RS AR­HI­VA

MIC­HA­EL STI­PE

Rolling Stone (Croatia) - - Sadržaj - TEKST: DAVID FRICKE

Fron­t­men R.E.M.-a u ve­li­kom in­ter­v­juu iz 1992. go­di­ne, u vri­je­me kad je nji­hov “Lo­osing My Re­li­gi­on” bio na vr­hu ve­ći­ne svjet­skih top lis­ta.

PRO­TEK­LIH 12 MJE­SE­CI ZA R.E.M. OBI­LJE­ŽI­LO JE OSVA­JA­NJE NA

gra­de Big Mu­sic Biz i već se ma­la pla­ni­na na­gra­da na­go­mi­la­la u ku­tu ure­da ben­da, u At­hen­su u Ge­or­gi­ji. On­dje su zlat­ne i pla­ti­nas­te plo­če iz ci­je­log svi­je­ta osvo­je­ne za pro­da­ju al­bu­ma Out of Ti­me i ne­ko­li­ko ki­pi­ća za osvo­je­ne na­gra­de MTV Vi­deo Mu­sic za vi­de­os­pot “Lo­sing My Re­li­gi­on”, uklju­ču­ju­ći i onu za vi­deo go­di­ne. Još uvi­jek su umo­ta­ni u kar­ton­ska pa­ki­ra­nja, skup­lja­ju pra­ši­nu, a svi su pos­la­ni na ime pje­va­ča gru­pe R.E.M. Mic­ha­ela Sti­pea, ko­je­mu uop­će ni­je sta­lo do to­ga. “Na­gra­de MTV-a od­ni­jet ću kući i sta­vi­ti ih na te­le­vi­zor ko­ji ni­kad ne gle­dam”, ka­že Sti­pe, po­gle­da­va­ju­ći ku­ti­je uz vra­go­las­ti osmi­jeh. “Zlat­ne plo­če da­je­mo na auk­ci­je u hu­ma­ni­tar­ne svr­he ili mo­joj ba­ki. I bez njih znam što sam pos­ti­gao. Osje­ćam se pri­lič­no do­bro kad po­gle­dam omot al­bu­ma i po­mis­lim ‘na nje­mu je ona od­lič­na pje­sma i još uvi­jek ga mo­gu slu­ša­ti’. To je pos­tig­nu­će.’’ Pre­ma tim mje­ri­li­ma, Sti­pe, gi­ta­rist Peter Buck, ba­sist Mi­ke Mil­ls i bub­njar Bill Ber­ry mo­gu s pra­vom bi­ti po­nos­ni na či­ta­vo pr­vo de­set­lje­će ko­je su pro­ve­li za­jed­no. Od po­ti­caj­nog ne­s­klad­nog zvu­ka nji­ho­va pr­vog sa­mos­tal­nog sin­gla iz 1981. go­di­ne objav­lje­nog u for­ma­tu od 18 cm, “Ra­dio Free Eu­ro­pe” b/w “Sit­ting Still”, do go­ru­ćeg pop hi­ta al­bu­ma Gre­en iz 1988. go­di­ne, R.E.M. je stvo­rio opus ko­ji ka­rak­te­ri­zi­ra obil­no is­tra­ži­va­nje vje­šti­ne skla­da­nja pje­sa­ma, emo­tiv­no du­bok i bez­vre­men­ski ga­raž­ni rock ko­ji se us­pi­nje do ma­ins­tre­am po­pu­lar­nos­ti, a da se pri­tom ni­je po­dvi­nuo nor­ma­ma glaz­be­ne in­dus­tri­je ni iz­dao svo­ju pr­vot­nu pu­bli­ku i slu­ša­te­lje stu­dent­skih ra­dio pos­ta­ja. Us­pjeh al­bu­ma Gre­en pre­šao je sve gra­ni­ce i zajamčio to­pao pri­jem al­bu­ma Out of Ti­me. No R.E.M. ni­je bio spreman za tros­tru­ku pla­ti­nas­tu nak­la­du i po­hva­le ši­re jav­nos­ti - uklju­ču­ju­ći i dra­ma­tič­ni za­mah na­kon an­ke­te či­ta­te­lja

Rol­ling Sto­nea – ko­ji je us­li­je­di­lo. Dan na­kon što je Sti­pe sjeo u ured R.E.M.-a na ovaj ri­jet­ki is­cr­p­ni in­ter­v­ju, gru­pa je do­bi­la se­dam no­mi­na­ci­ja za na­gra­du Gram­my, me­đu nji­ma za al­bum go­di­ne i pje­smu go­di­ne za hit me­đu pet naj­bo­ljih “Lo­sing My Re­li­gi­on”.

“Jed­nom sam opi­sao R. E. M. kao hr­pu ma­lih akor­da na ko­je su ba­če­ne ne­ke glupos­ti”, ka­že Sti­pe i sje­da s pre­kri­že­nim no­ga­ma u jo­ga-po­zu na sto­lac ko­ji se okre­će te za­miš­lje­no gla­di bra­du sta­ru vi­še od tje­dan da­na. “’Lo­sing My Re­li­gi­on’ ima tu kva­li­te­tu. Ima­la ju je i ‘Fall on Me’ (s al­bu­ma Li­fes Rich Pa­ge

ant). Svaki put po­že­li­te je za­pje­va­ti i že­li­te je pje­va­ti i kad pje­sma za­vr­ši. I mo­žda sva­kih ne­ko­li­ko go­di­na ima­mo jed­nu tak­vu.

“Ne vo­lim ovak­ve us­po­red­be, ali ‘Re­li­gi­on’ ima slič­nu te­mu kao i ‘Every Bre­ath You Ta­ke’ gru­pe Po­li­ce. To je sa­mo kla­sič­na op­se­si­ja pop pje­smom. Uvi­jek sam sma­trao da su naj­bo­lje pje­sme one ko­je svat­ko mo­že slu­ša­ti, uži­vje­ti se i re­ći: ‘Da, to sam ja.’”

Kao tek­s­to­pi­sac gru­pe R.E.M., Sti­pe je odu­vi­jek pi­sao tak­ve pje­sme: “So. Cen­tral Ra­in (I’m Sorry),” “Fall on Me,” “The One I Lo­ve.” Pro­blem, ba­rem za oko­rje­le kri­ti­ča­re i obo­ža­va­te­lje, bio je ka­ko raz­lu­či­ti taj “ja” ko­ji Sti­pe sam stav­lja u svo­je sti­ho­ve. Ipak, u ne­vje­ro­jat­noj su­prot­nos­ti s nje­go­vim elip­tič­nim sti­lom pi­sa­nja, John Mic­ha­el Sti­pe, ro­đen u Atlan­ti, sa­da ima 32 go­di­ne i po­ka­za­lo se da je sr­da­čan i otvo­ren u ko­mu­ni­ka­ci­ji – po­ne­kad za­štit­nič­ki ras­po­lo­žen, po­go­to­vo ka­da je u pi­ta­nju nje­gov privat­ni ži­vot, ali ina­če je is­kren i ne­pre­ten­ci­ozan kad go­vo­ri o glaz­bi, us­pje­hu, pu­tu do sla­ve, svom po­li­tič­kom ak­ti­viz­mu i ši­ro­kom spek­tru kre­ativ­nih in­te­re­sa iz­van ben­da.

Kao Peter Buck, ra­di i kao glaz­be­ni pro­du­cent i men­tor za in­die rock. Ne­dav­no je pro­du­ci­rao dru­gi al­bum pje­va­ča i skla­da­te­lja Vi­ca Ches­nut­ta iz At­hen­sa, a pro­tek­log lje­ta spon­zo­ri­rao je ve­čer na­zva­nu De­ep So­uth in N.Y.C. na fes­ti­va­lu New Mu­sic Se­mi­nar ka­ko bi pred­sta­vio če­ti­ri mla­da Dixie underground ben­da.

Nje­go­va ne­pro­fit­na film­ska tvrt­ka za pro­izvod­nju fil­mo­va C- 00 (iz­go­va­ra se “C-hun­dred”, C-sto­ti­na), ko­ju je os­no­vao s di­rek­to­rom Ji­mom McKayem, i da­lje pro­du­ci­ra upe­čat­lji­ve obja­ve za jav­nost o te­ma­ma kao što su si­da, ra­si­zam i be­skuć­ni­ci. Sti­pe je ta­ko­đer i iz­vr­š­ni pro­du­cent pr­vog du­go­me­traž­nog fil­ma tvrt­ke C- 00 Des­pe­ra­ti­on An­gels, u McKaye­voj re­ži­ji. “To je film ces­te”, objaš­nja­va Sti­pe, “vr­lo sna­žan, vr­lo mu­dar i iz­nim­no sli­ko­vit po­gled na pro­past Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va kra­jem 1980-ih i po­čet­kom 1990-ih go­di­na. U pro­tek­lih go­di­nu i pol da­na vi­dio sam de­set­ke sce­na­ri­ja – je­dan od de­set ima u nas­lo­vu “rock zvi­jez­du”, ne­go­du­je – “a ovaj se jed­nos­tav­no iz­dvo­jio”.

No­va go­di­na do­no­si i no­vi al­bum R.E.M.-a ko­ji se sni­ma u pro­lje­će, a bit će objav­ljen kra­jem lje­ta. Ve­čer uoči ovog in­ter­v­jua R.E.M. je odr­žao pr­vu pro­bu ‘92. go­di­ne na ko­joj su sko­va­li ne­ke od de­se­ta­ka ide­ja za pje­sme ko­je je bend pri­ku­pio na­kon pro­ba za al­bum Out of

Ti­me. “Sve je u sred­nje­br­zom tem­pu i je­be­no čud­no”, ka­že Sti­pe o ovoj glaz­bi. “Vi­še je akus­tič­no, vi­še se ba­zi­ra na or­gu­lja­ma, a ma­nje na bub­nje­vi­ma.” Što se ti­če slje­de­će tur­ne­je R.E.M.-a, do­da­je: “Vje­ro­jat­no će­mo je ubla­ži­ti, uki­nu­ti svje­tlos­ne efek­te i sva ta sra­nja, odje­nu­ti bi­je­le ma­ji­ce krat­kih ru­ka­va i do­ći na po­zor­ni­cu. Ako ni­šta dru­go, akus­tič­ni nas­tu­pi na te­le­vi­zi­ji i u Eu­ro­pi po­ka­za­li su da ja znam pje­va­ti i da pje­sme ni­su to­li­ko čud­ne i enig­ma­tič­ne. To su jed­nos­tav­no pri­lič­no do­bre pje­sme, a ja imam do­bre glas­ni­ce.”

To­li­ko do­bre da je Sti­pe čak osvo­jio na­gra­du za naj­bo­ljeg pje­va­ča ko­ju do­dje­lju­ju na­ši čita-

Osje­ćao sam se za­is­ta neo­bič­no za­to što je ovaj al­bum vr­lo po­pu­la­ran, dok su dru­gi al­bu­mi za­bo­rav­lje­ni. Ne sa­mo u ovoj dr­ža­vi, ne­go glo­bal­no. Bi­li smo pr­vi na top ljes­tvi­ci u Iz­ra­elu de­vet tje­da­na! Za­mis­li­te. To je pr­va pje­sma ko­ja ni­je iz­ra­el­ska, a ko­ja je dos­pje­la na pr­vo mjes­to. I to ne­po­sred­no na­kon Za­ljev­skog ra­ta.

Da imam mno­go bo­lje miš­lje­nje o se­bi kao pje­va­ču i o na­ma kao ben­du, mo­žda bih mno­go vi­še raz­miš­ljao o tak­vim stva­ri­ma. Ali mis­lim da smo mi do­bar bend, po­ne­kad smo i od­lič­ni. Uglav­nom su u pi­ta­nju taj­ming i sre­ća. Ne že­lim zvu­ča­ti straš­no skrom­no jer smo za­is­ta po­nos­ni na ovo što ra­di­mo i da­je­mo sve od se­be. No jed­nos­tav­no ne mis­lim o to­me u tim ok­vi­ri­ma. Mis­lim da ne bih mo­gao iz­a­ći u tr­go­vi­nu ku­pi­ti to­alet­ni pa­pir kad bih raz­miš­ljao o to­me za­što lju­di u Mum­ba­iju i Iz­ra­elu ple­šu na “Ra­dio Song”.

No ti­je­kom po­s­ljed­njih 10 go­di­na vi ste od

underground rock pje­va­ča pos­ta­li ve­li­ka pop zvi­jez­da. A u us­po­red­bi s va­šim uko­če­nim dr­ža­njem na po­zor­ni­ci na pr­vim tur­ne­ja­ma, či­ni se da ste ti­je­kom proš­lo­go­diš­njeg nas­tu­pa uži­vo u emi­si­ji “MTV Un­plug­ged” bi­li mno­go opu­šte­ni­ji. Ka­ko objaš­nja­va­te no­vog Mic­ha­ela Sti­pea pri­la­go­đe­nog ko­ris­ni­ci­ma?

Ti­je­kom proš­log de­set­lje­ća pos­tao sam iz­vo­đač. Pres­tao sam odi­je­va­ti tam­ni­ju odje­ću. Do­pus­tio sam da svje­tla bu­du in­ten­ziv­ni­ja. Na svjet­skoj tur­ne­ji Gre­en ci­je­ne ulaz­ni­ca bi­le su to­li­ko as­tro­nom­ske da sam osje­ćao kriv­nju jer su lju­di pla­ti­li to­li­ko nov­ca da bi sje­di­li u zad­njim re­do­vi­ma i da ne vi­de nas­tup.

Jes­te li uži­va­li u ulo­zi “iz­vo­đa­ča”?

Ne. Osje­ćao sam se za­is­ta ne­pri­rod­no. Fri­zu­ra ko­ju sam imao ti­je­kom svjet­ske tur­ne­je Gre­en tre­ba­la bi po­s­vje­do­či­ti ka­ko sam oti­šao u kraj­nost. To je ne­sum­nji­vo naj­ruž­ni­ja fri­zu­ra ‘80-ih go­di­na. Ali osje­ćao sam obve­zu pre­ma pu­bli­ci i ulo­zi ko­ju sam tre­bao odi-

“BI­JE ME GLAS DA SAM OZ­BILJ­NA OSO­BA; TI­JE­KOM IN­TER­V­JUA SE OČAJ­NIČ­KI TRU­DIM SMIS­LI­TI DO­BRE OD­GO­VO­RE PA IS­PA­DA DA SAM SA­MO­ZA­TAJ­NI MRGUD.”

te­lji, a po­bi­je­dio je vr­hun­ske iko­ne kao što su Axl Ro­se i Geoff Ta­te iz gru­pe Qu­een­srÿc­he. “Bla­gos­lov­ljen sam, is­kre­no, vr­lo lo­šim si­nu­si­ma”, objaš­nja­va. “Tr­pim sli­ne jer sam za­uz­vrat do­bio od­li­čan glas.”

Na­kon ve­li­kog us­pje­ha Out of Ti­me, jes­te li ma­lo zas­ta­li i raz­mis­li­li “Za­što baš sa­da, za­što baš mi?”

gra­ti. A tek moć – to je je­be­ni trip. Po­dig­ne­te ru­ku, a 20.000 lju­di vri­šti. Do­bro se sje­ćam kad sam pr­vi put to za­is­ta shva­tio. Do­go­di­lo se to u Wang Cen­tru, u Bos­to­nu. Svi­ra­li smo on­dje dva kon­cer­ta, a dru­ge ve­če­ri pje­va­li smo “Flowers of Gu­ate­ma­la”. Po­gle­dao sam u pu­bli­ku i lju­di su je­ca­li ne skri­va­ju­ći se. Po­mis­lio sam: “Bo­že mi­li”. Mo­gla se ču­ti mu­ha u le­tu. Bio je to ne­vje­ro­ja­tan osje­ćaj.

Či­ni se da ste ra­zvi­li i no­vu osob­nost za te­le­vi­zi­ju- vr­lo ste brb­lja­vi i smi­je­ši­te se ka­me­ra­ma, kao da ste po­pi­li ta­ble­tu za “blis­ta­ve i sret­ne lju­de”.

Ap­so­lut­no se i ne­vje­ro­jat­no sra­mim. Ta­ko se to ma­ni­fes­ti­ra. Bi­je me glas da sam ne­vje­ro­jat­no oz­bilj­na oso­ba. I ti­je­kom in­ter­v­jua očaj­nič­ki se tru­dim smis­li­ti vr­lo do­bre od­go­vo­re. Za­to is­pa­da da sam sa­mo­za­taj­ni mrgud. Ali kad sta­nem pred te­le­vi­zij­ske ka­me­re, iz­gle­dam kao vje­ve­ri­ca na spe­edu. Ka­me­re od me­ne či­ne ži­vah­nog čo­vje­ka.

No za­is­ta je neo­bič­no bi­ti me­dijska oso­ba ko­ju svug­dje net­ko pre­poz­na­je. Kao da ula­zi­te ne­ka­mo i igra­te ne­ku igri­cu – pi­ta­nje je vre­me­na ka­da će net­ko šap­nu­ti ne­kom dru­gom, gle­da­ju u vas i do­šap­ta­va­ju se.

Je­dan od raz­lo­ga zbog ko­jih ste poz­na­ti jest či­nje­ni­ca da u vi­de­os­po­to­vi­ma R.E.M.-a ima­te ve­ću ulo­gu od os­ta­lih čla­no­va ben­da, po­go­to­vo u spo­tu “Lo­sing My Re­li­gi­on”.

Ja sam je­di­ni ko­ji pod­no­si vi­de­os­po­to­ve. Vo­lim fil­mo­ve i spo­to­vi su, po mo­jem miš­lje­nju, do­bar na­čin za pri­je­nos ide­ja. Spot “Lo­sing My Re­li­gi­on” re­zul­tat je su­rad­nje i spoj mo­je i Tar­se­mo­ve ide­je (re­ži­ser). Ja sam htio sni­mi­ti vr­lo ne­po­sre­dan i učin­ko­vit spot, po­put spo­ta Sinéad O’Con­nor za pje­smu “Not­hing Com­pa­res 2 U”. Go­to­vo sta­tič­nu snim­ku gla­ve. No is­to­vre­me­no sam htio da i deč­ki su­dje­lu­ju u nje­mu. Tar­sem je imao ide­ju da sni­mi­mo spot u sti­lu spe­ci­fič­ne vr­ste in­dij­skih fil­mo­va u ko­ji­ma je sve me­lo­dra­ma­tič­no i vr­lo sne­no. Bi­la je to do­bra kom­bi­na­ci­ja. “Re­li­gi­on” je pos­lu­žio kao po­li­gon. Kad su dru­gi vi­dje­li ka­ko je do­bro is­pao, s vi­še ve­se­lja sni­ma­li su dru­ge spo­to­ve.

Stav R.E.M.-a pre­ma vi­de­os­po­to­vi­ma pro­mi­je­nio se dras­tič­no od spo­ta “Ra­dio Free Eu­ro­pe”. U tom spo­tu bend go­to­vo da i ne su­dje­lu­je.

Vo­lio bih da uop­će ni­smo su­dje­lo­va­li. Naš ve­li­ki eks­pe­ri­ment bio je “Can’t Get There From He­re”. U nje­mu smo svi su­dje­lo­va­li i pod­ba­cio je. A za to sam ja bio kriv. To je bio pr­vi spot u ko­jem sam ja bio re­ži­ser i mon­ta­žer. Na­kon to­ga, otiš­li smo u dru­gu kraj­nost sa spo­tom “Fall on Me”, za ko­ji sam sma­trao da bend u nje­mu uop­će ne tre­ba su­dje­lo­va­ti.

Me­đu­tim, doš­lo je do to­ga da smo sni­ma­li sve te spo­to­ve, pla­ća­li mno­go nov­ca za pro­duk­ci­ju, ali nig­dje se ni­su emi­ti­ra­li. To je bi­lo glu­po. Stav “pro­tiv” ni­je imao učin­ka.

Pro­naš­li ste učin­ko­vit kom­pro­mis sa spo­tom “Stand”. U sre­di­štu su bi­li ple­sa­či, ali su­dje­lo­va­li su i svi čla­no­vi ben­da, a tu je i za­vr­š­ni ka­dar u ko­jem ste vi i vaš pla­hi i sra­me­ž­lji­vi os­mjeh.

Os­mjeh ko­ji je slo­mio ti­su­će sr­ca ( smi­je se). To ni­smo pla­ni­ra­li. To je bio is­kre­ni smi­jeh. Ne znam što su či­ni­li iza ka­me­re da su me ta­ko na­smi­ja­li, ali upa­li­lo je.

Kat­he­ri­ne Di­ec­k­mann, re­da­te­lji­ca, sma­tra­la je da je imidž ko­ji imam u jav­nos­ti pre­vi­še oz­bi­ljan. Htje­la je pro­bi­ti tu lju­sku i us­pje­la

je. Us­tva­ri, pos­la­la mi je ko­pi­ju zad­nje ver­zi­je spo­ta i pi­ta­la me: “Odo­bra­vaš li ovo?” Od­go­vo­rio sam: “Da, od­lič­no je.”

U jav­nos­ti postoji uvri­je­že­no miš­lje­nje da je Mic­ha­el Sti­pe čudan i enig­ma­ti­čan umjet­nik. Ko­li­ko je u to­me is­ti­ne, a ko­li­ko je u pi­ta­nju glu­ma?

Či­nje­ni­ca je da su svi tak­vi. No ni­su svi na ovaj na­čin pri­sut­ni u do­mo­vi­ma mi­li­ju­na lju­di. Ne ka­žem da sam naj­ra­ci­onal­ni­ja i naj­ra­zum­ni­ja oso­ba na svi­je­tu. I ja čes­to sa­mo­me se­bi ska­čem u us­ta. No ni­kad ni­sam za­is­ta vje­ro­vao da mo­ra­te zna­ti tko je au­tor ne­ke do­bre knji­ge da bis­te je za­is­ta ra­zu­mje­li ili ci­je­ni­li. Pri­su­tan je i odre­đen stu­panj pro­jek­ci­je. “Ovo je pro­jek­ci­ja: ovo je ono što že­lim da vi­di­te.” No, s dru­ge stra­ne, mo­žda je glu­ma i kad ka­žem da je to glu­ma. Ova­ko mo­že­mo u ne­do­gled, kao da gu­li­mo luk. Me­đu­tim, ja ne mis­lim ta­ko. Na­kon što sam mno­go pu­ta po­no­vio ne­ke stva­ri i vi­dio ka­ko su po­greš­no objav­lje­ne u ti­sku, shva­tio sam da krat­ke iz­ja­ve ima­ju smis­la. Shva­ti­te ono što osje­ća­te i za­tim to sa­žme­te.

Me­đu­tim, us­pjeh R.E.M.-a na­vo­di na za­klju­čak da su obo­ža­va­te­lji ma­ins­tre­am po­pa sprem­ni pri­hva­ti­ti no­vu glaz­bu i no­ve ide­je, da su mno­go pa­met­ni­ji ne­go što to broj­ni ben­do­vi i iz­da­vač­ke ku­će sma­tra­ju.

Da. Odu­vi­jek sam mr­zio ide­ju da mo­ra­te spus­ti­ti ne­što na ra­zi­nu dje­te­ta da bi ve­ći­na lju­di to shva­ti­la. Po­ku­ša­vam se uz­di­ći iz­nad to­ga. Vr­lo ra­no pri­hva­tio sam či­nje­ni­cu da pje­sma, na­kon što je snim­lje­na i objav­lje­na, pos­ta­je vlas­niš­tvo pu­bli­ke ono­li­ko ko­li­ko je i mo­ja. Svat­ko u njoj mo­že vi­dje­ti što že­li, i to je u re­du. Na pri­mjer, mno­gi još uvi­jek vje­ru­ju da je “Fall on Me” pje­sma o ki­se­lim ki­ša­ma. U po­čet­ku je i bi­la. No kas­ni­je sam je pre­pra­vio. Ako pos­lu­ša­te dru­gi stih, is­pod nje­ga se ču­je me­lo­di­ja u kon­tra­pun­k­tu. To je ori­gi­nal­na me­lo­di­ja ove pje­sme i u tom di­je­lu bi­lo je ri­je­či i o ki­se­lim ki­ša­ma. Me­đu­tim, pje­sma “Fall on Me” ko­ju svi zna­mo i vo­li­mo, ne go­vo­ri o ki­se­lim ki­ša­ma. Ona go­vo­ri op­će­ni­to o ug­nje­ta­va­nju, o či­nje­ni­ci da na svi­je­tu pos­to­je mno­gi ci­lje­vi o ko­ji­ma tre­ba pje­va­ti pje­sme s po­ru­kom: “Ne­moj­te nas uni­šta­va­ti.” Kon­kret­no, spo­mi­nje se Ko­si to­ranj u Pi­si i čo­vjek ko­ji ba­ca ute­ge i pe­rje.

Vr­lo ri­jet­ko jav­no go­vo­ri­te o svo­jem osob­nom po­dri­je­tlu. Stan­dard­na re­če­ni­ca u ve- ći­ni pri­ča o R.E.M.-u gla­si “Mic­ha­el Sti­pe bio je de­ri­šte voj­ske ko­je je stu­di­ra­lo na Sve­uči­li­štu u Ge­or­gi­ji.”

To je ot­pri­li­ke to. Imao sam ne­vje­ro­jat­no sret­no dje­tinj­stvo. I da­lje sam vr­lo bli­zak sa svo­jom obi­te­lji.

Što je vaš otac ra­dio u voj­s­ci?

Ni­šta od­vrat­no. Re­ci­mo sa­mo da je bio u voj­s­ci. Mno­go smo pu­to­va­li.

Što vas je in­s­pi­ri­ra­lo da se pri­ja­vi­te za stu­dij umjet­nos­ti na Sve­uči­li­šte u Ge­or­gi­ji?

Stu­di­rao sam umjet­nost sa­mo za­to što se to či­ni­lo vr­lo jed­nos­tav­nim. Ni­sam se htio za­ko­pa­ti u knji­ge pa za­to ni­sam stu­di­rao en­gle­ski je­zik. Ni­sam htio stu­di­ra­ti fi­lo­zo­fi­ju jer sam sma­trao da je to hr­pa go­va­na. Za­ni­ma­la me ge­olo­gi­ja; mo­gao sam jed­na­ko ta­ko stu­di­ra­ti i ge­olo­gi­ju. Slu­čaj­no sam oda­brao umjet­nost jer sam do zgra­de fa­kul­te­ta mo­gao sti­ći pje­ši­ce od cen­tra At­hen­sa iz uli­ce Jac­k­son Stre­et. Us­tva­ri, u pr­vom se­mes­tru stu­di­rao sam ko­mu­ni­ka­ci­je. Ne­for­mal­no mi je dru­gi pred­met bio en­gle­ski je­zik. Mno­go sam či­tao. Ni­kad ni­sam di­plo­mi­rao. Odus­tao sam od fa­kul­te­ta.

Je li vas umjet­nost za­ni­ma­la već u sred­njoj ško­li?

Vo­lim fo­to­gra­fi­ju. Du­go sam fo­to­gra­fi­rao dje­cu. I zgra­de. Zvu­čim kao David Byr­ne ( smi­je se).

Je­su li vam ve­li­ke rock iko­ne ‘60-ih go­di­na kao što su Be­atle­si i Rol­ling Sto­ne­si išta zna­či­li dok ste odras­ta­li?

Be­atle­si su u mo­je vri­je­me bi­li glaz­ba ko­ja je svi­ra­la po­svu­da. “Yum­my Yum­my Yum­my (I’ve Got Lo­ve in My Tum­my)” ima­la je ve­ći utje­caj na me­ne. Do­bro se sje­ćam ka­ko sam se ku­pao u ba­ze­nu i pje­vao tu pje­smu ko­ja je svi­ra­la, a otac mi je re­kao: “Ne­moj to pje­va­ti, to je ne­pris­toj­na pje­sma”. Tog da­na osje­ćao sam se kao bun­tov­nik, nas­ta­vio sam je pje­va­ti. Ali za­ro­nio sam pre­du­bo­ko pa me on mo­rao iz­vu­ći. U Tek­sa­su je ži­vio čo­vjek ko­ji se zvao gos­po­din Pem­ber­ton, vlas­nik tr­go­vi­ne plo­ča­ma. Bio je vr­lo star i iz­gle­dao je vr­lo zlo­čes­to. No bio je vr­lo drag i da­vao je me­ni i mo­joj ses­tri

sin­gli­ce ko­je vi­še ni­je tre­bao, one ko­je se ni­su pro­da­va­le. Do­bi­li smo Tam­my Wynet­te, Be­atle­se i El­vi­sa. I Ro­ge­ra Mil­le­ra – nje­go­vu pje­smu “Skip a Ro­pe”. Ta je pje­sma za­is­ta utje­ca­la na me­ne.

Što je za vas zna­čio punk, po­kret ili stav?

Bio je ne­vje­ro­jat­no os­lo­ba­đa­ju­ći. Do­bro se sje­ćam iz­da­nja ča­so­pi­sa Cre­em iz lis­to­pa­da 1975. go­di­ne. Net­ko je os­ta­vio je­dan pri­mje­rak u uči­oni­ci is­pod stol­ca. Sje­ćam se da je u nje­mu bi­la fo­to­gra­fi­ja Pat­ti Smith i iz­gle­da­la je groz­no. Iz­gle­da­la je kao Mor­ti­cia Ad­dams. Mis­lim da su Les­ter Ban­gs ili Li­sa Ro­bin­son pi­sa­li čla­nak o punk roc­ku u New Yor­ku i o to­me ka­ko je sva os­ta­la glaz­ba po­put gle­da­nja fil­mo­va u bo­ji, ali ovo je po­put gle­da­nja sta­tič­nog cr­no-bi­je­log te­le­vi­zo­ra. Me­ni je to za­is­ta ima­lo smis­la. Ne­du­go na­kon to­ga objav­lje­na je plo­ča Pat­ti Smith Hor­ses. A za­tim i

Marqu­ee Mo­on gru­pe Te­le­vi­si­on. I ku­pio sam pr­vi al­bum gru­pe Wi­re. Ti su al­bu­mi za­is­ta utje­ca­li na me­ne. Nji­hov duh vre­me­na no­sio je ide­ju da svat­ko to mo­že či­ni­ti. I ja sam to vr­lo dos­lov­no shva­tio. Pro­či­tao sam to u in­ter­v­juu ko­ji je da­la Pat­ti Smith i po­mis­lio: “Ako ona mo­že pje­va­ti, mo­gu i ja”. Nit­ko ni­ka­da ni­je po­ve­zao ko­li­ko sam ukrao od nje kao iz­vo­đa­či­ce.

Na pri­mjer, što?

Ona je bi­la vr­lo gr­le­na. Is­pu­šta­la je sve zvu­ko­ve ko­je ti­je­lo mo­že pro­izves­ti. Bil­ly Bragg ka­že da mu­škar­ci kad se pro­bu­de mo­ra­ju pro­izves­ti sve mo­gu­će tje­les­ne zvu­ko­ve ka­ko bi se uvje­ri­li da su još uvi­jek ži­vi. Ta­kav je bio i glas Pat­ti Smith. To ni­je bio na­pe­ti, sa­vr­še­ni cres

cen­do no­ta. Bio je po­put za­vi­ja­nja divlje zvi­je­ri i svih zvu­ko­va ko­je mo­že­te pro­izves­ti.

Mis­lim da ovo ni­sam re­kao ni jed­nom no­vi­na­ru, ali us­tva­ri, svo­ju pr­vu snim­ku sni­mio sam kad sam imao 13 go­di­na. Mo­ja ses­tra ima­la je ka­se­to­fon za sni­ma­nje kak­ve su ima­le taj­ni­ce. Jed­nog da­na, kad su svi otiš­li iz ku­će, za­klju­čao sam se u šu­pu u po­dru­mu, uklju­čio sni­ma­nje i vri­štao 10 minuta. Čo­vje­če, vo­lio bih sad ču­ti tu snim­ku.

Je li R.E.M. bio vaš pr­vi bend?

Pr­vi bend ko­ji je ika­da svi­rao u klu­bu ili ba­ru. Pr­vi bend vri­je­dan spo­me­na. Svi­rao sam u jed­nom ben­du u gra­du ko­ji je ne­ko vri­je­me svi­rao obra­de. Imao sam i bend ko­ji je svi­rao no­ise rock i zvao se 1066, po Nor­man­skom osva­ja­nju En­gle­ske, to je mo­ja omi­lje­na po­vi­jes­na go­di­na. Bio sam i u punk rock ben­du ko­ji je svi­rao obra­de u St. Lo­uisu kad sam imao 17 ili 18 go­di­na. Ni­je­dan bend ni­je bio do­bar, za­is­ta. Ni­sam na­pi­sao ni jed­nu pje­smu do R.E.M.-a. A za­tim ni­sam za­is­ta na­pi­sao pje­smu do “Gar­de­ning at Night” (na al­bu­mu Chro­nic Town). Tvr­dim da je pr­vih 30 pje­sa­ma ko­je smo na­pi­sa­li bi­la vjež­ba, kao po­ha­đa­nje os­nov­ne ško­le za pi­sa­nje pje­sa­ma. Kad sam na­pi­sao “Gar­de­ning at Night”, shva­tio sam da ta pje­sma ima smis­la.

Kad vam je R. E. M., kao bend, po­čeo ima­ti smis­la?

Pr­vih go­di­na bi­li smo ti­pi­čan bend, vo­zi­li smo se u kom­bi­ju, za­us­tav­lja­li u gra­do­vi­ma i opus­to­ši­li ih. Bi­li smo usra­ni ado­les­cen­ti i punk rokeri. Bi­li smo pris­toj­ni, ali ipak smo uni­šti­li mno­ga sra­nja. Nit­ko od nas ni­kad ni­je bio bli­že avan­tu­ra­ma Jac­ka Ke­ro­uaca. Odvez­li bi­smo se ne­ka­mo i net­ko bi nam pla­tio 200 do­la­ra da sat i pol pro­izvo­di­mo bu­ku. Mo­že li bi­ti bo­lje? Ni­je bi­lo baš ta­ko ro­man­tič­no, ali do­bro smo se za­bav­lja­li. Bi­lo nam je za­bav­no dok smo stva­ra­li Mur­mur, ai Rec­ko­ning je bio

za­ba­van. Bi­lo je za­is­ta te­ško sni­mi­ti al­bum Fa

bles of the Re­cons­truc­ti­on, i to je bi­la pre­kret­ni­ca. No Li­fes Rich Pa­ge­ant bi­la je re­kons­truk­ci­ja de­kons­truk­ci­je u ko­ju se pre­tvo­rio al­bum

Fa­bles. (Pro­du­cent) Don Geh­man smis­lio je za­is­ta mo­ćan zvuk bub­nja i to nam je otvo­ri­lo ne­ka vra­ta. On je ta­ko­đer bio pr­va oso­ba ko­ja je pro­pi­ti­va­la mo­je sti­ho­ve, a sa­mo je re­kao “Je­bo­te, o če­mu je ov­dje ri­ječ?”

Ka­ko ste re­agi­ra­li na to?

Pre­kri­žio sam ru­ke i iz­a­šao iz pros­to­ri­je. Ali dra­go mi je što mi je pos­ta­vio taj iz­a­zov, za­is­ta. Don je sa­mo re­kao: “Raz­mis­li o ono­me o če­mu pje­vaš. Što je to? Za­što to že­liš iz­ni­je­ti?”

Jes­te li zbog te kri­ti­ke raz­mis­li­li o svo­jem sti­lu pi­sa­nja?

Ne. Ali na tom al­bu­mu zvuk je bio to­li­ko ja­san da je to bi­lo teh­no­lo­ški mi­lja­ma da­le­ko od sve­ga što smo do ta­da sni­mi­li. Zbog to­ga se mo­glo ču­ti što pje­vam. Us­tva­ri, po­ku­ša­vam se mak­nu­ti od to­ga. Vo­kal na pje­smi “Be­long” (na al­bu­mu Out of Ti­me), ot­pje­vao sam iz­rav­no u wal­k­man. Ne svi­đa mi se čis­to­ća zvu­ka jer mi ne os­tav­lja mno­go pros­to­ra za po­gre­ške, da bu­dem sa­mo me­lo­di­ja i da pus­tim da ri­je­či, zna­če­nje, sa­mo te­ku iz me­ne.

Zar ne bis­te vo­lje­li da lju­di ra­zu­mi­ju to što pje­va­te?

Ne. Ne vi­dim raz­lo­ga za to. Mis­lim da je glaz­ba mno­go vi­še od ra­ci­onal­nog raz­miš­lja­nja. Ona ne mo­ra ima­ti smis­la. Pje­sma “Half a Wor­ld Away” (na al­bu­mu Out of Ti­me) ne­ma smis­la ni­ko­me osim me­ni. Pa čak i me­ni to je pot­pu­no iz­miš­lje­no is­kus­tvo; iz­vu­če­no je iz stva­ri ko­je znam ili sam vi­dio na te­le­vi­zi­ji ili su mi is­pri­ča­li lju­di ko­je poz­na­jem. To je pot­pu­na iz­miš­ljo­ti­na. Ali ima ne­što u to­me.

A pje­sma “The One I Lo­ve”? Nis­te mo­gli bi­ti jas­ni­ji ne­go u sti­hu te pje­sme (“Ovo pje­vam onoj ko­ju vo­lim/ovo pje­vam onoj ko­ju sam os­ta­vio”).

Da, ali ta pje­sma ta­ko­đer sa­dr­ži i pre­okret: “Jed­nos­ta­van rek­vi­zit/Da ubi­jem vri­je­me”. To je bi­lo po­ma­lo gru­bo. Ni­sam to htio sni­mi­ti. Ali htio sam na­pi­sa­ti pje­smu u ko­joj će bi­ti ri­ječ vo­lim jer to do­tad još ni­sam bio uči­nio. Ta­ko­đer, to je bio po­če­tak i pje­sa­ma ko­je su se svi­đa­le ben­du, pje­sa­ma ko­je su bi­le to­li­ko pop da sam mo­gao tra­bu­nja­ti pre­ko njih. Mo­rao sam stvo­ri­ti ne­što za­is­ta jez­gro­vi­to kao što je “Pop Song 89” ili “Stand”. Na tak­vu me­lo­di­ju ne mo­že­te ste­nja­ti, za­vi­ja­ti i ba­ci­ti ne­ko­li­ko tvr­dih su­glas­ni­ka. U tom tre­nut­ku vra­tio sam se na is­kus­tvo u ba­ze­nu i pje­smu “Yum­my Yum­my Yum­my”. Moj tre­nut­ni odgovor na pje­smu kao što je “Get Up” (na al­bu­mu Gre­en) jest “Gre­at bub­ble­gum!” To je ne­što što ra­zu­mi­jem i ne­što što mo­že bi­ti vr­lo za­bav­no. Dru­gi deč­ki sa­mo su mi da­li ovu pje­smu za slje­de­ći al­bum ko­ja je to­li­ko iz­nad pje­sme “Stand” da “Stand” zvu­či po­put ža­lo­poj­ke.

Jes­te li raz­miš­lja­li o sni­ma­nju sa­mos­tal­nog al­bu­ma?

Ni­kad ni­sam bio ve­li­ki obo­ža­va­telj Rol­ling Sto­ne­sa, ali sje­ćam se kad je Mick Jag­ger obja- vio svoj pr­vi so­lo al­bum 1985. go­di­ne, po­mis­lio sam: “Bo­že, čo­vjek je u ben­du već 22 go­di­ne, on je naj­poz­na­ti­ji pje­vač na svi­je­tu, a to­li­ko du­go mu je tre­ba­lo da ovo os­tva­ri?” Sad znam za­što je ta­ko. R.E.M. potroši go­to­vo svaki sat mog ži­vo­ta. Vo­lio bih sni­mi­ti so­lo al­bum i jam­čim vam da bi se on za­is­ta raz­li­ko­vao od R.E.M.-ova.

Što že­li­te sni­mi­ti na svo­jem pr­vom sa­mos­tal­nom al­bu­mu?

Pr­va stvar ko­ju bih uči­nio bio bi al­bum obra­da. Već imam i po­pis pje­sa­ma: “Pa­ralysed” gru­pe Gang of Fo­ur, “Tal­kin’ ‘Bo­ut a Re­vo­lu­ti­on” Tracy Chap­man, “Gra­vity” gru­pe Pylon, “Hey Jack Ke­ro­uac” gru­pe 10.000 Ma­ni­acs. Ta­ko­đer, za pje­smu “Drowning” ben­da En­glish Be­at odu­vi­jek sam vje­ro­vao da bi bi­la do­bar singl. Pos­to­je i broj­ne pje­sme za ko­je znam da bih mo­gao obra­di­ti, kao što je “Ma­gic Car­pet Ri­de” gru­pe Step­penwolf. Vje­ro­jat­no bih sni­mio al­bum obra­da, a za­tim al­bum svo-

“PETER I BILL SU OD­LU­ČI­LI DA ĆE­MO SE RA­ZI­ĆI NA

PO­ČET­KU TI­SUĆ­LJE­ĆA. IMA U TO­ME NE­ČEG POETSKOG.”

jih pje­sa­ma ko­je bi bi­le jed­nos­tav­no pot­pu­no ne­su­vis­le, za­to što bih htio odjed­nom iz­ba­ci­ti iz se­be sve što ne mo­gu či­ni­ti u R.E.M.-u. Si­gu­ran sam da bi to bio stra­šan ne­red, iako bi bi­lo za­bav­no sni­ma­ti ga.

S ob­zi­rom na broj­ne ak­tiv­nos­ti iz­van R.E.M.a, spo­to­ve, fil­mo­ve, pro­du­ci­ra­nje ben­do­va, po­li­tič­ki ak­ti­vi­zam – bri­ne­te li se ikad da će­te upas­ti u zam­ku “rock Re­na­issan­ce man”?

Ne­ću do­pus­ti­ti da me to spri­je­či da či­nim stva­ri ko­je že­lim. Pro­blem je u to­me što se mo­že­te ka­ta­pul­ti­ra­ti na po­zi­ci­ju u ko­joj je vaš ego na­pu­han do ve­li­či­ne go­le­mog pla­ne­ta. Po­či­nje­te vje­ro­va­ti da mo­že­te uči­ni­ti bi­lo što. U ko­nač­ni­ci, to ne mo­ra bi­ti lo­še, osim što jad­na pu­bli­ka mo­ra tr­pje­ti ve­ći­nu to­ga. Ali ako ste nor­mal­na oso­ba, ni­je lo­še ima­ti osje­ćaj da ni­šta ni­je ne­mo­gu­će.

A što je sa sin­dro­mom “čo­vje­ka za sve”, kao na pri­mjer kad ste no­si­li po­li­tič­ki ko­rek­t­ne ma­ji­ce na proš­lo­go­diš­njoj do­dje­li na­gra­da MTV Vi­deo Mu­sic?

Ako je to po­greš­no shva­će­no i ako su lju­di mis­li­li da tri­vi­ja­li­zi­ram bi­lo ko­je od tih pi­ta­nja, ta­da mi je za­is­ta žao. Ali mis­lim da je vi­še lju­di to vi­dje­lo i rek­lo: “Hej, za­is­ta se sla­žem s njim”. Re­ak­ci­je ko­je su na­kon to­ga us­li­je­di­le bi­le su broj­ni­je ne­go na bi­lo što dru­go što sam ikad uči­nio. Do­bi­vao sam e-ma­ilo­ve iz ze­ma­lja ko­je ni­sam mo­gao ni na­ći na zem­ljo­pis­noj kar­ti.

Na­kon ne­dav­ne smr­ti Fred­di­eja Mer­curyja u glaz­be­noj in­dus­tri­ji sve vi­še po­zor­nos­ti pri­da­je se epi­de­mi­ji si­de. Mis­li­te li da je rock za­jed­ni­ca uči­ni­la do­volj­no - ako išta - u bor­bi pro­tiv te bo­les­ti?

Mis­lim da nit­ko ni­je uči­nio do­volj­no i ne znam što se mo­že uči­ni­ti. Pla­ni­ram se za­is­ta an­ga­ži­ra­ti. I do­sad sam bio an­ga­ži­ran, ali sam mo­žda ma­nje go­vo­rio o to­me ne­go o za­šti­ti oko­li­ša. Na­kon al­bu­ma Gre­en pos­tao sam poz­nat kao pje­vač ko­ji re­cik­li­ra ot­pad. Lju­di me sma­tra­ju za­čet­ni­kom ide­je o spa­li­oni­ca­ma opas­nog ot­pa­da. No mis­lim da će ovi pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri do­ka­za­ti da su kri­za zbog si­de i iz­dva­ja­nje nov­ca za is­tra­ži­va­nje vr­lo važ­ne te­me. Kad bi­smo uze­li je­dan pos­to pro­ra­čun­skih sred­sta­va ko­je tro­ši­mo na obra­nu – a pre­ma po­da­ci­ma tvrt­ke Ben and Jer­ry’s i nji­ho­ve kam­pa­nje Pe­ace Pops, taj je iz­nos 8 mi­li­ju­na do­la­ra dnev­no – kad bi­smo taj no­vac us­mje­ri­li u is­tra­ži­va­nje si­de, to bi bi­lo vi­še ne­go što je Vla­da ulo­ži­la u is­tra­ži­va­nje te bo­les­ti ti­je­kom 10 go­di­na.

Ho­će li se R.E.M. ak­tiv­no uklju­či­ti u pred­sjed­nič­ku kam­pa­nju, jav­no po­dr­ža­ti kan­di­da­ta ili svi­ra­ti kon­cert za pri­kup­lja­nje sred­sta­va?

Ne­će­mo odr­ža­ti kon­cert jer ove go­di­ne vje­ro­jat­no ne­će­mo svi­ra­ti. Ali ja sam po­dr­žao Du­ka­ki­sa 1988. go­di­ne. Ne zbog Du­ka­ki­sa, ne­go zbog Bu­sha. Bo­jao sam ga se i još ga se uvi­jek bo­jim. Po­dr­ža­vao sam Du­ka­ki­sa sam. Kao bend, za­is­ta ne znam. Ta bi se si­tu­aci­ja mo­gla za­kom­pli­ci­ra­ti jer jav­na po­dr­ška ben­da mo­že bi­ti vr­lo ne­ga­tiv­na umjes­to vr­lo po­zi­tiv­na stvar. Ali go­vo­ri­mo o pred­sjed­ni­ku ko­ji ni­kad ni­je iz­go­vo­rio ri­je­či “uči­nak stak­le­ni­ka”, ko­ji je ko­men­ti­ra­ju­ći si­du re­kao da lju­di trebaju po­tra­ži­ti po­moć bi­he­vi­oral­nog psi­ho­te­ra­pe­uta.

Out of Ti­me oz­na­čio je po­če­tak dru­gog de­set­lje­ća R. E. M.- a. Ka­ko za­miš­lja­te bu­duć­nost ben­da?

Na­dam se da se ne­će­mo pre­tvo­ri­ti u Chi­ca­go XIV. To­ga se naj­vi­še bo­jim, da će­mo se pre­tvo­ri­ti u je­dan od onih glu­pih ben­do­va ko­ji uđu u dru­go de­set­lje­će i ne zna­ju ko­li­ko su lo­ši i kad trebaju odus­ta­ti. Mis­lim da ni­smo do to­ga doš­li. Mis­lim da stva­ri ko­je sa­da či­ni­mo u smis­lu ener­gi­je, emo­ci­je i osje­ća­ja pred­stav­lja­ju iz­a­zov sve­mu što smo ika­da na­pra­vi­li.

Što mis­li­te ko­li­ko je do­brih go­di­na pred R. E. M.- om? Peter Buck i Bill Ber­ry na­vod­no su sklo­pi­li pakt da će bend pos­to­ja­ti do 2000. go­di­ne i da će ta­da pre­ki­nu­ti s ra­dom.

Od­lu­či­li su da se že­le ra­zi­ći na po­čet­ku ti­suć­lje­ća. Ima u to­me ne­čeg poetskog. Svi­đa mi se ta ide­ja. Mo­gao bih se dru­ži­ti s tim deč­ki­ma još 10 go­di­na.

SMdALve­otowi­il­l­n­dp­lja­sa­dje­er­č­nod­li­iian­sM1Bu­a9ir,k9u­itue2 BARWITARDS .

Newspapers in Croatian

Newspapers from Croatia

© PressReader. All rights reserved.