Sam svoj majstor

John Newman tre­nut­no je jed­no od naj­za­nim­lji­vi­jih bri­tan­skih glaz­be­nih ime­na. Pi­še glaz­bu, sti­ho­ve, aran­ži­ra, pro­du­ci­ra... A tek su mu 23 go­di­ne.

Rolling Stone (Croatia) - - Damir Urban - Tekst: Ela Ra­dić

Te­ško je za­mis­li­ti ka­ko pro­muk ao, po­da­tan so

ul­ful glas ko­ji pje­va hi­to­ve “Lo­ve Me Aga­in” i “Che­ating” pri­pa­da 23-go­diš­njem deč­ku iz Yor­k­shi­re Da­le­sa, DJ-u i pro­du­cen­tu ko­ji je stje­ca­jem okol­nos­ti pos­tao i pje­vač, deč­ku ko­ji sam pot­pi­su­je svaki de­talj svo­je br­zo­ras­tu­će ka­ri­je­re. John Newman, tre­nut­no jed­no od naj­ve­ćih bri­tan­skih pje­vač­kih ime­na, sam stva­ra svo­ju glaz­bu. I sti­ho­ve. I aran­žma­ne i di­zajn al­bu­ma pa i svoj po­ma­lo re­tro imidž. U lis­to­pa­du je obja­vio de­bi al­bum Tri

bu­te ko­ji je od­mah za­uzeo pr­vo mjes­to bri­tan­ske top lis­te. To mu ni­je pr­vi put - bri­tan­sku (a i eu­rop­sku) pu­bli­ku osvo­jio je još proš­le go­di­ne i to su­rad­njom s gru­pom Ru­di­men­tal - gos­to­vao im je kao vo­kal na pje­sma­ma “Fe­el the Lo­ve” i “Not Gi­ving In” s nji­ho­va al­bu­ma Ho­me, a obje su bi­le na bro­ju je­dan bri­tan­ske top lis­te dan­ce hi­to­va. Od­li­čan us­pjeh za deč­ka ko­ji ni­kad ni­je pla­ni­rao pos­ta­ti pje­vač. Do­du­še, odu­vi­jek je znao da će mu glaz­ba bi­ti ži­vot­ni po­ziv, sa­mo mo­žda da će bi­ti DJ, glaz­be­nik ili pro­du­cent.

Od­go­jen je u obi­te­lji ko­ja je vo­lje­la glaz­bu - nje­go­va ma­ma, s ko­jom je os­tao ži­vje­ti na­kon što su mu se ro­di­te­lji ra­zve­li kad je imao šest go­di­na, za­ra­zi­la ga je Mo­town zvu­kom i Nor­t­hern So­ulom - a sam Newman gu­tao je knji­ge o te­ori­ji glaz­be i slu­šao ho­use 90-ih i hip hop (Ja­da­ki­ssa, 50 Cen­ta i Lu­da­cri­sa), sa­nja­ju­ći ka­ko će što pri­je na­pus­ti­ti Set­tle, ma­lo mjes­to u Yor­k­shi­re Da­le­su u sje­ver­noj En­gle­skoj gdje, ka­ko zna re­ći u in­ter­v­ju­ima, ni­je bi­lo za­bav­no odras­ta­ti. S 14 go­di­na je svi­rao gi­ta­ru i pi­sao pje­sme, ali bez že­lje da ih sam iz­vo­di: “Ni­sam sma­trao da je pje­va­nje kre­ativ­no”, re­kao je u in­ter­v­juu za bri­tan­ski Te­le­graph. “Htio sam bi­ti au­tor, DJ, pro­du­cent. Moj glas je bio sa­mo za sni­ma­nje sti­ho­va i me­lo­di­ja na de­mo snim­ka­ma; ni­sam ga sma­trao do­volj­no eks­pre­siv­nim”. Kad je na­pu­nio 17 go­di­na pre­se­lio se u Le­eds, ma­li grad po­red rod­nog Set­tlea, zbog stu­di­ja glaz­be­ne pro­duk­ci­je (po­seb­no se us­mje­rio na Mo­town pro­duk­ci­ju i nji­ho­ve teh­ni­ke sni­ma­nja). Sa­mo ne­ko­li­ko tje­da­na na­kon što se pre­se­lio, iz­gu­bio je dva pri­ja­te­lja u auto­mo­bil­skoj ne­sre­ći - na­kon što se da­ni­ma opi­jao i pla­kao u svom ma­lom, unajm­lje­nom sta­nu (“Bi­lo je užas­no, ap­so­lut­ni ka­os, sje­dio sam i pla­kao ci­je­lo vri­je­me”), utje­hu je po­tra­žio u glaz­bi: “Uzeo sam gi­ta­ru i sve za­pi­si­vao, po ci­je­li dan i noć sam uglav­nom pla­kao, pje­vao i skla­dao”, re­kao je u spo­me­nu­tom in­ter­v­juu, do­dav­ši ka­ko mis­li da je upra­vo pla­ka­nje utje­ca­lo na nje­gov glas - do­bio je eks­pre­si­ju ko­joj je te­žio, a i razlog za pje­va­nje.

S 20 go­di­na, na­kon što je za­vr­šio glaz­be­ni stu­dij, pre­se­lio se u Lon­don gdje se spri­ja­te­ljio (a usko­ro pos­tao i ci­mer) s glaz­be­ni­kom Pi­er­som Ag­get­tom i za­jed­no su po­ku­ša­va­li pro­bi­ti se na sce­ni. I to im je 2012. us­pje­lo. Ag­gett je član Ru­di­men­ta­la, elek­tro kvar­te­ta ko­ji je 2012. iz­ba­cio svo­je­vr­s­nu ho­use him­nu tog lje­ta, “Fe­el the Lo­ve”, ko­ju je na­pi­sao i ot­pje­vao Newman. Us­pjeh su po­no­vi­li i sa spo­me­nu­tom “Not Gi­ving In” u ko­joj gos­tu­je još je­dan ta­len­ti­ra­ni bri­tan­ski au­tor Alex Cla­re.

Is­to­vre­me­no, Newman je ra­dio i na svom sa­mos­tal­nom al­bu­mu, a in­s­pi­ra­ci­ju je cr­pio iz pro­pa­le ve­ze, pr­ve oz­bilj­ne lju­ba­vi (“Usam­lje­nost je bi­la nes­noš­lji­va”). Us­po­ra­va­li su ga zdrav­s­tve­ni pro­ble­mi - za vri­je­me us­pje­ha s gru­pom Ru­di­men­tal ope­ri­rao je ve­li­ki, sre­ćom be­nig­ni tu­mor na moz­gu (“Pr­vi put sam se čuo na ra­di­ju dok sam s ta­daš­njom dje­voj­kom - onom is­tom o ko­joj pje­vam na al­bu­mu - sje­dio u če­ka­oni­ci, tri sa­ta uoči ope­ra­ci­je, to­li­ko pres­tra­šen da sam se tre­sao”) i sve mu je to bi­lo te­ško pod­no­si­ti. Ipak, ka­ko čes­to po­nav­lja u in­ter­v­ju­ima, dok je skla­dao i pje­vao osje­ćao se puno bo­lje, glaz­ba mu je po­mo­gla da se no­si sa svim tim osje­ća­ji­ma.

Al­bum pr­vi­je­nac obja­vio je pri­je dva mje­se­ca, a na­zvao ga je “Tri­bu­te” kao za­hva­lu svi­ma ko­ji ga zna­ju. Ot­krio je ka­ko al­bum iz­ra­ža­va nje­go­vu osob­nost, on ga je na­pi­sao, od­svi­rao, ot­pje­vao, pro­du­ci­rao (uz još ne­ko­li­ko pro­du­ce­na­ta, ali nje­go­va je uvi­jek bi­la zad­nja, zbog če­ga ga u izdavačkoj kući Is­land Re­cor­ds iz ze­zan­ci­je zo­vu - dik­ta­tor) i ima jas­nu vi­zi­ju što že­li sa svo­jom ka­ri­je­rom: “Imam tak­vu kre­ativ­nu vi­zi­ju da je ne že­lim pre­pus­ti­ti ne­kom dru­gom. Lju­di me ne zna­ju to­li­ko du­go i do­bro da bih se dao u nji­ho­ve ru­ke”, re­kao je za In­ter­vi­ew.

Pje­sma “Lo­ve Me Aga­in” ko­ja je naj­a­vi­la al­bum dos­pje­la je na pr­vo mjes­to top ljes­tvi­ca u čak 16 ze­ma­lja što mu se, ka­ko po­nav­lja, či­ni ne­vje­ro­jat­nim, ali i od­lič­nim po­čet­kom za ono što pla­ni­ra za bu­duć­nost.

Glaz­ba mu je po­mo­gla kroz pre­kid, gu­bi­tak dva pri­ja­te­lja i bor­bu s tu­mo­rom.

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.