Film­ska 2013.: naj­bo­lje iz re­gi­je

Ni­je ho­li­vud­ska pro­duk­ci­ja ali s kva­li­te­tom ne za­os­ta­je­mo. tekst: Se­ad Ve­ga­ra

Rolling Stone (Croatia) - - Filmovi Godine - Obra­na i za­šti­ta be­ra­ča že­lje­za Epi­zoda u ži­vo­tu Kru­go­vi ko­va dje­ca Sve­će­ni- ma Ka­ubo­ji- Adria Blu­es Za one ko­ji ne mo­gu Pi­ano Ro­om Gr­ba­vi­ca) Fal­si­fi­ka­tor The So­ba s kla­vi­rom)

Obra­na i za­šti­ta

a glav­nog po­bjed­ni­ka 60. Fes­ti­va­la igra­nog fil­ma u Pu­li pro­gla­šen je film re­di­te­lja i sce­na­ris­te Bo­be Jel­či­ća. Dje­lo u ko­jem su glu­mač­ke kre­aci­je dvo­je glav­nih pro­ta­go­nis­ta Bog­da­na Dik­li­ća i Na­de Đu­rev­ske sa­vr­šen pri­kaz sta­ri­jeg brač­nog pa­ra, u na­ci­onal­no po­di­je­lje­nom her­ce­go­vač­kom gra­du Mos­ta­ru, od ko­jih je muž ras­tr­zan u smis­lu odlaska na pri­ja­te­lje­vu dže­na­zu i to­ga ho­će li mu ko od pri­ja­te­lja sa “nje­go­ve stra­ne” pre­ba­ci­va­ti zbog to­ga, i su­pru­ge ko­ja mis­li ka­ko je sra­mo­ta i po­miš­lja­ti ne oti­ći. Jel­čić je sa svo­jim dru­gim film­skim os­tva­re­njem us­pio na­pra­vi­ti dje­lo ko­je ni­je po­pu­la­ri­zo­va­no, ali u sva­kom slu­ča­ju hva­le vri­jed­no.

E pi­zo­da u ži­vo­tu be­ra­ča že­lje­za

Bh. film­ski auto­ri se ne mo­gu po­hva­li­ti ne­kom pro­duk­tiv­noš­ću, ali za­to ono ma­lo što iz­nje­dri na­ci­onal­na ki­ne­ma­to­gra­fi­ja pos­ta­je pri­mjer. Film

oska­rov­ca Da­ni­sa Ta­no­vi­ća, do­bit­nik Sre­bre­nog med­vje­da za re­ži­ju i naj­bo­ljeg glum­ca na 63. Ber­li­na­leu, do­ku- men­ta­ris­tič­ka je drama ko­ja pri­po­vi­je­da sud­bi­nu po­ro­di­ce Ro­ma, ljudî u ne­vo­lji (Se­na­da s mr­tvim fe­tu­som u utro­bi i njen muž Na­zif, “be­rač že­lje­za”) ko­ji će kao brač­ni par por­tre­ti­ra­ti sa­me se­be, glu­mi­ti svoj ži­vot na fil­mu.

Kru­go­vi

Film Sr­da­na Go­lu­bo­vi­ća je imao pre­mi­je­ru po­čet­kom go­di­ne na Sun­dan­ce Film Fes­ti­va­lu i oki­tio se na­gra­dom, dok mu je na Ber­li­na­leu ta­ko­đer do­di­je­lje­na na­gra­da Eku­men­skog ži­ri­ja, a na Sarajevo Film Fes­ti­va­lu na­gra­da pu­bli­ke. In­s­pi­ri­san je stvar­nim do­ga­đa­jem, he­roj­skim či­nom Tre­binj­ca Sr­đa­na Alek­si­ća ko­ji je u je­ku agre­si­je i ra­ta u BiH u Tre­bi­nju stao u od­bra­nu pri­ja­te­lja dru­ge na­ci­onal­nos­ti. Svi de­ta­lji i ide­je spo­me­nu­te to­kom fil­ma bi­va­ju za­okru­že­ne, a sce­na­rio (Sr­đan Ko­lje­vić i Me­li­na Po­ta Ko­lje­vić) i sama re­ži­ja re­di­te­lja Go­lu­bo­vi­ća su vr­hun­ski pri­kaz i do­kaz ra­da si­ne­as­ta ko­ji ite­ka­ko zna­ju da pri­ča­ju pri­ču pu­tem po­kret­nih sli­ka.

Sve­će­ni­ko­va dje­ca

Dras­tič­na su­prot­nost Je­li­či­će­vom fil­mu je dje­lo pro­vje­re­nog hit-ma­ke­ra Vin­ka Bre­ša­na, film

ko­ji je za­bi­lje­žio naj­bo­lje otva­ra­nje ne­kog hr­vat­skog fil­ma (33.759 gle­da­te­lja). Na­rav­no, fil­mo­vi ni­su (i ne bi tre­ba­li bi­ti) sta­tis­ti­ka i broj­ke, ali ono što Bre­ša­nu oči­gled­no us­pi­je­va jes­te da do­bro na­smi­je pu­bli­ku. Kre­ši­mir Mi­kić u ulo­zi mla­dog sve­će­ni­ka ko­ji u ma­lom mjes­tu na dal­ma­tin­skom oto­ku, da bi po­bolj­šao na­ta­li­tet, u do­go­vo­ru s apo­te­ka­rom (Dra­žen Kühn) i tra­fi­kan­tom (Nik­ša Bu­ti­jer) po­či­nje bu­ši­ti za­pa­ko­va­ne pre­zer­va­ti­ve, jes­te adap­ta­ci­ja dram­skog ko­ma­da Ma­te Ma­ti­ši­ća ko­ji u bi­ti pred­stav­lja li­ce­mje­rje Cr­k­ve, na­rav­no na ko­mi­čan na­čin, ali to­li­ko ubi­tač­no da se kler po­bu­nio pro­tiv fil­ma. Bez­us­pješ­no jer je film ubr­zo do­šao i do fa­moz­ne broj­ke od 100 hi­lja­da gle­da­te­lja.

Ka­ubo­ji

Opet ko­me­di­ja i po­no­vo ra­đen po dram­skom pred­lo­šku -

Sa­še Ano­či­ća - jes­te is­to­ime­ni za­pa­že­ni film To­mis­la­va Mr­ši­ća. Pri­ča­ju­ći pri­ču o mla­dom per­s­pek­tiv­nom re­di­te­lju ko­ji igrom sudbine za­vr­ša­va u svom rod­nom mjes­tu pos­tav­lja­ju­ći ko­mad u lo­kal­nom po­zo­ri­štu i mo­ra da se no­si s ne­ta­len­ti­ra­nim glum­ci­ma od ko­jih je svaki iz­gub­ljen u vre­me­nu i pros­to­ru, a ko­ji spas na­la­ze upra­vo kao ak­te­ri pred­sta­ve ko­ja za te­mu ima wes­tern, re­di­telj Mr­šić je s glu­mač­kom eki­pom odra­dio za­is­ta kva­li­te­tan po­sao stva­ra­ju­ći film­sko dje­lo vri­jed­no paž­nje.

Adria Blu­es

Fil­mom re­di­telj i sce­na­ris­ta Mi­ros­lav Man­dić na ne­ki na­čin os­li­ka­va por­tret jed­nog ne­kad slav­nog (fik­ci­onal­nog) bh. ro­ke­ra To­ni­ja Rif­fa (Se­nad Bašić) ko­ji ži­vi u Slo­ve­ni­ji sa ženom So­njom (Moj­ca Fun­kl) i ne mo­že da se pomiri s či­nje­ni­com da ga že­na iz­dr­ža­va za­ra­đu­ju­ći kao rad­ni­ca u ser­vi­su za te­le­fon­ski seks. Da bi ga ne­ka­ko po­kre­nu­la, So­nja pre­ko svog kli­jen­ta us­pi­je­va da mu or­ga­ni­zu­je ne­što po­put po­vrat­nič­kog kon­cer­ta u nos­tal­gič­nom ho­tel­či­ću uz oba­lu, ali To­ni­je­vi is­pa­di lju­bo­mo­re i to­tal­na ne­za­in­te­re­si­ra­nost to­me ni­ka­ko ne do­pri­no­se.

Za one ko­ji ne mo­gu da go­vo­re

Dru­gi film iz bh. ki­ne­ma­to­graf­ske se­ha­re jes­te

pre­mi­jer­no pri­ka­za­nim na To­ron­to Film Fes­ti­va­lu, re­di­te­lji­ce Ja­smi­le Žba­nić (do­bit­ni­ce Zlat­nog med­vje­da za svoj du­go­me­traž­ni igra­ni pr­vi­je­nac ko­ji je te­ma­ti­zi­rao lič­ni do­živ­ljaj Aus­tral­ke Kym Ver­coe i spoz­na­ju da su se u ho­te­lu Vi­li­na Vlas u Vi­še­gra­du, ko­ji je po­sje­ti­la, po­či­nje­ni stra­ho­vi­ti zlo­či­ni nad že­na­ma.

Če­fur­ji rajs

Go­ran Voj­no­vić je sa svo­jom knji­gom “Če­fur­ji rajs!” po­di­gao dos­ta pra­ši­ne, a is­to­ime­ni film, iako dje­lo fik­ci­je, os­ta­je pot­pu­no re­alis­ti­čan. Pri­ča pri­ču o ge­ne­ra­ci­ji ti­nej­dže­ra či­ji su ro­di­te­lji u ljub­ljan­ske Fu­ži­ne sti­gli upra­vo iz juž­njač­kih kra­je­va. Re­di­telj je iz­ja­vio da se film ma­nje ba­vi po­li­ti­kom i druš­tvom i pri­ča jed­nu po­pri­lič­no in­tim­nu pri­ču o če­ti­ri do­se­lje­nič­ke po­ro­di­ce, o nji­ho­voj sva­ki­daš­nji­ci, skr­ha­nim od­no­si­ma i po­ra­že­nos­ti tih lju­di u bor­bi s pro­ble­mi­ma s ko­ji­ma se su­sre­ću u oko­li­ni ko­ja im je is­to­vre­me­no i do­ma­ća i stra­na.

F al­si­fi­ka­tor

Dje­lo re­di­te­lja Go­ra­na Mar­ko­vi­ća (nas­ta­lo po is­to­ime­nom re­di­te­lje­vom dram­skom pred­lo­šku) je ko­me­di­ja či­ja se rad­nja do­ga­đa šez­de­se­tih go­di­na proš­log sto­lje­ća u Bo­san­skoj Du­bi­ci, u ko­joj se­oski uči­telj (Ti­ho­mir Sta­nić) po­red svog za­ko­ni­tog pos­la ima i dje­lat­nost “sa stra­ne” fal­si­fi­ku­ju­ći škol­ske di­plo­me. On taj “po­sao” ra­di u naj­bo­ljoj mo­gu­ćoj na­mje­ri da osi­gu­ra ljudima ne­ku si­gur­nost i uop­šte ne na­pla­ću­je svoj rad, ali ka­ko sud­bi­na dje­lu­je čud­nim pu­te­vi­ma, ta­ko će se i nje­mu ta do­bro­duš­nost obi­ti o gla­vu.

The Pi­ano Ro­om

Ma­ke­don­ski si­ne­as­ti su po­re­de­ći se s os­ta­li­ma i ni­su baš is­ka­za­li. Sa­mo dva fil­ma su pro­du­ci­ra­na i pri­ka­za­na, od ko­jih je

( dje­lo Igo­ra Iva­no­va ko­je pri­po­vi­je­da pri­ču o sud­bi­na­ma lju­di ko­ji od­sje­da­ju u so­bi s kla­vi­rom ho­te­la ko­ji je na pro­da­ju. Sce­na­rio Za­ni­ne Mir­čev­ske pro­go­va­ra o slič­nim, ali po so­ci­jal­nom sta­tu­su raz­li­či­tim ti­po­vi­ma lju­di ko­ji di­je­le jed­nu za­jed­nič­ku ka­rak­te­ris­ti­ku – svi vo­de is­praz­ne ži­vo­te.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.