šank?!

Pos­to­je tri go­di­ne, ima­ju tri al­bu­ma, pu­ne dvo­ra­ne, a sko­ro nit­ko o nji­ma ne pi­še. Do sad.

Rolling Stone (Croatia) - - Rock & Roll - ve­dran harča

Za­gre­bač­ka punk rock če­tvor­ka Šank?! na sce­ni je tek tri go­di­ne ti­je­kom ko­jih su obja­vi­li is­to to­li­ko al­bu­ma i odr­ža­li ve­lik broj kon­ce­ra­ta u re­gi­ji. Me­đu nji­ma po­seb­no vri­je­di iz­dvo­ji­ti ras­pro­da­ne nas­tu­pe u Ma­lom po­go­nu Tvor­ni­ce kul­tu­re dva da­na za­re­dom i onaj u ve­ćem pros­to­ru klu­ba u Šu­bi­će­voj, ka­da su us­pje­li pro­da­ti čak 800 ulaz­ni­ca. Una­toč to­me, tek­s­to­ve o nji­ma go­to­vo je ne­mo­gu­će pro­na­ći, čak i na stra­ni­ca­ma fan­zin­ski nas­tro­je­nih por­ta­la. Me­dij­sko ig­no­ri­ra­nje ovog za­is­ta po­seb­nog ben­da od­lu­či­li smo pre­ki­nu­ti u no­vom bro­ju Rol­ling Sto­nea te smo s Ale­nom Ra­ki­ćem i Din­kom De­umi­ćem, pje­va­čem i ba­sis­tom Šan­ka?!, uz pi­vo po­pri­ča­li u Vin­ta­ge In­dus­tri­al Ba­ru.

Kao i sve naj­ljep­še glaz­be­ne pri­če, i ova je za­po­če­la pot­pu­no slu­čaj­no. “I pri­je Šan­ka?! smo se poz­na­va­li vi­še od de­set go­di­na. S biv­šim, ta­da još sred­njo­škol­skim ben­do­vi­ma ima­li smo ne­ke slič­ne pri­če, iz­la­zi­li na is­ta mjes­ta pa smo se po­če­li i dru­ži­ti. Din­ko i ja smo go­di­na­ma ra­di­li u Mo­čva­ri i do­bi­li smo, kao DJ Vje­ran i DJ Pas, svo­ju ve­čer po­sve­će­nu no­vom va­lu. Pla­ni­ra­li smo po­zva­ti ne­ki bend da nam svi­ra obra­de no­vog va­la. Me­đu­tim, ka­ko ni­je bi­lo pa­ra, od­lu­či­li smo sa­mi se­bi svi­ra­ti na pro­gra­mu. On­da je us­li­je­dio ti­pič­ni sce­na­rij, od­mah na pr­voj pro­bi smo sku­ži­li ke­mi­ju, po­če­li ra­di­ti stva­ri i u ro­ku tri mje­se­ca obja­vi­li al­bum (“Grad je naš”, op. a.) ko­ji je iz te ne­ke na­še underground po­zi­ci­je bio do­bro prim­ljen i sa­mo smo nas­ta­vi­li da­lje”, pri­sje­tio se Alen.

Za svoj proboj, is­ti­ču, u ve­li­koj mje­ri mo­gu za­hva­li­ti druš­tve­nim mre­ža­ma. “Shva­tiš da klin­ci, ta in­ter­net ge­ne­ra­ci­ja, još uvi­jek slu­ša­ju mu­zi­ku. I mi smo ne­kad bi­li po­put njih i pot­pu­no za­lu­đe­ni iš­li na kon­cer­te Hlad­nog pi­va pa mi je stvar­no ne­vje­ro­jat­no kad ču­jem da im na­še pje­sme da­nas zna­če kao što su na­ma zna­či­le one Mi­le­ta i eki­pe, da se s nji­ma mo­gu po­is­to­vje­ti­ti”, objaš­nja­va Din­ko i ot­kri­va, po na­šem miš­lje­nju, mo­žda i glav­ni razlog zbog ko­jeg su u ta­ko krat­kom ro­ku pri­vuk­li pra­vu voj­sku sljed­be­ni­ka.

Pres­lu­ša­va­ju­ći nji­hov no­vi al­bum “Tre­ća runda”, pr­vo što će­te pri­mi­je­ti­ti su film­ski re­alis­tič­ni sti­ho­vi po­sve­će­ni ži­vo­tu na uli­ca­ma Za­gre­ba, noć­nim pro­vo­di­ma i sve­mu onom če­ga odav­no ne­ma, a ne­kad je ovaj grad či­ni­lo ta­ko po­seb­nim. Bez po­tre­be da da­ju od­go­vo­re i upi­ru pr­stom u even­tu­al­ne kriv­ce, u glav­nog ju­na­ka svo­jih pje­sa­ma mo­gu pre­tvo­ri­ti bi­lo ko­ga od nas, is­kre­no šo­ki­ra­nih ano­ma­li­ja­ma po­put na­rod­njač­kih klu­bo­va, zlat­ne mla­de­ži, ko­rup­ci­je i ras­tu­ćeg pri­mi­ti­viz­ma ko­ji nas okru­žu­je. Tak­va te­ma­ti­ka, su­ma­nu­to brz ri­tam i žes­to­ki me­tal rif­fo­vi sa­svim ih pri­bli­ža­va­ju oi! sas­ta­vi­ma po­put nji­ho­vih ve­li­kih ido­la Cock Spar­rer, s ko­ji­ma su od­svi­ra­li i je­dan od svo­jih naj­dra­žih kon­ce­ra­ta.

“To nam je stvar­no bi­lo is­pu­nje­nje sna. Na po­čet­ku smo ima­li tre­mu, bi­li ma­lo uštoglje­ni, a on­da smo shva­ti­li da su is­ti kao mi, sa­mo 30 go­di­na sta­ri­ji. Pi­je­mo pi­vo za­jed­no, pri­ča­mo o ins­tru­men­ti­ma, pos­lu... Oni is­to ima­ju svo­je pos­lo­ve jer ne mo­gu ži­vje­ti od glaz­be. Pre­poz­naš se u sve­mu to­me.”

Iz svo­je kon­cert­ne bi­ogra­fi­je iz­dvo­ji­li su i svir­ku s Drop­kick Murp­hysi­ma i po­seb­no onu s KU D Idi­jo­ti­ma, ko­ja je na kra­ju is­pa­la i po­s­ljed­nja pri­je smr­ti le­gen­dar­nog Tus­te. Tu su i ne­bro­je­ni nas­tu­pi po re­gi­ji – ka­ko ka­žu, sa­mo u pr­voj go­di­ni proš­li su sve, od Ljub­lja­ne do Sa­ra­je­va. S nji­ma naj­češ­će pu­tu­je i auto­bus fren­do­va i obo­ža­va­te­lja.

“To je ide­ja jed­nog na­šeg pri­ja­te­lja, za ne­ku sit­nu lo­vu ku­piš mjes­to u bu­su i pu­tu­ješ s ben­dom u Skop­lje ili Sarajevo. S na­ma je zna­lo ići i do pe­de­set fren­do­va ko­ji su se on­da skom­pa­li, po­če­li do­pi­si­va­ti i dru­ži­ti s ljudima iz tih gra­do­va. Ne­kad je punk eki­pa stvar­no bi­la do­bro po­ve­za­na na pros­to­ru ci­je­le Ju­ge, no po­li­ti­ča­ri su i to uni­šti­li. Sad se i ta pri­ča po­nov­no po­kre­će, dje­lo­mič­no i pre­ko nas.”

Us­pr­kos sve­mu na­ve­de­nom, jed­na stvar i da­lje kro­nič­no ne­dos­ta­je – za­ra­da. “Jed­nom smo pos­pre­mi­li u džep 500 ku­na po gla­vi i to je da­le­ko naj­vi­še što smo za­ra­di­li. Naj­češ­će se u ne­dje­lju na­ve­čer vra­tiš doma i sre­tan si ako ni­si u mi­nu­su 1000, ne­go sa­mo 200 ku­na”, ka­že Alen, is­to­vre­me­no na­vo­de­ći ne­ke dru­ge, mno­go ljep­še stra­ne uvjet­no re­če­no biz­ni­sa.

“Ka­da smo svi­ra­li u Skop­lju, or­ga­ni­za­to­ri su na­pra­vi­li ma­ji­ce i pro­da­va­li ih da bi nam mo­gli pla­ti­ti ba­rem dio tro­ško­va. On­da su sre­di­li još je­dan kon­cert, na­kon če­ga su se ja­vi­li i deč­ki iz Sme­de­re­va i po­zva­li nas da nas­tu­pi­mo i ta­ko se do­dat­no po­kri­je­mo.”

Me­đu hr­vat­skim pro­mo­to­ri­ma i vlas­ni­ci­ma klu­bo­va naj­vi­še po­hva­la ima­ju za Tvor­ni­ča­re ko­ji, is­ti­če Din­ko, “stvar­no ci­je­ne to što ra­di­mo”. U tom su klu­bu sni­mi­li i ak­tu­al­ni DVD.

“U vlas­ti­toj or­ga­ni­za­ci­ji ne bi­smo mo­gli do­bi­ti Ve­li­ki po­gon Tvor­ni­ce. Oni su nam po­nu­di­li i ti­ska­nje al­bum pa smo ga na kra­ju za njih i obja­vi­li. Mo­ra­mo spo­me­nu­ti i Ali­ve stu­dio ko­ji nam ra­de spo­to­ve i ra­s­vje­tu te su nam za taj nas­tup na­pra­vi­li pra­vi film­ski set s raz­gla­som. Ne pam­tim da je ne­ki bend na­šeg ran­ga imao tak­vu po­zor­ni­cu”.

En­tu­zi­ja­zam ovih mo­ma­ka za­is­ta je ne­što po­seb­no, ne sa­mo zbog či­nje­ni­ce da su se sprem­ni mr­cva­ri­ti u kom­bi­ju de­se­tak sa­ti i po­tom se vra­ti­ti kući praz­nih dže­po­va. Go­to­vo op­se­siv­nu lju­bav pre­ma glaz­bi is­ka­zu­ju i na svo­jim al­bu­mi­ma pa se ne tre­ba ču­di­ti ka­da usred ulič­nih, vi­še­glas­no ot­pje­va­nih him­ni pro­na­đe­te akus­tič­nu ba­la­du “Vje­ro­jat­no ne znaš” ili

riff ko­ji ko­ri­je­ne vu­če još u ra­do­vi­ma rock pi­oni­ra. Uz tak­ve ben­do­ve punk za­is­ta ni­kad ne­će umri­je­ti, čak i u “vu­ko­je­bi­na­ma” po­put na­še.

šan­ke­ri za šan­kom

Čla­no­vi Šan­ka?! su (s li­je­va) bub­njar Bo­jan Miš­ćin, ba­sist Din­ko

De­umić, pje­vač Alen Ra­kić te Ivan Mr­ko­ci na gi­ta­ri

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.