci­ma na lis­ti s is­tom pje­smom. Ili čak vi­še od šest mje­se­ci, a kad iz­ba­ce no­vi singl, ka­kav god on bio, ta­ko­đer bi­lje­že jed­nak us­pjeh. Iz to­ga se mo­že iš­či­ta­ti da su ne­ki iz­vo­đa­či ipak fa­vo­ri­zi­ra­ni. Sa­mo se taj po­pis iz­vo­đa­ča mi­je­nja s vre­me­nom. I ne­ki iz­vo­đa­či ko­ji su pri­mje­ri­ce ra­dij­ski bi­li vi­še po­pu­lar­ni pri­je pet go­di­na, sa­da se ma­nje emi­ti­ra­ju”, po­jaš­nja­va Kom­lje­no­vić.

Uz po­ja­vu for­ma­ti­ra­nih ra­di­ja u do­ma­ćem ete­ru ve­že se i nes­ta­nak slo­bo­de ra­dij­skih DJ - eva, ne­kad za­štit­nih ime­na ko­ji su svo­jim pris­tu­pom, glaz­be­nim zna­njem iz­bo­rom pje­sa­ma da­va­li pre­poz­nat­lji­vost po­je­di­noj ra­dij­skoj po-

sta­ji. Oni su do­brim di­je­lom bi­li ti zbog ko­jih se ra­dio pa­lio i slu­šao. “Ma kod nas je i to kri­vo pos­tav­lje­no. Ku­pe se lju­di s odre­đe­nim in­te­gri­te­tom i imi­džom, a on­da ih se gu­ra u bok­se­ve. Pa to je kao da ku­piš BMW i vo­ziš ga po dvo­ri­štu pet­na­est na sat. Na for­ma­ti­ra­nom ra­di­ju postoji glaz­be­ni di­rek­tor ko­ji se bri­ne da sve šlja­ka. Imaš ba­zu ko­ja je pres­li­ka­na od ne­kud sa zi­ce­ri­ma unu­tra. Ako se ne­što no­vo ho­će uba­ci­ti, on­da se pi­ta kon­zul­tan­ta, ali novih pje­sa­ma je ma­lo. Lju­di ko­ji su u ete­ru go­to­vo ni­šta ne od­lu­ču­ju o glaz­bi, kom­pju­ter vr­ti lis­tu ko­ja je za­cr­ta­na za taj sat, a ti glu­miš ka­ko je to su­per, ka­ko je va­ni li­jep dan i ka­ko smo svi ve­se­li i na­smi­ja­ni, iako je kri­za i 360 ti­su­ća lju­di ne­ma pos­la. Ne­ma cr­nja­ka u ete­ru, sun­ce stal­no sja. To što se na tak­vim ra­dij­skim pos­ta­ja­ma do­ga­đa s dri­lom lju­di po ko­jem oni ra­de, to mo­že obav­lja­ti i maj­mun. Dos­lov­no ne mo­raš ima­ti poj­ma ni o če­mu; ni o po­li­ti­ci, spor­tu, kul­tu­ri, a po­naj­ma­nje o glaz­bi da bi do­šao u eter. For­mat ti to omo­gu­ća­va. Mo­žeš bi­ti pot­pu­na ta­bu­la ra­sa i ble­san i mo­žeš ra­di­ti u pro­gra­mu. Ra­dij­ski po­sao je naj­ljep­ši po­sao na svi­je­tu, a da­nas je na­prav­ljen da je ro­bo­ti­zi­ran i iz­gu­bio je svo­ju esen­ci­ju. Va­ni re­ci­mo ra­dij­ske zvi­jez­de ima­ju ve­li­ku lo­vu jer im for­ma­ti­ra­ne pos­ta­je ne odu­zi­ma­ju kre­ativ­nost i pu­šta­ju ih da ra­de ono što naj­bo­lje zna­ju, a to je da za­bav­lja­ju lju­de”, ka­zu­je Švec i upo­zo­ra­va na još je­dan no­vi­tet ko­ji se po­ja­vio u ra­dij­skom biz­ni­su kod nas. Ri­ječ je o “slav­ni­ma” i “poz­na­ti­ma” u ete­ru.

“Man­tra ko­ja je kod nas pri­sut­na je da će poz­na­ti, na­zo­vi ce­le­brityji, pri­vu­ći pu­bli­ku da se ra­dio slu­ša vi­še. I ta­ko se do­ve­de ‘slav­nu’ i li­je­pu oso­bu u eter, iako se njen fi­zič­ki iz­gled na ra­di­ju ne vi­di, i ne ka­žem da je glu­pa, ali sve što ona iz­go­va­ra pi­še net­ko dru­gi. Tu je krea- tiv­nost sve­de­na na nu­lu. Kod nas for­ma­ti­ra­ni ra­dio ima tvr­du špran­cu ko­je se mo­raš dr­ža­ti. A to če­ga se tre­ba dr­ža­ti su plit­ke naj­a­ve, plit­ke in­for­ma­ci­je i ma­lo­um­ne glupos­ti ko­je se u mi­nu­tu i pol mo­ra­ju pre­zen­ti­ra­ti ljudima. Sve se ba­zi­ra na sa­tu jer su kao is­tra­ži­va­nja po­ka­za­la da lju­di kon­zu­mi­ra­ju ra­dio mak­si­mal­no po­la sa­ta do če­tr­de­set minuta dnev­no. I on­da se u tom raz­dob­lju nas­to­ji po­tr­pa­ti sta­nje na ces­ta­ma, prog­no­za, ne­ko­li­ko idi­ot­skih naj­a­va, ne­ko­li­ko hi­to­va, ma­lo hi­ho­ta­nja i kva­zi­du­ho­vi­tos­ti i to se pres­li­ka­va iz sa­ta u sat. Za­to je ra­dij­ski sa­dr­žaj da­nas tri­vi­ja­lan, žut i sve vo­di pot­pu­nom za­tup­lji­va­nju. Da su se ti is­ti kon­zul­tan­ti po­za­ba­vi­li hr­vat­skom ra­dij- skom sce­nom i da su ma­lo pro­uča­va­li li­te­ra­tu­ru od lju­di ko­ji su di­plo­mi­ra­li i dok­to­ri­ra­li s tim te­ma­ma, on­da bi doš­li do po­dat­ka da se ra­dio ne slu­ša po­la sa­ta ili 45 minuta, ne­go u pro­sje­ku če­ti­ri sa­ta. Kod nas je sve na­opa­ko”, uvje­ren je Švec.

“ako pro­ma­šimp je­smu, gu­bim slu­ša­te­lja, sa­mim tim i ogla­ši­va­če, a on­da pod upit­nik do­la­ze i rad­na mjes­ta”, ka­že Go­ran kur­jak.

Kur­jak ne negira da ra­dij­ski DJ -evi i vo­di­te­lji ne­ma­ju onaj zna­čaj ka­kav su ima­li ne­ka­da. Razlog za to su, ka­že, dru­ga vre­me­na. “DJ -evi ni­su kao ne­kad kad su ima­li glaz­bu u ma­lom pr­stu. Ali vre­me­na su se pro­mi­je­ni­la, lju­di oče­ku­ju da im ne­što pus­tiš i to im pu­štaš. Pa i vi­jes­ti su ne­kad tra­ja­le de­set minuta, a da­nas tra­ju mi­nu­tu, dvi­je. Ne bih se slo­žio da ne postoji slo­bo­da u ete­ru. Postoji, ali unu­tar odre­đe­nih granica. Pa i Ro­nal­do ima slo­bo­du, ali se kre­će unu­tar na­cr­ta­nih she­ma. Ra­zu­mi­jem lju­de ko­ji su ne­kad ra­di­li na ra­di­ju i ko­ji su mu da­va­li dru­gu di­men­zi­ju jer su pr­vi pu­šta­li ne­ke pje­sme u eter, na­ru­či­va­li su plo­če iz­va­na ili iš­li po njih u Graz i Beč. To su bi­la ta vre­me­na, da­nas je dru­ga­či­je, klin­ci idu po ces­ti i na mo­bi­te­lu slu­ša­ju hi­to­ve. Sve je dos­tup­no i ve­li­ko ma­ne­vri­ra­nje u pro­gra­mu mo­že bi­ti po­gub­no”, ne dvo­je­ći tvr­di Kur­jak.

Švec se sla­že da su se vre­me­na pro­mi­je­ni­la i da se da­nas ne mo­že do­go­di­ti da na uli­cu iz­a­đe sto ti­su­ća lju­di za­to što je dr­ža­va po­ku­ša­la uga­si­ti ra­dio, kao što je to bio slu­čaj sa Sto­je­di­ni­com 1996. go­di­ne, ali na­po­mi­nje da po­da­ci go­vo­re kao je slu­ša­nost ra­di­ja op­će­ni­to u pa­du.

“Sto­je­di­ni­ca je u svo­je zlat­no do­ba bi­la za­nim­lji­va i dru­ga­či­ja. Ima­la je jak in­for­ma­tiv­ni pro­gram i glaz­be­nu re­dak­ci­ju s pet­na­es­tak lju­di ko­ji su ima­li raz­li­či­te afi­ni­te­te ko­ji su se u ne­kim sit­nim seg­men­ti­ma prek­la­pa­li, ali za­jed­nič­ko je svi­ma bi­lo da je uvi­jek bi­lo svje­že i kva­li­tet­no. Za­to je i bi­la naj­slu­ša­ni­ja. Ne ka­žem da bi tak­vo ne­što da­nas bi­lo naj­us­pješ­ni­je, ali je po­ka­za­telj da kva­li­tet­ni i raz­no­lik sa­dr­žaj ima pu­bli­ku. Pos­to­ja­la su i na njoj pra­vi­la pa se ta­ko unu­tar jed­ne ših­te od če­ti­ri sa­ta ni­je smje­lo do­ga­đa­ti da dva pu­ta pus­tiš is­ti bend. Vje­ro­va­lo se tvo­joj pro­sud­bi kao čo­vje­ka ko­ji pra­ti glaz­bu, na­la­zi se u njoj i do­bro je in­for­mi­ran”, za­klju­ču­je Švec i za kraj do­da­je ka­ko vje­ru­je da “sta­ra ško­la” ra­dij­skih DJ - eva ima što za re­ći.

“Mo­gu pri­hva­ti­ti da sam ja ‘sta­ra ško­la’, ka­ko me­ne i ne­ke ko­le­ge ra­dij­ski kon­zul­tan­ti na­zi­va­ju, ali is­to ta­ko im mo­gu po­ru­či­ti ne­ka os­lo­bo­de ma­lo eter pa će vi­dje­ti što do­no­si svje­ža ide­ja.

si­ni­ša

švec “Ako stal­no slu­šaš ne­ki ra­dio, to je za ubit se”

go­ran kur­jak “Pos­to­je ne­ke stva­ri ko­je su rub­ne, po­put Fran­za Fer­di­nan­da. Oni slu­ša­te­lju ni­su do­volj­no poz­na­ti.”

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.